FELJTON - VOĐE SRPSKE REVOLUCIJE BILI SU TRGOVCI SVINJAMA: Srbi iz Južne Ugraske su ubrajani u vrh balkanskih nacionalnih buržoazija toga doba

Da li Srbi imaju svoju buržoaziju? Bez sumnje, da, u Južnoj Ugarskoj, gde se već u kulturi, u ekonomskoj delatnosti i političkoj ideologiji stavljala u vrh balkanskih nacionalnih buržoazija toga doba. Oni jedino zaostaju za grčkom buržoazijom, a u drugim slučajevima, posebno kod slovenskih naroda, prednjače. I kad se Srbija oslobodi 1815, vojvođanska buržoazija i inteligencija će i u njoj voditi glavnu reč. Ipak je značajnije pitanje da li ona postoji i na strani Beogradskog pašaluka, poprištu srpske revolucije.

U srpskim gradovima je većina muslimanska i ona jedino tu živi, najviše u Beogradu. U njima ima 35 odsto hrišćana mešovitog etničkog sastava. I oni govore turski, ali ne misle turski i njihova majka sveta je u Beču i Trstu, gde ih vodi njihova trgovina. I pored gradova, postoje i po selima trgovci, koje istoričari nazivaju „seoskom buržoazijom“. [...]

Možda je Beogradski pašaluk bila jedina pokrajina, vilajet Osmanlijskog carstva, sa pozitivnim trgovačkim saldom, jer se više izvozilo nego uvozilo. Godišnje se preko Beograda i Zemuna izvozilo od 160.000 do 220.000 svinja i oko 4.000 goveda. Ne samo roba nego i međunarodni ugovori su se pobrinuli da svinjski trgovac može biti hrišćanin, jer se musliman time ne bavi, a Jevrejima je po svim ranijim međunarodnim ugovorima to zabranjeno i oni su odstranjeni dalje od granice. U Zemunu je 1788. bilo 88 austrijskih činovnika koji sačinjavaju sistem kontrole ove velike trgovine. Izvozi se u Ugarsku, Austriju u južne delove Nemačke. Neki od ovih ljudi, kao Ilija Mostarac, finansiraju vojvode i formiranje njihovih jedinica u vreme revolucije 1804-1815. Bio je rođen u Šapcu, jedno vreme živeo u Sarajevu, trgovao u Trstu, a zašto je dobio ime Mostarac (alternativno Mostaranin, Mostarlija) niko ne zna. To je profil te seoske buržoazije koja nema jednog mesta boravka, ali ima jedan zajednički interes i ekonomske i nacionalne prirode. Mentalitet čuvanja svoje crkve i etničke zajednice su posudili od svojih grčkih suseda u pograničnim gradovima.

SVE SU vođe srpske revolucije u doslovnom smislu pripadale ovom socijalnom sloju. U svojim uspomenama prota Mateja Nenadović veli da su sve „starešine i buljubaše postali od najimućnijih Srba, koji je bio knez, koji je imao dobru baštinu, zadrugu, dosta stoke, vodenice i druge prihode, koje smo zvali gazdama. Premda nije velikoga bogatstva mnogo bilo, ali opet pobolji od drugih, koji su mogli povesti o svojoj rani po dva, po deset, po dvadeset momaka, i otmenom momku puške ili štogod za otličje pokloniti“. Vođa srpske revolucije Karađorđe Petrović je bio trgovac svinjama. Njegov vojvoda i prvi knez Srbije Miloš Obrenović se smatrao jednim od najbogatijih ljudi Srbije. Završnu pobedu 1815. je izveo na osnovu jednog konjskog tovara srebrenjaka koje je dobio. Ilija Mostarac je finansirao Karađorđa i Hajduk Veljka, glavnog starešinu severoistočne Srbije. Za Veljkovog oca je rečeno da su mu se „ovce hiljadile", imao je toliko velika stada da je dobijao na hiljade jaganjaca godišnje.

Peštanski list „Magyar Kurir” je u aprilu 1804. pisao da u Beogradskom pašaluku živi 17% muslimanskog stanovništva. Gradovi su bili u muslimanskim rukama, a u Beogradu postoji i jedan jevrejski kvart, čiji se stanovnici uglavnom drže sultanove strane protiv pobune srpskih seljaka. To je i bio razlog da je 200 Jevreja napustilo Beograd kadau njega ulaze srpski vojnici. Sredinom aprila 1806. je došlo do pobune Jevreja u Solunu, koji je tada po broju stanovnika bio pretežno jevrejsko naselje. U gradovima živi dosta grčkih, cincarskih i drugih trgovaca hrišćanske vere, ali vera nema moć da ih politički i socijalno veže za nemirno srpsko selo. Beogradski pašaluk nije jedina pokrajina u kojoj turska vlast stoji pred istim izazovima socijalne i političke pobune. U isto vreme kada je Srbima 1804. data privilegija da devet godina ne moraju plaćati poreze, to je isto urađeno i u Kipru. Glavni srpski neprijatelj je bila dahijska tiranija, a ne sultanova vlast. U prvo vreme srpskog ustanka deo stanovnika muslimanske vere pomaže srpske seljake, ali „Magyar Kurir” izveštava da je većina muslimanskog stanovništva protiv Srba. To su i svi u gradu.

TAKVOJ seoskoj buržoaziji još nedostaje samo grad. Dobiće ga 1805, odmah pošto im je sultan 1804. priznao vlast nad svim varošima u Srbiji, sem na sedam velikih utvrda.

Prvo što su u tim gradovima uradili bila je smena sistema vlasti, pa umesto osmanlijskih „vojvoda“, „kefalija“, stvaraju magistrate i gradska veća, kao što su već znatno iskustvo u tome imali Srbi u Južnoj Ugarskoj.

Srpska revolucija se po prethodnoj organizaciji verovatno ne bi dogodila. Pokušaja organizovanja u samom pašaluku je postojalo, 1802. spahije muslimanske pokušavaju da dignu svoje seljake, a 1803. srpski prvaci nešto spremaju. To nije prava pobuna, jer se ona mogla podići samo na širokoj osnovi koja se nagoveštava u pismima Petra I Njegoša.

Takva organizacija nije potvrđena, iako se može pretpostaviti, jer su dahije dobili vest o tome. Oni se odlučuju da poubijaju sve viđenije ljude u pašaluku. Iz jednog pisma koje su kasnije uputili Pazvanogluu vidi se da su imali u vidu samo deset vodećih knezova u pašaluku. Oni nisu bili prvi u istoriji koji su, pokušavajući da onemoguće ustanak naroda, potpalili vatru za njegovo podizanje.

Između 4. i 10. februara 1804. izvršili su pokolj uglednih ljudi. Ne zna se tačan broj ubijenih. Iz jednog izveštaja koji su trgovci poslali ruskom poslaniku u tursku prestonicu pominje se 150 ubijenih. U popisu mrtvih koji su navedeni po imenu je bilo samo 25, a u Beograd su po naređenju dahija bile donesene 72 glave. Jedan je očevidac pisao da su egzekucije vršene javno i narod pozivan da gleda. „Oborena pogleda, povijene glave, sa rukama previjenim preko grudi, gomila koju su prinudili da to gleda nije se usuđivala da uzdiše.“

USTANIVLjENO  je da su knezovi posečeni po nekom planu, jer su prvi na udaru bili starešine samoupravnih oblasti i ugledni ljudi. Ako je dahijama bio cilj da onemoguće da se srpska samouprava iskoristi da ona povede pobunu, onda su u tome uspeli. Pre će biti da ona to i nije mogla da uradi, jer je terorom od 1801. bila toliko uništena da možemo govoriti o njenom preostatku, a ne živom organizmu. Odluka da se diže opšta pobuna je napravljena na jednom savetovanju uglednih ljudi. Otpor i sukobljavanje sa Turcima počeli su na više mesta spontano.

Dogovor o pobuni, iz koje se rodila srpska revolucija, održan je u Orašcu 14. februara, iako taj datum nije sasvim pouzdano ustanovljen. Okrilje je bila jedna svadba, s koje se povukla gomila, možda do tri stotine lica, „više Marićevića jaruge kod dva velika bresta na jednom zaravnjaku, opkoljenom sa svih strana gustim lugom“. Koliko je tu tačno bilo ljudi, nauka nije pouzdano ustanovila, jer su potonji spiskovi pokazivali manji broj od pretpostavki. Nije sporno da su birali jednog starešinu, ali treba sumnjati u zaključke nekih istoričara da je već tu za „vožda“ bio izabran Karađorđe Petrović, ranije poznat kao trgovac i još više sa sukoba koje je imao sa Turcima. Imao je iskustvo u organizovanju vojske iz vremena Kočine krajine pre 1791, gde se našao kao dobrovoljac.

BEOGRAD JE OPUSTEO

NA DOSTOJANSTVEN način, u "seči kneževa"  je umro kaluđer Hadži Ruvim, poznat kao pisac i umetnik, doveden u Beogradsku tvrđavu i pred prisutnima se prethodno pomolio bogu. Odmah po početku klanja počelo je bežanje u zbegove. Beograd je opusteo nakon što su se hrišćani počeli sklanjati.  I u narodnu pesmu je ušao podatak, koji je i na drugi način ostao potomstvu, da su dahije nameravali da poseku odraslo srpsko stanovništvo, a ostatak da prevedu na muslimansku veru. Oni koji su izbegli potragama za pogubljenje, najpre su se ponegde skrivali, a zatim odmah pristupili dogovorima za pobunu.

SUTRA: KARAĐORĐE JE BIO ODRAZ VREMENA U KOME JE ŽIVEO