SRBIJA IZLOŽILA MALO ČUDO - PRETEČU RAČUNARA: Strani dopisnici puni reči hvale – Srpski paviljon najbogatiji po zdanju i najlepši po stilu

U tim danima Srbija je još pokušavala da nađe svoje uporište kako u stvaranju sopstvenog specifičnog identiteta, sklještena između Habzburškog i Osmanskog carstva, dok je istovremeno tražila uporište između Rusije i Zapada.

Sedam godina nakon sticanja nezavisnosti i međunarodnog priznanja na Berlinskom kongresu 1878, Svetska izložba u Antverpenu bila je njena oprva prilika za javnu pojavu na međunarodnoj sceni, tačno tri godine nakon što je postala Kraljevina na čijem je čelu bio kralj Milan Obrenović. Srbija je dobila mali deo glavnog paviljona (označenog kao Sibir), između Španije i Rumunije i naspram Švajcarske. Paviljon Srbije zauzimao je površinu od 125 kvadratnih metara, ugostio je ukupno 302 izlagača, a tokom izložbe predstavnici naše zemlje osvojili su ukupno 157 nagrada.

A kako je 1899. na Svetskoj izložbi u Parizu postigla značajan uspeh i dobila brojne medalje, što je mladu kraljevinu obavezivalo, poziv za učešće i naredne 1900. godine shvaćen je veoma ozbiljno. Sem toga, bila je to nova prilika za međunarodnu afirmaciju, ostvarivanje novih kontakata, predstavljanje nacionalnih ciljeva i čvršće vezivanje za Francusku. Srpskim Kraljevskim odborom za Parisku izložbu predsedavao je državni savetnik Svetozar Gvozdić, a članovi su bili ugledni stručnjaci iz oblasti predviđenih propozicijama izložbe. Osim njih, u pripremi koja je počela još 1897. godine, učestvovali su načelnici okruga, resorni ministri i kulturni i javni radnici.

SRBIJA  je mogla da mirno osmisli sopstveni paviljon i uredi ga po svom nahođenju i materijalnim mogućnostima za predstavljanje svega traženog, sem slikarskih i vajarskih dela koja su se izlagala zasebno. U tu svrhu kralj Aleksandar Obrenović izdao je nalog da se obezbedi 500 metara kvadratnih zemljišta pored Sene za izgradnju paviljona, za tu izložbu od 14. aprila do 12. novembra 1900, u čast dostignuća veka koji je prošao i ubrzao razvoj na ulazu u sledeći vek. Izložbu je posetilo više od 50 miliona ljudi, enormna cifra za to doba, poređenja radi, ovu brojku je nadmašio samo broj posetilaca na izložbi u Osaki 1970. godine.

Nacrt paviljona je izradio profesor Velike škole Milan Kapetanović, minhenski đak, arhitekta koji je već imao dosta značajnih projekata, poput zgrade Klasne lutrije i nacrta za uređenje Kalemegdana, glavne planove i detalje osmislio je arhitekta Milorad Ruvidić, a angažovan je i ugledni francuski arhitekta Ambroaz Bodri. Bila je to zgrada solidnih razmera u srpsko-vizantijskom stilu, podignuta u maniru moravske škole, koja je podsećala na srpske manastire, ponajviše (za neke) možda na Gračanicu, a drugima na crkvu Svetog Marka u Beogradu.

Osnova je bila kvadratna, sa četiri manja i jednim centralnim velikim kubetom, s ulazom koji natkriljuje kube iznad kojeg se nalazio grb Kraljevine Srbije. Levo i desno od ulaza bili su aneksi ukrašeni polukružnim otvorima. Po zamisli, trebalo je da paviljon bude od cigle i kamena, ali zbog manjka finansija, ipak je on napravljen od drveta. . Izgled je idejno bio skup nacionalnih mitova, prikaz predotomanske uzvišenosti, putovanje u prošlost. Neki savremeni autori u srpskom paviljonu videli su tada „Gračanicu pokraj Sene“. U svakom slučaju, Srbija je dobila istaknutu lokaciju pored reke u blizini mosta Alma, gde je sagradila veličanstvenu građevinu od belog mermera površine preko 500 kvadratnih metara.

SVI naslovi stranih dopisnika o srpskom paviljonu bili su slični, puni reči hvale, saglasni da je najbogatiji po zdanju i najlepši po stilu i da se Srbija u potpunosti odvajala od drugih izlagača. Prvog dana izložbe samo je naš paviljon bio u potpunosti završen, te je i sam francuski predsednik Emil Lube, ploveći Senom tik uz građevinu koja je predstavljala Srbiju, bio vidno oduševljen. Mogao je čuti tamburaški orkestar „Vila“ koji je sve vreme na terasi paviljona zabavljao posetioce koji su došli da vide šta Srbija ima da ponudi.

Unutra svi bi bili oduševljeni raznovrsnošću izloženih predmeta i dekorom koji je bio pun nacionalnih mitova i slika Srbije pre turskih osvajanja, vodeći posetioce u srednjovekovnu prošlost zemlje. U Beogradu su prikupljene najlepše narodne nošnje iz svih krajeva Stare Srbije i ništa nije bilo bogatije i lepše od te svetle odeće ukrašene vezom, uz dodatak brojnog nakita. Umetnički izrađene lutke bile su obučene u ove nošnje i sve to je predstavljalo jedan etnografski muzej koji je plenio lepotom i raskoši narodnog rukodelja.

Između nošnji se nalazila velika staklena vitrina u kojoj je u obliku piramide bio izložen najbolji srpski duvan za koji će srpski izlagači dobiti čak tri prve nagrade. Unutar paviljona su dominirali pirotski ćilimi, a dve Piroćanke su pred gledaocima na razbojima razvijale ove čuvene ćilime. Na prikupljanju ovih ćilimova sarađivala je i Savka Subotićka, jedna od osnivača i prva predsednica Kola srpskih sestara, koja je tada radila u Nišu i u Pirotu, ali izložba narodnih rukotvorina nije priređena po njenoj koncepciji, po kojoj je Srbija daleko više trebala dati. Međutim, Savka je bila zadovoljna kako je izložba prošla i usvojoj knjizi „O našim tkaninama i rukotvorinama“ kaže: „Na poslednjoj pariskoj izložbi francuski narod je skinuo kapu pred srpskim narodom i to ne samo iz konvencionalne učtivosti domaćina prema svome gostu. Velika zbirka ćilimova, pre no što je poslata u Pariz, bila je izložena u Kolarčevoj sali, gde sam i sama zbirku videla, diveći se lepoti ćilimova.“

JEDNU od zlatnih plaketa Srbija je dobila za računar koji je konstruisao Mihajlo Petrović Alas. Tokom 1897. godine u radionici pariske Politehničke škole on je konstruisao analogni računar za rešavanje diferencijalnih jednačina na principu kretanja tečnosti, prvi ovog tipa u svetu. Ovaj računar bio je u stanju da rešava dve klase diferencijalnih jednačina i mnogi naučnici ga smatraju pretečom plotera. Svoju konstrukciju objavio je u dva broja američkog naučnog časopisa iz Baltimora American Journal of Mathematics iz 1898. i 1899. godine. Ovu preteču računara ili prvi analogni hidraulični računar u svetu – hidrointegrator, naučnoj javnosti je predstavio baš 1900. godine u Parizu, u paviljonu Kraljevine Srbije. Bilo je to pravo malo čudo na sajmu.

Kraljevina Srbija nije zaboravila ni svoje slikare, vajare, književnike i ostale umetnike da predstavi svetu. Među izloženim predmetima posebno mesto su imale umetničke slike Paje Jovanovića, Marka Murata, Riste Vukanovića, Đorđa Krstića, Stefana Todorovića. Svet je još više govorio o uspehu srpskog vajarstva na Svetskoj izložbi, kada je Zlatnu medalju Prvog reda za tu oblast za delo „Kosovski spomenik“ dobio je Đorđe Jovanović. To je onaj spomenik koji i sada stoji u centru Kruševca, na trgu Kosovskih junaka. Pored njega na izložbi su učestvovali i vajari Petar Ubavkić i Simeon Roksandić. Srpskoj skulpturi koja je još bila pod uticajem akademizma, uprkos novim tendencijama u evropskoj umetnosti, odato je priznanje, što je dovelo do afirmacije skulpture u srpskom društvu, u kojoj je tada primat imalo slikarstvo. Ogroman broj dela srpskih književnika krasila su police srpskog paviljona.

SUTRA: TRIJUMF VIDOVDANSKOG ISTORIJSKOG MITA U RIMU