FELJTON - KARAĐORĐE JE BIO ODRAZ VREMENA U KOME JE ŽIVEO: Većina Karađorđevih vojvoda su ubijali i više i nerazboritije od njega

U razmišljanju o istoriji, Jakob Burkart je naveo nekoliko preduslova koji su neophodni da veliki čovek iznikne u politici. Na prvom mestu je želja da bude prvi i da bude velik. To je, dakle, jedna vrsta bolesti, jer je svaka kafana puna nepriznatih genija.

Od ostalih uslova, poznavanje ljudi i njihovog karaktera, intuicija i predviđanje onoga što je nevidljivo iza zida, prepoznavanja ciljeva kojima teži istorija da bi je vodio, Karađorđu je nedostajala jedino sposobnost govorenja. Bio je preterano ćutljiv, što je nadoknađivao unutrašnjom razboritošću i izuzetnom sposobnošću razumevanja zbivanja oko sebe. Svaka veličina počinje od razumevanja kako će se događanje završiti. Sklonost da bez ustručavanja upotrebi nasilje i da sam uzme zakon u svoje ruke, više je bila slika doba u kome je živeo nego njegova sopstvena. Druga je loša crta koju nije zaobišao niko ko je mrčio pera o njegovom životopisu, sklonost da ubija. I to je više slika doba u kome je živeo, jer većina njegovih vojvoda su ubijali i više i nerazboritije od njega.

Odgovornost za njegovu smrt 1817, jedan enciklopedijski primer zločina prvog reda, izazivala je potrebu da se žalost pokolenja za njim umanji naglašavanjem njegove odgovornosti za gubitak života njegovog oca i brata. U prvom slučaju nije sigurno da li je digao ruku na oca ili očuha. U drugom slučaju je posredi drskost bez premca i objašnjenja, da brat ne ceni životno skapavanje starijeg brata da uvede neki red u razulareno i moralno neodgovorno orijentalno društvo. Mora da je Karađorđevo ime u narodu bilo šire rasprostranjeno nego bi se smelo zaključiti. Desetak dana po izbijanju pobune u Ostrovi je zabeleženo: „Gospodara Đorđija hteše Turci živa uvatiti, ali ga milostivi Bog umudri, otbeže u šumu. Pa povika narodu: čujete li narodu veliko i malo. Turci naše sestre i snaje osramotiše i hoćeju sad nas da seku. Ustanite svi bracki i sa slogom u ime svete Trojice da se ot nekrštenog naroda otbranimo i takovo po njegovim zapovesti svi složno ustali“.

VEĆ SAMA činjenica da je ostalo nejasno koliko je ljudi učestvovalo na skupu u Orašcu koji je birao „glavu i starešinu“, pokazuje da je bilo u njoj više neujedinjenih grupica.

Najviši broj je 580, a na broju ih je napisano 63. Trgovca Teodosija Marićevića, koga su se kasnije kad su prve oluje prošle, sećali po razboritosti i odmerenom ponašanju prema saradnicima, Karađorđe je sam ubio. Ne izgleda da je to bilo moguće bez nekog šireg neslaganja među grupama. Trenutak je zahtevao hrabrog, jakog čoveka kome briga za sopstvenu kožu nije na prvom mestu u životu. Ne treba nikome praštati grehe koje je činio u svojoj prošlosti, ali ne sme se jedan slučaj uveličavati, smanjivanjem greha njegovih savremenika. Sigurno je da je u 23 godine evropskih napoleonovskih  ratova svaki general divizije, bez obzira na to koju je vojsku vodio, na duši nosio veći broj žrtava nego Karađorđe. Taj se zanat, kao i zanat državnika, vrši primenom Makijavelijeve filozofije da se moraju upotrebljavati metodi i lisice i lava. Svi državnici ubijaju - posredno više nego da se to beleži u spisak.

Od početka se pokazalo da je Karađorđe sposobniji za organizovanje veli- ke narodne pobune, nego što su mu to okolnosti i spremnost naroda dozvoljavali. On uspešno primenjuje oružane obračune i spremnost na pregovore. I jedno i drugo se dogodilo 24. februara 1804. u selu Drlupi, gde se pokušaj pregovora pretvara u bitku. U svim tim malim pregovorima uvek dominira zahtev da se obnovi autonomija, ukinu dahije i da Austrija garantuje sporazum. Osnova vojne organizacije je bila samoupravna nahija. Najpre ih je po tradiciji bilo 12, pa 21. U sistemu dizanja na vojnu službu, mešaju se pravila nasleđena od kralja Milutina iz XIV veka, do narodnog običaja da velika zadružna porodica određuje zaduženja svih ukućana, odlukom najstarijeg. Verovatno su iz iskustva austrijskih „Freikorps”, gerilskog rata 1791, preuzeli sistem snabdevanja. Pored oke hleba, vojnik dobija meso i delimično rakiju. Neke jedinice se prave po sistemu skupljanja dobrovoljaca u austrijsku i rusku armiju u ranijem ratu. Jedna je jedinica na Drini nazivana „golim sinovima“, po poštapalici starešine da tako oslovljava potčinjene. Do sredine maja 1804. Karađorđe je stvorio vojsku od 16.000 ljudi. Ostaće pravilo da je mobilizacija u Srbiji uvek davala brojniju armiju, prema broju stanovnika, nego u evropskim zemljama toga doba. Razlog je u tome što je muško stanovništvo uglavnom zaposleno čuvanjem stoke, a ne poljoprivredom, što je bila obaveza više ženske nego muške strane u zadruzi.

ODLUKE narodne skupštine, kojima će se uvek u časovima potrebe i kriza pristupati, u Ostružnici početkom maja 1804. u devet tačaka, bile su od izuzetnog značaja. Na prvom mestu zbog toga što je to bila prva velika narodna skupština. Glavna je odluka da se po Srbiji uspostavlja nova vlast (sudovi). U tome je bilo više želja, nego znanja kako da se to sprovede u život. Tradicija samoupravne knežine je uvek nalazila izlaz. Odlučeno je da se šalje delegacija u Rusiju, što znači da ih pre toga nije bilo. Počinje opsedanje Beograda. Mitropolit Stratimirović je u poruci ruskom caru savetovao da se pristupi formiranju „Slavenosrpske Kraljevine“.  Srednjovekovni srpski grb, u većoj upotrebi u prethodnim političkim pokretima vojvođanskih Srba od njegovog legalizovanja 1776, sve se više uzima kao opšti simbol bune.

Na podjednak način su i Turci, svojim strahom da su dahije besmislenim pokoljem viđenijih ljudi, izmamile duh iz boce i da se on lako neće vratiti, pridonosili da zahtevi ustanika pokazuju uspeh. Srpskoj nauci je ostala nepoznata naredba Ebu Bekir-paše iz Niša da se Srbima priskače u pomoć, što će i sultan odmah podržati. Po odlukama narodne skupštine u Ostružnici, vođstvo ustanka je 10. maja 1804. vodilo pregovore sa predstavnicima dahija o smirenju. Pregovori su bili plod sultanove naredbe da se pomogne Srbima.

SRBI nisu zahtevali samo obnovu autonomije od 1793, nego su išli i dalje. Pristali su da turskom veziru u Beogradu obezbeđuju stražu od 500 ljudi, da se nahijski knezovi biraju, a glavni knez („chief prince”)  da donosi godišnje poreze i predaje ih. Pregovori nisu uspeli, ako bi se tako smelo zaključiti, s obzirom na to da je to bio prvi susret sa jednim trećim posrednikom. Iako Austrija nije pristala na Karađorđev zahtev da ih austrijska vlada stavi pod zaštitu, sama činjenica da oni o tome pregovaraju sa jednom stranom vladom morala bi se smatrati velikim moralnim uspehom. Iako nisu uspeli da otvore dveri svetske politike, sam pokušaj da to urade je vredan pažnje.

Najveći uspeh srpske revolucije u toj početnoj fazi je bio pristanak Ebu Bekir-paše da im čini velike ustupke. On je do 1802. uspeo da slomi janjičarski otpor u Bosni i da na taj način tu, tada najnaseljeniju tursku balkansku pokrajinu, spase od socijalne pobune hrišćanskog stanovništva. Do ustanka je bilo došlo u srednjoj Bosni, po obruču srpskih sela oko Sarajeva, sredinom maja 1804, kao i u istočnoj Bosni i oko Nikšića. Oko Sarajeva se bune sela Butmir, Hadžići, Rakovica, Kulijaš, Drozgometva, Pazarić, Skanska, Vogošća, Nahorevo, Crna Rijeka. Govori se o širenju bune na Pale i Trnovo.

OSLOBAĐANjE OD TURCIZAMA

KARAĐORĐEVI  biografi su od početka isticali neke lične slabosti, koje su preuveličane. Na prvom mestu nepismenost. To nije netačno, sem u činjenici da državnik sam ne piše svoja pisma. On ih potpisuje. Njegova korespondencija je izvor za istoriju srpskog jezika - govor je oslobođen turcizama, kojih je u srpskom jeziku bilo jedna petina. Blizu šest hiljada reči, na trideset hiljada u rečniku standardnog govora onoga doba.

SUTRA: SRPSKA REVOLUCIJA NIJE BILA SELjČKA HAJDUČIJA