POSTALE SU MEĐUNARODNI DOGAĐAJI: U San Francisku je 1915. bila izložba u vreme najveće ofanzive Nemačke na Srbiju

Od 1928, kada je u Parizu usvojena konvencija o međunarodnim izložbama, Biro za međunarodne izložbe (BIE), čije je sedište u Parizu, postao je regulatorno telo koje propisuje načine održavanja i uslove pod kojima se izložbe međunarodnog značaja održavaju. Njegove odluke počele su da se primenjuju od 1931. godine.

U Parizu se došlo i do definicije kojom su svetske izložbe predstavljene kao „globalni događaji posvećeni pronalaženju rešenja za fundamentalne izazove sa kojima se čovečanstvo suočava, nudeći putovanje unutar odabrane teme kroz zanimljive i impresivne aktivnosti“. Organizovani i podržani od strane vlada i okupljajući zemlje i međunarodne organizacije (zvanične učesnike), ovi veliki javni događaji su otada bez premca u svojoj sposobnosti da okupe milione posetilaca, stvore novu dinamiku i katalizuju promene u gradovima domaćinima.

Četiri vrste sajmova se organizuju pod pokroviteljstvom Biroa za međunarodne izložbe (BIE): Svetske izložbe, Specijalizovane izložbe, Hortikulturne izložbe i Trijenale u Milanu.

IZLOŽBE otada okupljaju svet u velikom i zajedničkom projektu za pronalaženje rešenja za fundamentalni izazov sa kojim se čovečanstvo suočava. Ovaj izazov se rešava kroz temu izložbe, koja deluje kao odskočna daska za ono što će učesnici prikazati i koji će intelektualni i kulturni događaji biti organizovani. U duhu obrazovanja i komunikacije, zajednička zabrinutost zasnovana na temi Ekspo  podstiče međunarodne učesnike da razmenjuju ideje i najbolje prakse, da pronađu rešenja i razviju nove oblike saradnje u okruženju bez sukoba.

Karakter svetskih sajmova, odnosno izložbi, evoluirao je od prvog iz 1851. godine. Mogu se razlikovati tri ere: era industrijalizacije, era kulturne razmene i era brendiranja nacije. Prva era, era „industrijalizacije“, je pokrivala godine od 1850. do 1938. U tim godinama svetske izložbe su bile uglavnom fokusirane na trgovinu i prikazivale su tehnološka dostignuća i izume. Svetske izložbe bile su platforme za najsavremeniju nauku i tehnologiju iz celog sveta.

Svetska izložba u Njujorku 1939–1940, i one koje su usledile, imale su drugačiji pristup, manje fokusiran na tehnologiju i više usmeren na kulturne teme i društveni napredak. Na primer, tema sajma 1939. bila je „Izgradnja sveta sutrašnjice“; na Svetskom sajmu u Njujorku 1964–1965, to je bio „Mir kroz razumevanje“; Od Svetskog sajma 1988. u Brizbejnu pa nadalje, zemlje su počele da koriste izložbe kao platformu za poboljšanje svog nacionalnog imidža kroz svoje paviljone. Na "Ekspo 2000" u Hanoveru, zemlje su izgradile sopstvene arhitektonske paviljone, ulažući u proseku 12 miliona evra svaka. S obzirom na ove troškove, vlade ponekad oklevaju da učestvuju, jer koristi možda i ne opravdavaju troškove. Međutim, iako je efekte teško izmeriti, nezavisna studija za holandski paviljon na "Ekspo 2000". procenila je da je paviljon (koji je koštao oko 35 miliona evra) doneo oko 350 miliona evra potencijalnih prihoda holandskoj ekonomiji.

SPECIJALIZOVANE izložbe su manjeg obima i ulaganja i generalno kraćeg trajanja; između tri nedelje i tri meseca. Ranije su se ove izložbe zvale Specijalne izložbe ili Međunarodne specijalizovane izložbe, ali se ovi termini više ne koriste zvanično. Njihova ukupna površina ne bi trebalo da bude veća od 62 hektara, a organizatori treba da izgrade paviljone za države učesnice, bez zakupnine, naknada, poreza i troškova. Najveći paviljoni ne bi trebalo da budu veći od 1.000 m2. Između dve Svetske izložbe može se održati samo jedna specijalizovana izložba. Specijalizovane izložbe (formalno poznate kao međunarodno priznate izložbe) obično su ujedinjene preciznom temom—kao što su „Energija budućnosti“ ("Ekspo 2017" Astana), „Živi okean i obala“ ("Ekspo 2012" u Jeosu) ili „Zabava u doba Tehnologija“ ("Brisbejn", "Ekspo 1988"). Takve teme su specifičnije od šireg obima svetskih izlaganja.

Specijalizovane izložbe su obično manjeg obima i jeftinije za održavanje za komitet domaćina i učesnike, jer su arhitektonske naknade niže i oni treba samo da prilagode prostor paviljona koji je besplatno obezbeđen od organizatora, obično sa već završenom montažnom konstrukcijom. Zemlje tada imaju mogućnost da "dodaju" sopstvene boje, dizajn itd. spoljašnjoj strani montažne konstrukcije i popune unutrašnjost sopstvenim sadržajem. Ove izložbe daju zemljama organizatorima više prostora da razmahnu maštu i pokažu svoj karakter.

To nigde nije eksplicitno određeno, ali je činjenica da svetske izložbe, bilo koje vrste, se ne održavaju u vreme velikih sukoba. Kada se pogleda spisak održanih svetskih izložbi, lako je utvrditi da je možda samo jedna izložba tipa EKSPO održana u vreme sukoba i to u SAD u vreme Prvog svetskog rata. To je bila izložba nazvana „Međunarodna izložba Panama-Pacifik“, koja je održana u San Francisku i trajala skoro čitave godine, od februara do decembra 1915, u vreme najveće ofanzive Nemačke na Srbiju i strašnog povlačenja srpske vojske i civila preko Albanije.  

IZLOŽBA je, naravno, najavljena i pripremana mnogo ranije, sa glavnim ciljem da se tokom njenog trajanja otvori godinama građen Panamski kanal, značajna komunikacija koja je omogućila skraćivanje vremena plovidbe između Atlantskog okeana i Pacifika, a koji je počeo da se kopa 1883, dok su građevinski radovi trajali od 1904. godine do 1914. Osim toga, američke vlasti su ovu izložbu delimično planirale i da bi se, kroz njene troškove, sanirale posledice snažnog zemljotresa, koji je pogodio taj region 1906. godine.

Upadljiv je mali broj zemalja učesnica (24), jer se rat tada već bio počeo da približava američkom kontinentu, a svakodnevne vesti su upozoravale na dejstvovanje nemačkih podmornica nedaleko od američkih obala...Ali, u San Francisku nisu odustajali od američkog načina da se ono što oni rade prikaže velikim. Jedna od akcija bilo je uspostavljanje direktne telefonske linije iz Njujorka do Panamskog kanala, kako bi građani na suprotnoj američkoj obali, „telefonom mogli da čuju talase Tihog okeana“, kako se drugačije naziva Pacifik.

Ova svetska izložba, zbog toga nije karakteristična i potvrđuje nepisano pravilo da EKSPO i druge svetske izložbe nisu bile moguće u svom punom značaju i dimenzijama dok se nisu stvorili uslovi poboljšanjem svetskih komunikacija: avionskog i drugog brzog saobraćaja. Ali, isto tako, nijedna zemlja koja kreće u organizovanje svetske izložbe, za šta je potrebno nekoliko godina, nije planirala da u to vreme započne ili učestvuje u nekom sukobu.

SUTRA: TESLIN TRIJUMF NA ČIKAŠKOJ IZLOŽBI