FELJTON - NAPOLEONOVO PROKLETSTVO ISTORIJSKI PRATI SVE SRBE: Karađorđev prvi naziv je bio "verhovni komandant i serbski predvoditelj naroda

Na granici između Beogradskog i Leskovačkog pašaluka Srbi su utvrdili svoj položaj, protiv prodora iz Niša. Na mostu kod Ivankovca su održavali granicu, a učvrstili su i susedni Deligrad. Protiv turske vojske Srbi grade utvrđene šančeve, kopanjem rovova i opkopa sa zašiljenim koljem.

Najpre su lokalne vojvode, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, naneli početni udarac vojsci Hafiz-paše 18. avgusta 1805. Ta bitka i pobeda na Ivankovcu je postala prekretni događaj revolucije. Strahujući od Karađorđevog pojačanja iz Kragujevca, Turci su se povukli na novi položaj. Ranjen im je bio i zapovednik Hafiz-paša. Napuštaju i Paraćin i povlače se u Niš da preustroje svoje snage.

Pobeda na Ivankovcu je ulila novu hrabrost u srpske pobunjenike i omogućila da pristupe organizovanju svoje države na bolji i savremeniji način. Slali su svoje delegacije ruskom i austrijskom caru, pa ohrabrivane sa svih strana stvaraju osnovu prvoj državnoj vladi, koju nazivaju Praviteljstvujušči sovjet. Sastao se u Smederevu 1. septembra 1805, sa predsednikom protom Matejom Nenadovićem i sekretarom Božom Grujovićem (Teodor Filipović). Bio je poreklom iz Južne Ugarske, a u Srbiju dolazi sa položaja profesora univerziteta u Harkovu. Nije bio ni prvi ni poslednji Srbin koji je napuštao svoje učene papire u tuđim zemljama, koji se pridruživao revoluciji i uzimao učešća u usklađivanju pravnih normi sa poslovanjem prve srpske vlade. Kao plod posete velike srpske deputacije Peterburgu, ruski car je novčano počeo pomagati Srbe, pritiskao sultana da Srbima popušta.

NA VELIKOJ  Narodnoj skupštini u Smederevu 12. decembra 1805. donose se mere o organizovanju države i širenju novih ustanaka u susednim pokrajinama. Trebalo je ojačati Karađorđevu vlast, onemogućiti naprsline oko sukoba pojedinih vojvoda u nahijama. Računalo se na mogućnost korišćenja reke pribeglica sa okolnog turskog područja na oslobođenu teritoriju u Srbiji.

Stvaranjem Praviteljstvujuščeg sovjeta 1805. Srbija je počela da izgrađuje centralizovanu državnu administraciju, ali je tada nije ni završila, niti stabilizovala proces oblikovanja nove nacionalne državnosti. Osnova svih tih napora se polako ostvaruje oko jedine trajnije i postojanije tačke u ličnosti vođe ustanka Karađorđa Petrovića. On još nije dobio vladarsku titulu i ako se naiđe na podatak da je već tada nazivan „voždom“, to treba uzeti kao slučajan naziv, a ne ustavno određenu vladarsku titulu. Njegov je prvi naziv „verhovni komandant i serbski predvoditelj naroda“...

Ako se uzme da je to vlada srpske države, prva područna organizacija u njenoj administraciji je nahija. Iako se njihovo postojanje i ukupan značaj stalno vrti oko broja 12, mora se uzeti u obzir da nova nacionalna državnost počiva više na istaknutom pojedincu i hijerarhiji koja je među njima stvarana, nego na ustanovama na čijem su čelu ti pojedinci formalno stajali. Vuk Karadžić je dao definiciju nahije, kao „okružja jednog grada dokle se on zapoveda“ On veli da je bilo četrnaest nahija, ali izvori za prvo vreme znaju samo za jedanaest. One dobivaju imena po gradovima u njihovom središtu i socijalnoj podlozi. U toj administrativnoj hijerarhiji, ispod nahije je knežina. Naziva se po rekama ili planinama. U jednoj nahiji može biti samo jedna ili više knežina. Na čelu nahije je „komandant“, a knežina „vojvoda“. Ukoliko se sami nisu nametnuli, ili tradicionalno birani, što je u početku bilo pravilo, njih naimenuje upravitelj  naroda Karađorđe i Praviteljstvujušči sovjet, kao formalno značajniji od njega. Ispod knežina su srezovi i na dnu je selo, sa seoskim zborom i knezom, koji je delovao dokle je trebalo vršiti naredbe.

DALEKO  je značajnije šta su drugi radili u korist Srba, od onoga šta su oni sami sebi činili. Kraj 1805. godine je bio vrlo sudbonosan za dalji razvoj, iako ni Srbi ni drugi o tome nisu bili odmah obavešteni. Nakon blistave pobede Napoleona nad Rusijom i Austrijom kod Austerlica, na prvu godišnjicu krunisanja za cara, 2. decembra 1805, pod istim šatorom je održan veliki skup francuskih i austrijskih masona. Francuski ministar spoljnih poslova Šarl Taleran  savetovao je svoga cara da se mora promeniti politika prema Austriji. Umesto stalnog ratovanja, trebalo bi nastojati da se ona ugradi u francuski sistem Evrope. Napoleon je sve više počeo da brine o idejama koje bi ga učinile besmrtnim, pa da ujedinjenu Evropu pod njegovim vođstvom vidi kao srećan savez velikih nacija. Istočna granica bi bila u isto vreme i istočna granica obnovljene Poljske. Austrija bi dobila zadatak da se brine o stvarima u jugoistočnoj Evropi, odakle će izbaciti Rusiju i okrenuti je u Aziju. Sredinom februara 1805. Taleran  je procenjivao da je cilj  srpskih pobunjenika pod Karađorđem da „se ubace u srce Bosne“ i da „svi pravoslavni hrišćani ove pokrajine, koji su u velikom broju, pokazuju spremnost da im se pridruže“. U njegovom ministarstvu spoljnih poslova tada se računa da je Bosna srpska zemlja.

NAPOLEON  će u to približno vreme dati dve definicije koje će se za kasnije decenije, možda vekove, pokazati kao mrtvački kovčeg za srpsku budućnost. Najpre, veli, da bi samo jedan palac zemljišta na desnoj obali Dunava, pod ruskom kontrolom, bio ravan opštem rasulu Osmanlijskog carstva. Zatim kaže, da je „Austrija geografski neprijatelj Srbije“. To je istorijsko prokletstvo „ orocolo Napolenico”, nad celom budućnošću srpskog naroda. Utisnut mu je na čelo beleg večnog saveznika Rusije.

Srbi su nakon skupštine u Smederevu 12. decembra 1805. nastojali da ojačaju svoj položaj.

Slali su delegaciju ruskom caru, kao i austrijskom, sa ubeđenjem da će Rusija nastaviti pritisak na sultana da se sa Srbima napravi sporazum o pomirenju. Slali su delegaciju i turskom sultanu, a preduzete su mere da se i karlovački mitropolit u tom pogledu više angažuje. U svim pravcima su srpske vojvode širile oslobođenu teritoriju. Milenko Stojković je upao u Krajinu i zauzeo Tvrđavu Poreč na Dunavu. Petar Dobrnjac je oslobodio Prokuplje i Kuršumliju i došao do Leskovca. Radič Petrović do Novog Pazara, a Milan Obrenović izbio pred Višegrad. a 15. aprila 1806. je tučena bosanska vojska kod Uba, pa su od zvorničkog paše oteti Jadar i Rađevina.

OHRABRILO je sve ovo tursku vladu da pripremi obračun sa srpskom pobunom. Sarajevski nadkadija, viši sud, uneo je u svoj delovodnik 21. marta 1805.    rešenje verskog poglavara šejhulislama o „svetom ratu“, džihadu protiv Srba. „Prema odredbi šerijata muslimani su dužni da vode sveti rat (džihad) sa gore navedenim ustanicima.“ Kako se vodi jedan islamski sveti rat, objašnjeno je u obnovljenoj fetvi šejhulislama sredinom aprila 1807: „Prema izdatoj časnoj fetvi, nevjernici Srbi su van zakona stavljeni. Svi oni koji se u ovom pravcu istaknu svojim junaštvom i hrabrošću, nedvojbeno će po šerijatu biti gazije. Sva imovina navedenih nevjernika, sve njihove stvari i sva stoka je ratni plijen. Dozvoljeno je zarobljavati ih i odvoditi u roblje“. Po turskom ratnom planu, na Srbiju se za 1806. pripremao pohod tri armije, jedne od Niša, druge od Skadra i treće sa Drine, gde je kod Zvornika bio zbor bosanskih vojnih snaga.

FRANCUSKA DIPLOMATIJA

MIROM u Bratislavi posle rata sa Austrijom  Napoleon joj  je oduzeo Dalmaciju, a njegova vojska je 26. maja 1806. prošla kroz Dalmaciju i ulazila u Dubrovnik. U isto vreme francuski diplomati nastoje da pripreme jedan savez sa Turskom. Armiju od 25.000 vojnika u Dalmaciji počinju da nazivaju „armijom Srbije“, jer smatraju da može da maršuje kroz Bosnu na Dunav. Pomaže se turska vojska, daje joj se licenca za proizvodnju najsavršenijeg topa tog doba (graboval), šalju se oficiri, uhode crtaju mape Bosne i proračunavaju navrat-nanos broj stanovnika tamo.

 SUTRA: SRPSKA KONjICA IZAZVALA RASULO U TURSKOM STROJU