FELJTON - Misterija o Šćepanu kao potomku Balšića

U jednom pismu, koje je napisao juna meseca 1767. godine  jednom grofu iz Padove, pominje Šćepana Malog i kaže: “On je fanatik ili varalica. Puk (narod) ga drži za sveca koji čini velika čuda i zato ga poštuju i slijepo od njega zavise. Međutim, učinio je Crnogorce dobrima. Prestale su u njih krađe i druga zlodjela a praznici se drže strože nego u Židova. Te pojedinosti imam od mnogih seljaka iz onih krajeva”.  Ove reči Ruđera Boškovića najbolje potvrđuju, već, istaknuto mišljenje da je Šćepan Mali bio veoma religiozan i odan pravoslavlju. Njegova religioznost je u potpunoj saglasnosti sa naslovom njegovih pisama dubrovačkoj gospodi kada počinju: “Slava Bogu i Svetom Jerusalimu Mi Stefan Mali”.

I pored dokazivanja da je Šćepan Mali “lažac”, došao iz belog sveta, koji nema ni roda ni doma, istoričar Dušan Lekić tvrdi da je sinovac Balše II, koji je nekad vladao Krojom u Albaniji, predak Šćepanov. Dakle, Šćepan Mali je potomak Balšića. Ovaj Balšić, navodi Lekić, odlazi u Veneciju da kod ruskog ambasadora pri Mletačkoj Republici prevede na ruski jezik svoja dokumenta, i da po obavljenom poslu ode u Kotor, a odatle u manastir Stanjeviće gde ga dočekuju vladika Sava i glavari. “Kad su glavari pregledali dokumente, oni se uvjere da je Balšić zakoniti nasljednik prestola Crne Gore, pozovu Savu da mu predadu svetovnu vlast, a narodu objave da je Balšić njihov zakoniti gospodar”.

SINOVAC Balše II, pod čijom vlašću je bila Kroja, je Konstantin, sin Đurađa I. Konstantin i njegov polu(brat) Đurađ imali su najmanje po dva sina. Konstantinov grb je dvoglavi orao. Dinastija Balšića nije izumrla 1421. godine smrću Balše III kako tvrdi zvanična istoriografija. U Ulcinju je do 1917. god. postojala nadgrobna ploča koju je 1563. god. podigao Đurađ Balšić, sebi i naslednicima. Na njoj je bio isklesan dvoglavi orao. Taj grob je mogao podići neki potomak Konstantina Balšića, ili njegovog (polu)brata Đurađa.

S obzirom na to da je na nadgrobnoj ploči bio isklesan dvoglavi orao, Konstantinov grb, to upućuje na njegovo potomstvo.

Grb Šćepana Malog, takođe, je dvoglavi orao. Arhimandrit Avakum Milaković pričao je kako je Šćepan Mali jednom prilikom na gradskim bedemima Kotora vidio “grb srpskoga kralja Stefana Silnoga. Kad je vidio ovaj grb počeo je plakati”. Nije Šćepan Mali zaplakao zato što je vidio grb Stefana Nemanjića, nego će prije biti da je zaplakao zato što je vidio dvoglavog orla - svoj grb i kako izgleda grb svojih predaka Balšića.

MLEČANI su jednom prilikom poslali Šćepanu jednog doušnika da ga podmiti, da ide iz Boke da ih ne zavađa sa Turcima. Šćepan ga vrati s ovakvom porukom: “da među njima nema mira dok mu ne pošalju ključeve od Budve, Bara, Drača i Ulcinja, koje su Mlečani prevarom oteli Balšićima, pa ih prodali Otomanoviću”. Jedan dubrovački doušnik obaveštava Malo veće: “Lesandro Britvižić, Vlah, sudit (podanik) mletački, došo je u mene u kući i kada smo se našli sami reko mi je - da znaš što ja znam i što meni govori Šćepan Mali, liepo bi me tvoja Gospoda darovali, (j)er rečeni Šćepan Mali misli otet zemlje koje su crnogorske... Istovremeno kada je ova vest saopštena dubrovačkoj vladi Stjepo Sauličić je izjavio pred malim većem ... da Šćepan Mali okuplja vojsku sa kojom namerava da zauzme i opljačka Vitaljinu i Konavle. Kada je upitan 'zašto to hoće’, odgovorio je - za to što je to njegova starevina”. Ovi primeri idu u prilog da je Šćepan Mali bio Balšić.

U Dubrovniku je većina velikaša s ovih prostora deponovala dragocenosti na čuvanje.

Među njima su bili: Nemanjići, Brankovići, Kosače. Šćepan Mali 1771. godine  traži od Dubrovčana da mu pošalju neke sablje i mačeve sa dragim kamenjem, i “ikonu svete Bogorodice koja je bila u srbskom dvoru i ona je s kamenjem; i druge troje mošti koje su prišli i(z) Smedereva i iz Blagaja i pošli mu dva i pošli te kacige ali i imenom pancire; to je ostalo podavno. Što nijeste potrošili donesite a što ste potrošli za to ćemo vidjet lijepo”. Šćepan je imao na umu blago koje je despot Đurađ Branković deponovao kod Dubrovčana 1445. godine koje mu oni izgleda nisu vratili. Takođe, misli i na predmete koje je deponovao herceg Stjepan Vukčić Kosača. Jelena Balšić, takođe, deponovala je novac i druge dragocenosti u Dubrovniku. Njen kancelar je 1423. godine deponovao 2000 dukata, a 1436. godine: “U Dubrovnik je došla lično i pohranila svoje dragocenosti, nakite, srebro, zlato, bisere i drugo kamenje.” Šćepan je tražio da mu predaju te dragocenosti na osnovu srodničkih veza Balšića sa Kosačima i Brankovićima.

POJEDINI Šćepanovi sagovornici su tvrdili da je bio visokog roda, a i neki njegovi postupci i izgovorene reči su na to upućivali. S obzirom na neistine i nepoznanice o Šćepanu Malom i Balšićima zvuči neverovatno da je Šćepan mogao biti Balšić. Još je neverovatnije “što uporno i pismeno i usmeno tvrdi da ima sedmoricu braće, misleći pritom na vladare Austrije, Engleske, Holandije, Pruske, Poljske, Švedske i Mletačke Republike, spremnih da mu u svako doba pruže pomoć po božjoj zapovesti, protiv neprijatelja svete Hristove vere”.

Koliko je Šćepan Mali bio i ostao jedna od najvećih intriga i misterija u crnogorskoj istoriji pokazuje i mišljenje da Šćepan Mali, ne samo da nije bio ruski car Petar III, nego mu je i samo ime Šćepan Mali lažno i da mu je pravo ime Boris Nemanjić. Naime, Marku Dragoviću je 1892. god. pisao profesor Velike škole u Beogradu Panto Srećković kako je našao u manastiru Bešenovo, na Fruškoj gori, jedno pismo sa potpisom Borisa Nemanjića “Ja imam u rukama origanalno pismo Borisa Nemanjića i mislim da se Šćepan Mali u početku tako zvao”.

PISMO je pisano kaluđerima manastira Remete, gde je autor pisma svratio “mimoprolazeći” 1765. godine. “I tako obećajem se vašemu svetome manastiru ako mi Bog daruje milost da ispunim moje namjere, u čemu imam veliku nadu da podignem pali skiptar ljubljenoga otačastva našega, moja će milost biti na sve vas i sveti vaš manastir. Ja sam primio pismo od Bosne i Hercegovine i mole me da se zauzmem za njih.

Sad imamo namjeru putovati u Crnu Goru i od tuda djelo započeti. Molim, da me u vašim svetim molitvama ne zaboravite. Ovo držite pod jakim sekretom. Preporučujem vam 6(432/N.)2, koji će vam predati ovo pismo. Želio sam, da vam pošljem neki pošteni darova, ali sam se bojao od zlih ljudi da vam taj dar pošaljem preko dalekih zemalja.

Molim da nikome ne pokažujete ovo pismo. Pisano u hitnji i potpisano našom sopstvenom rukom. 1766. godine, maja Boris Nemanjić.”

Dragović konstatuje “kako se delovanje Šćepana Malog po svoj prilici nije započelo ni u Boki Kotorskoj ni u Crnoj Gori, a takođe ni pod imenom Petra III.  Ako bi doista 'Boris Nemanjić' bio to isto lice što i Šćepan Mali, u čemu gotovo možemo biti uvjereni, bačilo bi dosta svjetlosti na namjere i svrhu djelovanja crnogorskoga samozvanca. Šteta je, što nije označena, iz kojega je mjesta pisano, ali se može misliti, da je to bilo negdje blizu Crne Gore, a ponajprije u Boki Kotorskoj”.  Panto Srećković navodi: “U šišatovačkom arhivu ima originalno pismo, za kojem mislim da je malog-lažnog Šćepana”. Dakle, Srećković i Dragović tvrde da se Šćepan Mali najpre predstavio kao Boris Nemanjić, zatim kao ruski car Petar III i najzad naredio da ga zovu Šćepan Mali.

SRODNIK SA KRALjEVIMA

GEORGIJE Merk, ruski izaslanik u Beču,  u izveštaju carici Katarini II napisao je da je Šćepan Mali "govorio da mu je Bog podario sedmoricu braće (kraljeva i careva Evrope) koji umesto običnih imaju gvozdene zube".  Šćepan je ovim želeo da kaže da su mu vladari navedenih zemalja srodnici, a to je moglo biti samo ako je pripadao dinastiji Balšića, što nikada nije dokazano.

SUTRA: NjEGOŠEVA RADOZNALOST ZA SUDBINU "CARA SAMOZVANCA"