FELJTON - SRPSKA REVOLUCIJA NIJE BILA SELJČKA HAJDUČIJA: Sporazum pod Beogradom sa Ebu Bekir-pašom, dugoročno, uzeto je bio istorijski trijumf

Od srpskih zahteva Bekir – paša je jedino odbio da pristane na vrhovnog kneza, koga su zahtevali na pregovorima u Zemunu kao i spoljnu garanciju. Ono na šta je pristao bilo je značajnije za razvoj srpske buduće države: zabranio je deljenje baština muslimanske čiftlike, dao im privilegiju da muslimani neće vršiti dve ključne funkcije „vojvodaluk" i „hanluk“. To jest, dao im je pravo da u određenim varošima i područjima sami naimenuju lokalne guvernere, pod osmanlijskim nazivom srpskog i vizantijskog srednjovekovnog porekla vojvoda. Ta reč je ušla u turski jezik i imala doslednije značenje nego u govornom srpskom. To je u to vreme bila više turska, nego srpska reč.

Odnosila se na lokalnog funkcionera sa ovlašćenji- ma izvršne i sudske vlasti. U Albaniji i Srbiji je bilo više vojvodaluka, između Elbasana i Drača, tri velika. Užice je bilo jedan. Umesto te reči, upotrebljavaju se i turski ekvivalenti, promikiur. Bekir-paša je Srbima dao prava da sami ubiru poreze i predaju ih veziru u Beogradskoj tvrđavi, zabranio muslimanima da naseljavaju hanove. Srbi su sa 25.000 vojnika držali Beograd pod opsadom, pa je ovim sporazumom digli. Najznačajniji sporazum je predaja Srbima svih varoši, sem sedam utvrđenih gradova, pod njihovu vlast. Muslimansko stanovništvo je u njima ostalo, ali je odmah počelo njihovo iseljavanje, da bi se 1805. pretvorilo u kuknjavu na osnovu koje je sultan objavio Srbima sveti rat, džihad.

Bekir-pašino nastojanje da pomiri dahije i srpsku raju nije uspelo. Srbi su zahtevali da im se oni predaju. Bekir-paša ih je poslao na jedno dunavsko ostrvo, pa kroz prste gledao kako su ih Karađorđevi ljudi poubijali.

SPORAZUM pod Beogradom sa Ebu Bekir-pašom je za kratkoročno zbivanje posle njega imao prekretne posledice za dalji tok revolucije. Dugoročno uzeto, to je bio istorijski trijumf. Ovi su pregovori jedno vreme vođeni i u Zemunu. Najznačajnija tekovina je osvajanje titule vojvodaluka. Bekir-paša je sam naimenovao 20 knezova; u svim palankama u kojima Srbi preuzimaju vlast dolaze srpske vojvode. Neki istoričari (Slobodan Jovanović) greše kad misle da je sukob Karađorđa sa njegovim vojvodama dolazio zbog osionosti ljudi koje je on birao i postavljao. Te vojvode smatraju da su svoj položaj stekle po sultanovom ovlašćenju, pa je njihov sukob sa Karađorđem sukob institucionalne prirode. Oni su nesigurni sa Karađorđevim zahtevima da se ide dalje ka postizanju nezavisne države.

Važnija od toga je transformacija srpske revolucije u socijalnom i ideološkom pogledu.

Nju više ne vodi socijalni melez „seoske buržoazije“. U gradovima su hrišćani imali i pre toga 35 odsto svoga stanovništva, a u palankama bez sumnje znatno više, jer se muslimani tiskaju najviše u Beogradu. U tim varošima Srbi postepeno stvaraju novi sistem gradskih uprava, po uzoru naugarska gradska veća, sa svim autonomijama koje imaju.

Srpska buržoazija je dobila stalno mesto boravka u svojim gradovima i počela istorijski razlaz sa selom na kojem se rodila. Tek se tu vidi da srpska revolucija nije seljačka hajdučija sa ciljevima lokalne autonomije koja je poreklom nastala sa ustanovom oborknezova, u granicama stočarskih katuna. Ti novoosvojeni gradovi sa srpskom buržoazijom, transformišu i revoluciju ka višim nacionalnim ciljevima suverene državnosti.

PO OVLAŠĆENjU srpske skupštine u Pećanima, na proleće 1805, vođeni su pregovori posredstvom vaseljenskog patrijarha i gospodara dve rumunske kneževine. Srbi su zahtevali da se sporazum sa Bećir-pašom dovede do kraja, uključujući i zahteve koje je on bio odbio. Pristajali su da sultanu šalju ustanovljene poreze i davanja, bez turskog posredovanja. Da im se potpuno predaju obećane varoši, da Srbija dobije svoju administraciju pod jednim vrhovnim knezom i 12 nahijskih, koje će birati srpski narod, a sultan potvrđivati. Srpski knez bi držao i jedan odred vojnika. To su sve zahtevi iz pregovorau Zemunu, najpre sa dahijama, a zatim sa Ebu Bekir-pašom. Skupština u Pećanima krajem aprila 1805. bila je mali korak dalje od ranijih zahteva, jer se ne pominju spahije i očuvanje starog timarskog sistema. Možda je na srpsku hrabrost uticao savet karlovačkog mitropolita da treba proterati spahije i sultanovu vojsku, „a proče Turke, mirne trgovce, zanatlije, zemljodelce, udožnike i svakog Turčina koji sam po sebi živi i ne želi vladati nad rajom, ostavite ovde u svojim domovima“.

Ustanak je zapretio da zahvati Bosnu, Hercegovinu i Rašku oblast. U Drobnjacima je došlo do velike pobune. Petar I Njegoš je slao izaslanike u susedne oblasti da narod zadržava od dizanja ustanka, opominjući da između Rusije i Turske postoji savez, koji ne treba dovoditi u pitanje. U toku 1805. Crna Gora je platila sultanu tribut zbog istog razloga, korišćene su usluge generala Ivelića i izaslanika carevog Sankovskog da i oni utiču na ovo smirivanje naroda da ne digne opštu pobunu. Ipak je u leto 1805. planula buna u Drobnjaku, Uskocima i širila se na Kuče, Nikšić, Moraču i albanska katolička plemena severne Albanije. U Drobnjaku je bilo pod oružjem oko tri hiljade ustanika. Turska vojska pod Sulejman-pašom Skopljakom je u narednim mesecima ugušila ovaj ustanak, pošto je sultan naredio da se, po potrebi, pristupi i raseljavanju hrišćanskog stanovništva (,,surgun“).

UČENI  katolički kaluđer u Dubrovniku, kasnije pisac jednog rečnika i gramatike „ilirskog jezika“ M. Apendini u svom dnevniku navodi da su stanovnici od granice Dubrovačke republike do Zagreba bili pod oružjem i čekali. On piše da se još drže mirno, sami se snabdevaju i na konjima nose opskrbu. Ustanovljeno je da je cetinjski mitropolit Petar I uspeo da u celoj Hercegovini popiše 19.000 vojnika, svrstanih u 43 odreda sa harambašama na čelu. Francuske novine su od sredine 1804. pisale da nezadovoljstvo hvata i Bosnu, na isti način kao što je bilo zapalilo i Srbiju.

Umesto da se vraća u ugrožene varoši pod srpskom opsadom, muslimansko stanovništvo se sve više ih njih povlačilo.To je bila opomena i samom sultanu da naređuje odustajanje od dalje saradnje sa srpskim vođstvom i njihovo gonjenje. Niški Hafiz-paša je bio dobio zadatak da organizuje vojni obračun sa Srbima. Stvorio je osnovu stavljanja u obruč Beogradskog pašaluka sa strane Drine, dok bi njegova glavna snaga od Niša maršovala na Beograd.

BUĐENjE OPŠTEG NEZADOVOLjSTVA

SPORAZUM  sa Ebu Bekir-pašom je dolio ulja na seno u još nepobunjenim krajevima Beogradskog pašaluka i Podrinja. Oko Šapca i Kolubare je brat dahije Fočića izvršio teror i podstakao da srpsko nezadovoljstvo proključa. Borba za Valjevo je trajala celu noć. Posada u šabačkoj tvrđavi je pustila srpske straže, a da im utvrdu nisu predali u ruke. Pomogao je i top koji je ustanicima poslao karlovački mitropolit. Na sličan način su se predali Požarevac i Smederevo, a da turska posada iz utvrđenja nije oterana. Vodili su se pregovori da se na sličan način ustupi i beogradska varoš, a da tvrđava ostane u turskim rukama.

SUTRA: NAPOLEONOVO PRKLETSTVO ISTORIJSKI PRATI SVE SRBE