FELJTON - ŠĆEPAN NAJJEFTINIJI CAR U ČITAVOM SVETU: Ruski ambasador u Beču Galjacin nazivao je Šćepana Malog "Crnogorski mesija"

Osim nekoliko ugovora iz XIV i XV veka u pitanju su prvenstveno depeše mletačkih providura u Kotoru od kraja XVI do kraja XVIII veka. Pri tome, dokumenta koja obuhvataju period od 1767. do 1771. god. odnose se na vreme vladavine Šćepana Malog, i predstavljaju delove iz izveštaja vanrednih kotorskih providura Pakvila Čikonje i Gaetana Moline.  Njegoš je, inače, u Predgovoru svog speva, koji je napisao tri godine posle boravka u Veneciji, propustio da navede i Molinove izveštaje. Kao izvore iz venecijanskih arhiva on navodi, osim depeša Čikonje, samo depeše konzula u Skadru Dauda i ambasadora u Carigradu Justinjanija.

S druge strane, Njegoš nije bio stručan, a nije imao ni dovoljno vremena, da se na osnovu venecijanskih arhiva upusti u ozbiljnija istorijska istraživanja. U Predgovoru navodi jedanaest podataka dobijenih iz venecijanskih arhiva koje je koristio u pisanju “Lažnog cara Šćepana Malog”. Njega su posebno interesovala imena crnogorskih glavara koja su se pojavljivala u tim dokumentima, a odnos Mletačke Republike prema Crnoj Gori njemu je, već odavno, bio poznat. Sigurno je, da se Njegoš nije upoznao sa svim dokumentima koja su venecijanski arhivi sadržavali, a koji su se odnosili na Šćepana Malog. Tako se može objasniti što je, ne znajući za depeše generalnog providura Renijera, igumanu Teodosiju Mrkojeviću dao, u svom spevu, sasvim suprotnu ulogu od one koju je on u stvarnosti imao.

U CELINI posmatrano, Njegošava istraživanja u venecijanskom arhivu malo su, ili nimalo, uticala na njegovo shvatanje ličnosti Šćepana Malog. Njegoš se uglavnom, kada govori o Šćepanu Malom, pridržava stavova koje je o njemu izložio Sima Milutinović Sarajlija u svojoj “Istoriji Crne Gore”. Dakle, Šćepan Mali je lažljivac, varalica i mitoman, koji sa bezbroj detalja priča o pojedinostima za koje ga niko ne pita na svom putu od Petrograda do Crne Gore. Ipak, Njegoš nije mogao da prećuti uspeh koji je Šćepan postigao u nametanju svoje vlasti Crnogorcima, a posebno pravdu koju je uspeo da uspostavi. Šćepan Mali nije pohlepan i zadovoljava se malim, kaže Njegoš čime potvrđuje reči popa Andrije Đuraškovića savremenika Šćepana Malog, koji je tvrdio da u svetu nema jeftinijeg cara.  (Dnevni troškovi gospodara Crne Gore su oka hleba, pola oke mesa i dva diplaša da mu jedan dan sviraju na diple, kaže se u jednom izveštaju.)

Na osnovu venecijanskih depeša, u koje je imao uvida, Njegoš ličnost Šćepana Malog objašnjava njegovom misterijom. Naime, Šćepan Mali za sebe veruje da je božji izaslanik, određen da uništi zlo, uspostavi vladavinu pravde, okupi podeljena crnogorska plemena i da bude njihov mesija. ( U spevu “Lažni car Šćepan Mali”, u Prvom činu, stihu 563 Šćepan kaže: “Može biti da sam ja mesija”. Slične reči izgovorio je i ruski ambasador u Beču Galjacin nazivajući Šćepana Malog “Crnogorski mesija”.)

SUVIŠE je naivno verovati da je Njegoš o Šćepanu Malom manje znao od nas. Iako u pojedinostima različita, njegova znanja i zbog brojnosti izvora i zbog blizine vremena ostaju nenadmašiva. Sve ono o čemu su ljudi, okupljeni oko ognjišta, mogli govoriti u jednom svetu čija je usmena kultura bila moćna, veliki broj događaja, prisećanja i anegdota pritiskali su pamćenje velikog pesnika kada je govorio o Šćepanu Malom. Mnogo toga, nama nepoznatog o Šćepanu Malom, bilo je Njegošu sasvim blisko, dok je malo toga što smo mi naknadno saznali moglo za njega biti potpuno nepoznato.

Sve što je Njegoš napisao o Šćepanu Malom nastalo je na veoma raznovrsnoj osnovi, u koju ulaze usmena svedočanstva, arhivska dokumenta i špijunski izveštaji. Iz svega toga, Njegoš izvlači negativnu dimenziju samozvančeve pojave koji se uživeo u herojsku sudbinu. Osećaj nelagodnosti karakteriše njegov odnos prema Šćepanu. On je odabrao način negativnog viđenja Šćepana Malog i umanjivanje njegovih pravih svojstava, ignorišući pri tome i one istorijske podsticaje, inače, primerene za romantičarska shvatanja tajanstvene ličnosti koja je zagonetnog porekla i značajne unutrašnje snage.

ŠĆEPAN Mali počinje kao hrabri samozvanac, kao čovek koji pokazuje jedan veliki cilj stremljenja, korak od ničega ka prestolu i neograničenoj sili, da bi na kraju, kao razotkrivena varalica lišena sna postao neodgovorno i plašljivo biće. Iz toga se može opravdano zaključiti da je umanjivanje značaja Šćepana Malog od strane Njegoša bilo, pre svega, politički i istorijski motivisano, odnosno imalo političku i dinastičku motivaciju.

Iz svega napred rečenog, vidi se da je ličnost Šćepana Malog zaokupljivala istorijsku i književnu pažnju duže od dva veka. Još od Njegoševog doba pokušava se rasvetliti poreklo i uloga zagonetnog “samozvanca” i “cara”. Pri tome, naučna slika o njemu se menjala posebno u poslednjih nekoliko decenija. Ali, i pored toga što su neke predstave iz XIX veka odavno postale mit, za Šćepana Malog se i dalje vezuju mnoge kontradiktornosti. Uz njegovu ličnost, kao nasleđe, još postoji negativan predznak. Uz mnoštvo novih činjenica, on se i dalje naziva skitnicom, lažovom i varalicom, kao i onda kada se o njemu govorilo da je “lakomislena ili sasvim budalasta protuva”, po rečima majora Rozenberga iz 1769. godine.

ZNAČAJAN doprinos u rasvetljavanju misterije identiteta Šćepana Malog pokušali su dati i savremeni istoričari. Zahvaljujući njima razotkrivene su neke pretpostavke Šćepanovog porekla i izvesna podudarnost istorijskih činjenica. Naime, gotovo u isto vreme objavljuju knjige u kojima tvrde da su dr. Jovan Baljević iz Bratonožića i Šćepan Mali ista ličnost. Petrović je knjigu “Šćepan Mali - zagonetka je rešena” objavio 2001. godine, a Martinović svoju “Dr. Jovan Baljević (ili Šćepan Mali) - život i rad”, 2002. godine Prethodno je dr. Petrović objavio veliku i značajnu studiju o Šćepanu Malom 1992. gododine “Šćepan Mali - zagonetka istorije”. Oni su pokušali da neka nova “saznanja” o životu, plemenskom poreklu i opredeljenju ruskog oficira Jovana Stefanovog Baljevića, koji je pre više od 250 godina stekao visoko akademsko obrazovanje i bogato životno iskustvo u evropskim okvirima, dovedu u vezu i povežu sa ponašanjem i činjenjem Šćepana Malog, od njegovog prvog pojavljivanja u Mainama do kraja njegovog života u Brčelima. Upoređivanjem raspoloživih dokumenata pokušali su utvrditi i objasniti podudarnost ove dve ličnosti, uopštiti te činjenice i javnosti ponuditi dokaze da je rešena do tada najveća zagonetka crnogorske istorije.

Međutim, tvrdnje dr. Rastislava V. Petrovića i dr. Dušana Martinovića da je Jovan Baljević iz Bratonožića crnogorski vladar Šćepan Mali zasnovana je na potpuno nemogućem osnovu, i bez obzira na veliki značaj dokumenata, koji su prezentovani, predstavlja pokušaj dokazivanja onoga što se ne može dokazati. Ali, njihove tvrdnje, zasnovane na nekim nelogičnostima, nekada i na pogrešnom tumačenju dokumenata bivaju prihvaćene i od nekih drugih istoričara.

JUNAK ILI KUKAVICA  

ČINjENICA da je Šćepan Mali prekinuo kontinuitet vladavine vladika iz dinastije Petrović, bila je dovoljan razlog da Njegoš Šćepana Malog predstavi, ne samo kao političku varalicu nego i da naglasi njegove crte kukavičluka. Suprotno nekim izveštajima koji su govorili o Šćepanu kao junaku, koji učestvuje u bojevima protiv Turaka, Njegoš ga prikazuje kao kukavicu koja beži sklanjajući se pred turskom opasnošću.

Šćepan Mali je za Njegoša suprotnost crnogorskom epskom tipu i nema njegovu odlučnost.

SUTRA: ŠĆEPAN U LAVIRINTU CRNOGORSKE ISTORIJE