FELJTON - TAJNE NAREDBE SULTANA DA SE LIKVIDIRA KARAĐORĐE: Starešina albanskih stražara Aziz-beg prima srpski novac i otvora kapije varoši

Najkraće obja- šnjenje stanja u Bosni, sve do kraja srpske revolucije u prvom delu 1813, jeste daje pokrajina bila u opsadnom stanju.

Odredi dobrovoljaca idu na Drinu, bez naređenja. Drumovi se ispunili beguncima, niko na putu nije bio siguran da će stići i do najkraćeg cilja.

Od pedeset hiljada janjičarau Bosni, u Sarajevu živi dvadeset hiljada. To je fanatično jezgro od grada napravilo jedan konzervativni, sveti centar odbrane islama u njegovom tradicionalnom učenju. U duši su bili večni pobunjenici protiv svih sultana sklonih reformi. Od mogućih 76.000 vojnika, turska sila je u Bosni imala sigurnu operativnu osnovu u jedinicama sa 44.520 vojnika svih rodova i poziva. Toliko su zaista u vreme bitaka 1807. izbacivali na reku Drinu. Od svih bosanskih gradova tu se najviše i najduže govorio turski jezik, možda i zbog toga što se u prvo naselje, u srednjem veku nazivano po sedmičnom sajmu „Tornik“, tu naselilo dosta turskih vojnika.

Turci su pristajali da Srbima daju široku autonomiju, pa su posebnim fermanom tek u januaru 1807. prihvatili srpske ponude i dali svoja ograničenja na njih. Više im je bilo stalo da, posle ulaska u rat protiv Rusije decembra 1806. podrže srpsku autonomiju, kako bi onemogućili Ruse da ukinu istu takvu u dve podunavske kneževine. Srbi su ušli u varoš Beograda 12. decembra 1806. Nakon duge opsade ušli su u varoš Beograda sa 12.000 vojnika, uoči Kurban bajrama. Turski istoričar Beograđanin Rašid-paša je zato optužio starešinu albanskih stražara Aziz-bega da je primio srpski novac i otvorio kapije.

Muslimanskom stanovništvu je data reč da će biti bezbedni, a kad su učestali zločini, rečeno im je „da mi ne odobravamo ovakav posao niti je on uz naše znanje vršen. Ovakvu sramotu mogu počiniti samo seljački hajduci“ Aziz-beg je imao svoj odred i bio na srpskoj strani, sve dok ga hajduci nisu posekli. U januaru 1807. oslobođena je i Beogradska tvrđava, Sulejman-paša bio ubijen pošto mu je najpre omogućen bezbedan prolaz.

ODAMAH zatim je zauzet Šabac, celo Podrinje, a u turskim rukama su još ostale tvrđave Soko kod Užica i Adakale na Dunavu. Na putu za Beograd i novi beogradski muhasil je bio ubijen sa družinom, pa su pregovori Petra Ička konačno propali. Formalno su Srbi za to bez sumnje krivi, ali tu treba uračunati činjenicu da je došlo do radikalnog pogoršanja odnosa Rusije i Francuske, da je Turska ohrabrena da Rusiji objavi rat i da je srpska revolucija ušla u jednu novu fazu, u kojoj se računalo da će se pobuniti i katoličko stanovništvo srednje Dalmacije.

Iako je naučna literatura sklona da krivnju za propast Ičkovog mira uglavnom vidi u srpskom grubom kršenju postignutog ugovora, treba obratiti pažnju na značajan izveštaj švedskog poslanika sa sultanovog dvora, da je „Porta zajedno sa ratifikacijom Ičkovog mirovnog ugovora  sa Srbima poslala tajne naredbe pašama Beograda i Bosne da se dokopaju glave Karađorđeve, da silom padnu na Srbe i da ih razoružaju". Očigledno da je neophodno tražiti uzroke ovog neuspeha i na turskoj strani. Švedski poslanik je naveo „da su naređenja i prepiska paša pala u Karađorđeve ruke, pa je on posekao beogradskog pašu i masakrirao deo garnizona“. Švedski poslanik iz Beča je izvestio da je austrijska vlada, zbog svirepog ubijanja beogradskog paše, Karađorđa proglasila razbojnikom.

SRBIJA je do kraja 1806. postala stvarno nezavisna zemlja, bez mogućnosti da za to dobije i formalno međunarodno priznanje. Turci nisu bili jedina prepreka na tom putu, jer već u pregovorima Karađorđa i beogradskog vezira Sulejman-paše, u uslovima kada je već bio objavljen rat Rusiji, Karađorđe jasno daje do znanja da mu nije cilj da bude zavisan ni od Rusije, ni od Austrije. I članovi Praviteljstvujuščeg sovjeta su objašnjavali ruskom predstavniku da ne žele ni austrijske, ni ruske „carske zaštite". Rusi su bili jedini smremni da je daju i za budućnost obezbede, ali će debate među ustaničkim vođstvom za uvođenje ustavnog poretka u Srbiji, na površinu izbaciti zahtev da nezavisnog srpskog kneza ustoličuje srpska Narodna skupština, po svom izboru, a ne ruski car. To će ostati stalna klica sumnje između Srbije i Rusije za neposrednu i dalju budućnost borbe za nezavisnost.

Formalno su Srbi postali suverena nacija prekidanjem veza sa turskim sultanom i proglašavanjem nezavisnosti 19. marta 1807. Do stvarne nezavisnosti je put još bio odveć dugačak. I pre nego su ušli u rat sa Turskom, nagovaranjem francuske diplomatije da ga sultan objavi, ruski diplomati pomažu Srbe da još više pripremaju rat. Tučena od francuske armije početkom decembra 1805, Rusija je i dalje ostajala njen glavni protivnik. Napoleon je verovao da je Rusija najveća sila univerzuma. U poruci turskom sultanu 20. juna 1806. pisao je  da je „upravo Rusija i izazvala ustanak Srba i podržala ga novčanim pošiljkama, a takođe i tajnim podstrekivanjem". Po Požunskom ugovoru o miru, nakon pobede kod Austerlica, Napoleon je od Austrije oduzeo Dalmaciju i vezao je za novoformiranu kraljevinu Italiju, kojoj je i sam bio kralj. Nikakvo se posredništvo nije osećalo između francuskog carskog dvora i ove pokrajine na obalamaJadranskog mora. Francuska vojska je ušlau Knin u februaru 1806, a u Dubrovnik 26. maja.

ODMAH se pristupilo stvaranju plaćenih legija od balkanskih naroda. Pored „Grčke legije“ pod grčkim za- povednikom Papasoglu do 1798, stvara se i „Kraljevska dalmatinska legija“ od 2.700 vojnika u maju 1806. U isto vreme se srpski mladići iz Dalmacije vrbuju i u „Grčku legiju", koja se vojnički oprobala tek u sukobu sa Rusima i Crnogorcima pred Dubrovnikom 1806. U martu 1808. formirano je osam grčkih četa, od čega tri elitne sa 951 vojnikom. U julu 1809. će se reorganizovati ovo šarenilo vojnih formacija koje nisu mrčile baruta.

Njihovo formiranje otkriva Napoleonove planove za dalju sudbinu Balkana. On je uporno verovao da se jedno univerzalno carstvo pod njegovim žezlom može stvoriti samo na Orijentu, a ključ za njega su moreuzi Bosfor i Dardaneli, sa Konstantinopoljem kao jednom od tri prestonice. Kada je sredinom 1807. sklopio sa Aleksandrom I savez u Tilzitu, on polazi od toga da Rusiji treba pustiti da osvaja prostor na severu, što će ona i iskoristiti i 1809. od Švedske zauzeti Finsku. Na jugu joj se može dati određeni uticaj na Balkanu, iako je celi njegov napor usmeren da se ruski vojnik odmakne od Dunava, a posebno da ne sme da stvara garnizon u Beogradu.

JOŠ pre nego što je došlo do rata Turske protiv Rusije u decembru 1806. Rusija se spremala za ovu mogućnost. Zbog toga je počela da priprema drukčiji stav prema Srbima i da ozbiljnije razmatra njihove projekte o stvaranju jednog Slavenosrpskog carstva. Takvi su planovi Rusiji podnošeni od 1798, a glavni je bio u memoaru mitropolita karlovačkog Stratimirovića, po emisaru Arseniju Gagoviću 1803. Gagović je formalno bio poslanik crnogorskog mitropolita, ali su planovi o Slavenosrpskom carstvu imali dublju političku i filozofsku pozadinu. Stratimirović je bio član slobodnozidarske lože Vigilantia. Masoni su bili i biskup Vrhovac, prvi srpski veliki diplomata Petar Ičko, ali i neke okolne pobunjene turske paše. Masonska loža osnovana je u Beogradu 1813. U oktobru 1804. episkop bački Jovan Jovanović podnosi ruskom caru plan o srpskom carstvu. Negde se u ruskim planovima naziva i „Slavjansko carstvo“.

CARSTVO SVIH SRBA

NAJZNAČJANIJI projekat, u zvaničnoj formi podnesen od ovlašćene srpske delegacije bečkom i ruskom caru bio je u februaru 1806. Srbi su zahtevali da jedna ruska vojna formacija od nekoliko pukova bude usmerena preko Vlaške na srpsku granicu, ili sa Krfa i Crne Gore. U tom slučaju, uveravali su ruskog cara, Srbi bi digli opšti ustanak od Dunava do Crne Gore. Rezultat bi bio formiranje jednog Slaveno- srpskog carstva u koje bi bili okupljeni „svi Srbi iz Srbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Dalmacije i Albanije“. Dali bi toj državi veliku vojsku od 220.000 vojnika, što znači da su verovali da na tom prostoru živi deset puta više stanovnika.

 SUTRA: KARAĐORĐEV ZAKONIK BIO JE TEMELj NEZAVISNE DRŽAVE