NADMOĆ SSSR I NEMAČKE IZMEĐU DVA SVETSKA RATA: Na izložbi u Barseloni 1929. jugoslovenski paviljon je napravljen potpuno od drveta

To je bilo prvo izlaganje Srbije posle svrgavanja dinastije Obrenović. Srbija je pre toga odlučila da ne učestvuje na sajmu u SAD u Sent Luisu 1904. sa parolom „Upoznaj me u Sent Luisu.

Srbija je u Liježu nastavila sa etno-temama u paviljonu, koji je i te godine dizajnirao Kapetanović. Crna Gora se tada u Liježu  prvi put pojavila na jednoj od svetskih izložbi, a zanimljivo je bilo to što se srpski paviljon nalazio odmah pored crnogorskog paviljona. Međunarodna izložba u Liježu održana je od 27. aprila do 6. novembra 1905, sa namerom da prikaže industrijski značaj grada Liježa, kao i da obeleži 75 godina belgijske nezavisnosti. Izložbu je razgledalo sedam miliona posetilaca, kompleks je bio površine 52 hektara, a profit je izneo 75.117 belgijskih franaka. Zvanično učestvovalo je 29 zemalja. Nemačka i Španija su bile nezvanične učesnice.

PARIZ 1925. Međunarodna izložba moderne dekorativne i industrijske umetnosti 1925. u Parizu je bila specijalizovana izložba održana  od aprila do oktobra 1925. Bilo je 15.000 izlagača iz 20 različitih zemalja, a tokom sedmomesečnog izlaganja posetilo ju je 16 miliona ljudi. Moderan stil predstavljen na izložbi kasnije je postao poznat kao „Art deko“, prema nazivu izložbe.

Prva izložba posle Velikog rata i stvaranja Kraljevine SHS 1919, u Parizu 1925. godine, bila je velika prilika da se pokažu napori i moć nove zemlje u obnovi. Međutim, kako je zemlja od početka bila opterećena mnogim unutrašnjim tenzijama i nadmetanjem raznih lokalnih elita (u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu) za prestiž, paviljon je odabran nabrzinu. Komisija je  predložila da paviljon projektuju ili slovenački arhitekta Jože Plečnik (koji je u to vreme bio zauzet preuređenjem Praškog dvorca i odbio), ili hrvatski Stjepan Hribar.  Ovaj arhitekta je demonstrirao modernističku strukturu gole, gotovo klasične spoljašnjosti, dok su se u unutrašnjosti paviljona kroz svoje proizvode i umetnost prikazivali različiti delovi Jugoslavije.

Pored glavnog paviljona, Kraljevina je izgradila i „bosanski kiosk“ koji je pratio glavnu građevinu, a koju je projektovao Branislav Kojić. Svojim modernizovanim orijentalnim dizajnom kiosk je pokušao da unese atmosferu i ukus kafane u Pariz.

BARSELONA 1929. Međunarodna izložba u Barseloni 1929. bila je druga Svetska izložba koja je održana u tom španskom gradu, a pre nje je bila još davne 1888. godine. Održana je od 20. maja 1929. do 15. januara 1930. na Montžuiku, brdu sa pogledom na luku, jugozapadno od centra grada, i pokrivala je površinu od 118 hektara. Na sajmu je učestvovalo 20 evropskih zemalja, a Sjedinjene Države, Japan i Brazil bile su predstavljene preko privatnih organizacija, ili na drugoj lokaciji u Sevilji.

Jedan od najupečatljivijih srpsko-jugoslovenskih paviljona predstavljen u Barseloni bio je delo  Dragiše Brašovana. Nakon art deko opsesije parobrodima, dizajniran je kao brodska kolica i napravljen u potpunosti od drveta. Genijalna crno-bela fasada dala je strukturi neku dinamiku, dok joj je bogat modernistički enterijer dodao luksuzan izgled.

MILANO 1931. Dragiša Brašovan je ponovo izabran da predstavlja Jugoslaviju 1931. godine u Milanu. Paviljon je bio mnogo manje inovativan u poređenju sa njegovim dizajnom u Barseloni, ali je još jednom pokazao posvećenost Jugoslavije modernizmu i bio je mnogo reprezentativniji za „beogradski moderan” stil zgrada poput BIGZ-a i Beogradskog sajma.

PARIZ 1937. Poslednja izložba u Parizu pre Drugog svetskog rata, održana od 25. maja do 25. novembra 1937. ušla je u istoriju zahvaljujući umetničkom i arhitektonskom rivalstvu koje je razbuktala između Staljinovog SSSR i Hitlerove Nemačke, odnosno između arhitekata dve zemlje Borisa Jofina i Alberta Špera.

Organizacija svetske izložbe postavila je nemački i sovjetski paviljon direktno jedan naspram drugog. Hitler je, zbog toga, želeo da se povuče iz učešća, ali ga je njegov arhitekta Albert Šper ubedio da učestvuje, pokazujući Hitleru svoje planove za nemački paviljon. Šper je kasnije u svojim autobiografijama otkrio da je, pošto je tajno pogledao planove za sovjetski paviljon, dizajnirao nemački paviljon da predstavlja bedem protiv komunizma.

Arhitekta sovjetskog paviljona bio je Jofin, a Vera Muhina je dizajnirala veliku figurativnu skulpturu na paviljonu. Na vrhu velike zgrade stajali su Radnik i Kolhoznica, velike statue ( radnik i seljanka ), sklopljenih ruku, kako u tlo zabijaju srp i čekić. Kip je trebalo da simbolizuje sindikat radnika i seljaka.

Jugoslovenski paviljon, koji je dizajnirao Josip Seisel bio je dobar pokušaj da se integrišu tradicionalna umetnost i modernizam. Seisel, član nadrealističkog pokreta Zenit, dizajnirao je evokativnu zgradu sa veoma različitim enterijerom koji je prikazao jugoslovensku raznolikost. Cela kompozicija dodatno je uobličena skulpturom vajara Tome Rosandića i mozaikom slikara Mila Milunovića. Za to je na izložbi dobio Gran-pri i odlikovanje francuske Legije časti. Arhitektura našeg paviljona u Parizu vukla je na italijanski, tj. nemački totalitarni monumentalizam.

NjUJORK 1939. svetska izložba u Njujorku 1939–1940 održana je u parku Flašing Medouz-Korona u Kvinsu, Njujork, SAD. Bio je to drugi najskuplji američki svetski sajam svih vremena, a nadmašio ga je samo Sajam kupovine u Luizijani u Sent Luisu iz 1904. Na njemu su učestvovale mnoge zemlje širom sveta, a preko 44 miliona ljudi je posetilo njegove izložbe u dve sezone. Bila je to izložba zasnovana na budućnosti, sa uvodnim sloganom „Zora novog dana“ i omogućila je svim posetiocima da zavire u „svet sutrašnjice“.

Kada je Drugi svetski rat počeo četiri meseca posle Svetske izložbe 1939. godine, mnogi eksponati su bili pogođeni tom situacijom, posebno oni izloženi u paviljonima zemalja pod okupacijom Osovine. Nakon zatvaranja sajma 1940. godine, mnogi eksponati su srušeni ili uklonjeni, iako su neke zgrade zadržane za Svetski sajam u Njujorku 1964–-1965, održan na istom mestu.

Svetska izložba u Kvinsu bila je poslednja pre Drugog svetskog rata, a već su neke od zemalja koje su se prijavile i imale paviljone prestale da postoje. Prema blogu SLAVS IN NEW YORK, čehoslovački paviljon je završen, uprkos činjenici da je zemlja rasparčana Minhenskim sporazumom, i služio je kao simbol otpora nacističkoj Nemačkoj (koja je, inače, odbila da učestvuje).

Paviljon je dizajniran u modernističkom stilu, ali je nastojao da impresionira Njujorčane tradicionalnom arhitekturom i umetnošću Jugoslavije. U unutrašnjosti su bile replike srpskih manastirskih fresaka, dalmatinskih crkava, kao i motivi iz Miroslavljevog jevanđelja. Na izložbi su istaknuti i uspesi poznatih Jugoslovena u SAD, poput Pupina, Meštrovića i Tesle, koji su bili pozvani da prisustvuju, ali nisu mogli zbog bolesti.

SUTRA:  SAČUVANI  PAVILjONI DRŽAVE KOJA NE POSTOJI