FELJTON - NJEGOŠEVA RADOZNALOST ZA SUDBINU LAŽNOG CARA: Dubrovčani su se dodvoravali Šćepanu i molili da ih zaštiti kod ruske carice

U kratkom osvrtu na ova pisma, Valtazar Bogišić kaže: “Dolazak varalice Stjepana Malog u Crnu Goru i njegovo bavljenje u zemlji i okolici i uprava državom ... pojav je među najzanamljivijim, ne samo u prošlom vijeku, nego i u cijeloj historiji Crne Gore”. Ovakav zaključak potvrđuje i ova prepiska koja nam nedvosmisleno stavlja do znanja da je Šćepan Mali ucenjivao svoje susede; da im je pretio, da ih je držao u strahu ne samo od Crnogoraca nego i od Rusa; da je od njih zahtevao poklone; da im je tražio na zajam novac; da im je naređivao da mu pošalju brodove na kojima bi njegova vojska otplovila u “Boke carigradske”; da su mu se Dubrovčani dodvoravali i da su ga preklinjali da ih zaštiti kod ruske carice i kod grofa A. G. Orlova, naročito u toku uspešnog ratovanja ruske flote u Egejskom moru gde su Rusi zarobili dva dubrovačka broda koja su ratovala pod turskom zastavom i da su sve to i još više radili da bi mu se umolili zato što su pouzdano znali da je on ruski oficir kome je grof Orlov, komandant ruske flote u Sredozemnom moru, namenio specijalnu misiju na Balkanu.

Bogišić je dobro uočio šta je Šćepan Mali značio ne samo za Crnu Goru, nego i za Dubrovačku Republiku, i zato je, verovatno, nameravao da napiše studiju o njemu, što bi se moglo zaključiti na osnovu pribavljenih dokumenata iz Državnog arhiva u Veneciji. To su, u stvari, prepisi originalnih izveštaja iz vremena kada se Šćepan Mali proglasio u Crnoj Gori za ruskog cara Petra III. Ti izveštaji se sada nalaze u Bogišećevom arhivu u Cavtatu.

O ŠĆEPANU Malom pisao je i veliki pesnik i vladika Petar II Petrović Njegoš u svom poslednjem velikom spevu “Lažni car Šćepan Mali”.  (Spev “Lažni car Šćepan Mali” Njegoš je napisao 1847. god., ali događaji iz 1848. godine onemogućili su da delo odmah štampa. Tek posle smirivanja revolucionarnih događaja iz 1848. god. Njegoš će, na proputovanju kroz Trst, rukopis ovog teksta za štampanje poveriti trgovcu Andriji Stojkoviću. Već ozbiljno bolestan Njegoš nije aktivno učestvovao u objavljivanju ovog svog dela. Delo je štampano u Zagrebu, po novom pravopisu Vuka Karadžića, a objavljeno u Trstu.)

Iako je “Lažni car Šćepan Mali” dramski spev Njegoš ga u naslovu tako ne označava, nego kao i “Gorski vijenac”, “istoričesko zbitije”. U Predgovoru koji je datiran 1850. godine  iznose se razlozi koji su naveli pisca da delo napiše i izvore kojima se služio u njegovom pisanju. (Od izvora kojima se Njegoš koristio u pisanju “Lažnog cara Šćepana Malog” navodimo: D. Milaković, “Istorija Crne Gore”; S. Milutinović-Sarajlija, “Istorija Crne Gore”; V. Karadžić: “Montenegro und die Montenegro”, Riner, Stutgart – Tubingen, 1837. )

LIČNOST Šćepana Malog dugo nije interesovala Njegoša. Prvi put se to ime kod njega pojavljuje u “Ogledalu srbskom”, ali u toj pesmi Petra I koju je Njegoš preradio i znatno proširio o Šćepanu Malom se govorilo kao o “lažavoj budali”.

Koji su bili motivi Njegoša da piše o Šćepanu Malom najbolje se može videti iz predgovora ovog speva, gde on kaže da su ga “važnost događaja” i “čudnovatost Šćepanova” naveli da “štogod o njemu napiše”.  Bila je lako razumljiva Njegoševa radoznalost za sudbinu “cara samozvanca”, obzirom da su se svi evropski dvorovi bavili Šćepanom Malim, i da mu nije samo on posvetio književno delo. Pre njega, Šćepan je inspirisao i neke druge pisce.  (Već je rečeno da je Budvanin Stjepan Zanović objavio na francuskom delo pod naslovom “Čuveni Petar III car Rusije ili Stjepan Mali koji se pojavio u crnogorskom vojvodstvu”. Pored toga, Šćepanu Malom je 1828. godine Karl Herloscon posvetio dva toma, pod naslovom “Der Montenegriner-Häuptling”.)

Najzad “čudnovatost” Šćepana Malog i interesovanje koje je on izazivao privukli su pažnju cele Evrope, i kako kaže Filip Lenorma njegova vladavina “skrenula je na Crnu Goru pažnju cele Evrope, koja je tu zemlju bila sasvim zaboravila”.

ZNAČAJ vladavine Šćepana Malog u Crnoj Gori, Njegoš je uvideo tek onda kada je počeo proučavati mletačke izvore. Da nije bilo tih izvora, mišljenja smo da, on verovatno i ne bi pisao o Šćepanu Malom. Tako u predgovoru “Lažnom caru Šćepanu Malom” Njegoš piše da na Cetinju nije našao nikakvog drugog dokumenta o Šćepanu izuzev jedne kratke beleške igumana Teodosija Mrkojevića koju koristi u izvornom obliku u svom spevu.

Međutim, Mrkojevićeva beleška samo podseća da su Crnogorci proglasili Šćepana za cara i da su uspeli da se odbrane i od Turaka i od Mlečana.

Bitni izvori za koje Njegoš tvrdi da su ga inspirisali da piše o Šćepanu Malom bili su “Istorija Crne Gore” Sime Milutinovića Sarajlije, ali i dokumenta koje je našao u Državnom arhivu Venecije i koje je prepisao.

Krajem 1847. god., po odlasku iz Beča, a pre povratka u Crnu Goru, Njegoš dolazi u Veneciju gde ostaje mesec dana i za to vreme posećuje Državni arhiv. O toj svojoj poseti Arhivu on piše kako je od čuvara od Arhive, staroga markiza Solarija “gotovo slobodnom i veselom gorskom poezijom i pričanjem zamađijam, te mi dobri starac počne po mojoj ćudi i igrati”; pet-šest valjetijeh pisarčitah tri čitave nedelje po svima uglovima od arhiva kopaše, i što god se moglo nać o čudnovatom Šćepanu i o drugim stvarima otnoseći se Jugoslo- venstva, sve ispisaše”

MEĐUTIM, suprotno od mišljenja koje se može izvesti iz predgovora “Lažnog cara Šćepana Malog”, Njegoš nije otišao u Arhiv sa namerom da prikupi podatke o Šćepanu Malom. U početku, on je nastojao da dođe do istorijske građe koja se odnosi na ple- mićke povelje koje je Venecija dodeljivala Crnogorcima, zatim na trgovačke ugovore, i uopšte izveštaje venecijanskih predstavnika u Kotoru u XVII i XVIII veku. Ali, ostao je iznenađen velikim bro- jem mletačkih depeša o Šćepanu Malom. Tako je Njegoš, o jednom periodu crnogorske istorije za koji se interesovao, došao do mnogih činjenica, koje su mu pružile materijal da napiše spev o Šćepanu Malom.

Prepisi arhivskih dokumenata koji su bili pripremljeni za Njegoša u Veneciji, marta 1847. god., donekle su izgubljeni. Razloge za to vidimo u činjenici da se ozbiljna austrijska administracija, koja je bila obaveštena o njegovim istraživanjima, bojala da mu nisu otkrili neka tajna dokumenta. Zato je upravnik Arhiva morao da podnese izveštaj, u kome je istaknuto da su Njegošu stavljeni na raspolaganju dva prepisivača, a da su sva dokumenta, koja su se mogla koristiti, prethodno bila proučena i da prepisi nisu overavani. No, i pored toga, upravnik Arhiva morao je podneti spisak prepi- sanih dokumenata, i to spisak koji je sačinio markiz Solari.

POLITIČKA VAŽNOST  

PORED književne pobude “zbog čudnovatosti Šćepanove”, Njegoš navodi i političku pobudu, kako on kaže “zbog važnosti događaja” zbog čega je nastalo ovo delo “Lažni car Šćepan Mali”. Na te događaje, o kojima smo već pisali u prethodnim nastavcima feljtona, misli Njegoš kada kaže u svom predgovoru da  je “Šćepan znamenitu epohu u Crnoj Gori i u okolini učinio imenujući se ruskim carem”. (  Misli se na pojavu pokreta za oslobođenje srpskog i uopšte pravoslavnog stanovništva od Turaka na Balkanu, ali i suprotstavljanju mletačkoj vlasti.)

SUTRA: ŠĆEPAN NAJEFTINIJI CAR U ČITAVOM SVETU