FELJTON - DOUŠNICI PUNI DUKATA KRSTERE PO CRNOJ GORI: Šćepanu Malom su pripisivana čudotvorna svojstva koja su se graničila sa fantazijom

U jednoj neobjavljenoj monografiji, napisanoj na italijanskom jeziku, nepoznati autor piše da čak ni carica Katarina II, i braća Orlov, koji su bili krivci za smrt Petra III, nisu bili sigurni, zbog slabog svetla u crkvi, da prepoznaju čoveka na odru da li je to zaista bio Petar III ili neko koga su podmetnuli carevi prijatelji.  Sve je to bilo u funkciji dokazivanja da je Šćepan Mali zaista ruski car Petar III i da će se jednog dana pojaviti živ i zdrav.

I ruski knez Dolgorukov, pišući o Šćepanu Malom, zapisao je da mu je crnogorski arhimandrit Teodosije Mrkojević rekao da je upoznao jednog Bosanca, po imenu Šćepan Mali, koji je živeo sa razbojnicima “veoma spretnog i istaknutog”, a da je to, u stvari, ruski car Petar III. Zbog toga su ljudi dolazili kod njega i on ih je uveravao tako što bi govorio da ga je upoznao u Rusiji.  I, pukovnik milicije M. A. Bubić, obaveštavajući generalnog providura Renijera o neobičnom strancu, koji se nastanio u Mainama, piše da je miran i pobožan i da je Rus, ako bi se sudilo po njegovom govoru.

KOLIKO je ličnost Šćepana Malog bila interesantna za njegove savremenike pokazuje i činjenica da su vlade mnogih evropskih država obavezivale svoje poslanike, konzule, savetnike ambasada, providure, trgovce, knezove i druge službenike raznih ministarstava, da, u što kraćem roku, preko svojih doušnika saznaju ko je taj neobičan čovek koji se pojavio u Crnoj Gori, i to u onom njenom delu koji je pod mletačkom vlašću.

I, “nikada kao tada - kaže Rastislav V. Petrović - Crnom Gorom nije krstarilo toliko izvanjaca, koji su zveckali dukatima, obećavajući ih onima koji bi im odali veliku tajnu”.

Istorijski izvori pokazuju da je Šćepan Mali bio upoznat šta se dešava oko njega, i umesto da daje tačne podatke o svom poreklu on je još više zbunjivao okolinu svojim oprečnim izjavama. Zato su i izveštaji koji su dolazili o njegovom poreklu evropskim dvorovima bili različiti. Za neke, on je bio duhovno lice, za neke čovek poremećenog uma, dok su neki poseban značaj pridavali njegovim rečima smatrajući ih uzvišenim. Mnogi su bili iznenađeni njegovim znanjem jezika, naročito grčkog i latinskog. A da bi bio još zagonetniji Šćepan Mali je svoja pisma završavao rečima koje niko nije mogao da protumači, kao što su  „ rud danija tanija ili pane irudijanija“.

ZA MLEČANE, koji su se uporno trudili da saznaju poreklo “cara samozvanca”, on je za njih bio i ostao “Persona ignoto”, “Ignoto impostore” (nepoznata osoba), što dokazuje da oni, uprkos angažovanju mletačkog izaslanika u Carigradu i providura u Kotoru, nisu uspeli da odgonetnu njegovo poreklo. Čak, pukovnik Bubić, koji je bio poreklom iz Paštrovića, pošto je dobio naređenje od generalnog providura da na svaki način sazna ko je Šćepan Mali, i koji ga je lično posetio i razgovarao sa njim, u svom izveštaju koji je podneo, nije uspeo da otkrije tajnu Šćepanovog porekla.

Pošto iz Bubićevog izveštaja  nije saznao ko je Šćepan Mali, generalni providur je uputio pukovnika Trifuna Štukanovića da sazna tu tajnu. ( U tom izveštaju pukovnika Bubića kaže se: “Po licu se vidi da su ga bile nevolje i sada izgleda da njegovo zdravlje nije u najboljem redu. Stalno sam posmatrao Šćepana dok je šetao po sobi poredeći mu crte lica sa portretom Petra III i ustanovio da je nepoznati sličan caru ... Svoje dogodovštine je pričao sa lakoćom. Svaka njegova priča imala je srećan završetak. Ako se može posumnjati u istinitost njegovih kazivanja ne može mu se osporiti izvanredan pripovedački dar i izuzetna moć da sabesednika drži u stalnoj napetosti i nadi da će na kraju dokučiti tu veliku tajnu zbog koje je došao ... Često mi je stavljao na znanje da govori nekoliko jezika i u to me uverio, kao što me uverio da je veliki bogomoljac koji čezne za božanskim carstvom ... Ko god on bio njegovo lice je veoma slično licu ruskog imperatora Petra III”.)

PUKOVNIK Štukanović je posetio Šćepana Malog i posle razgovora, od nekoliko sati, napisao opširan izveštaj providuru u kojem je, između ostalog, dao najpotpuniji portret njegove ličnosti: “Rasta je srednjeg, mršav, bijelih očiju, sa malim plavim brčićima, bez brade, kosa mu je bila pod kapom.” Dalje se u izveštaju navodi: “Ja (kazao je Šćepan) samo kazujem propise Božije i zakon Hristov koji kaže da treba ljubiti svoga bližnjega kao sebe samoga ... Ima sedam godina kako me Gospod bog otkrio i naredio mi da idem po svetu i da vladaocima objavim ovu božansku volju, te da sve skupa, po volji Božjoj rade na progonstvu neprijatelja svete Hristove vere. Ja sam mu odgovorio da su ovo čiste riječi čovjeka bolesnoga duha koji nastoji da zavede neuki svijet. Na ovo se naljutio, bacio pocepani kalpak sa glave i rekao: da će on slijediti podstrek božanskog miga, spreman da podnese bilo koju kaznu i mučeništvo da bi zaslužio božansku slavu”.  Na kraju, Štukanović je istakao da je Šćepan Mali neko duhovno lice, da kod njega nije otkrio ni političke ni državne ideje, i da sve što je ispričao uzeo iz Svetog pisma i svetih otaca i da se njegovo mišljenje svodilo na božansko proviđenje. Štukanović, piše u izveštaju, nekoliko puta ga je pitao da li je kaluđer, a kad mu je rekao, ako nije kaluđer onda mora biti pop, Šćepan mu je uzvratio: “Kaluđer zaista nisam, nego sveštenik, ako baš hoćete da mi vjerujete”.

SVI savremenici Šćepana Malog, posebno oni koji su imali priliku da razgovaraju sa njim, isticali su kod njega želju da se prikaže kao prorok i mesija. Čak ga je i ruski izaslanik u Beču Galjicin, posle jednog Šćepanovog pisama u kojem on govori da se “pojavljuje kao otkrovenje istinskoga boga koji upravlja cijelim svijetom, nazvao crnogorski mesija”.  Jedan član misije Dolgorukova, posle sastanka sa Šćepanom Malim, zapisao je “da mnogo govori, ali se iz svega mogla videti glupost i vetrenještvo, iako ga Crnogorci sa strahom i smirenošću poštuju kao proročku krasnorečivost”, a na drugom mestu kaže: “Veliki broj stanovnika hvaleći retke osobine ove protuve, nahodi u njemu čudotvornu silu”.  Ta, navodna čudotvorna moć Šćepana Malog bila je njegova zanesenost da je doživeo božje nadahnuće i da ga je narod smatrao kao boga.

Zato su mu pripisivana čudotvorna svojstva koja su se graničila sa fantazijom. U narodu se širila vest “toliko znamenija da tvori i da jezdi na konju i na moru”.  Ta Šćepanova uverenja u božje nadahnuće odražavala su se i na njegova pisma, govor i uopšte ponašanje.

Ali, sve to nije bilo dovoljno da se otkrije njegovo pravo ime.

ŠĆEPANOVO TVRDO SRCE

SVOJU misiju čoveka nadahnutog bogom Šćepan Mali nije skrivao ni pred kim. Kada mu je mletački generalni providur Renijer, u nastojanju da konačno reši zagonetku porekla Šćepana Malog, predložio da se sastane sa njim, Šćepan mu je odgovorio: “Saznao sam da bi Vaša Visost željela da me vidi. Ako je ta želja od Boga, niko ne može omesti njeno izvršenje. U suprotnom svima nama preti gnev Božji. Srce Šćepana Malog je tvrdo. On se ne boji neprijatelja. Cvet neće procvjetati bez volje Gospoda Boga koji upravlja zemljom i ljudima”.  U drugom pismu kotorskom providuru od 5.H 1767. god. Šćepan Mali piše: “Koliko mi je puta moj um govorio da idem drugačijem putem, ali mi to nije bilo moguće, jer moram ispuniti veliku zapovijed koja mi je data od boga”.