FELJTON - MORALNI PORAZ OSMANLIJA U RATU PROTIV CRNOGORACA: Turcu su napali sa 50.000 ljudi, dva puta više nego što je Crna Gora imala stanovn

U akciji su još učestvovali bosanski vezir Silhadar Mehmed paša i paše Skadra, Prizrena, Đakovice, Ohrida, Berata i Kavaje.  Ratni materijal i hrana dopremani su u Podgoricu, Spuž, Žabljak i Bar.

Beglerbeg je 21. avgusta stigao u Skadar, a posle tri dana u Podgoricu. Sa albanskom vojskom u Podoricu je stigao i skadarski paša. Očekivala se još i vojska iz Makedonije i sa Kosova i Metohije. Sa druge strane ka Nikšiću je krenuo bosanski vezir sa 20.000 ljudi, kome su se pridružile paše iz Novog Pazara i Trebinja.

Podaci o broju turske vojske koja je krenula na Crnu Goru nisu bili isti. Mletački izvori govore da je turska vojska brojala 100.000 ljudi. U drugom izveštaju mletačkog konzula iz Skadra turske snage su brojale 112.000 ljudi. Domaći izvori govore o 120.000. Sve te brojke treba uzeti relativno. Turci su, inače, širili vesti o mnogo većoj brojnoj snazi svoje armije sa ciljem da izazovu strah i demorališu Crnogorce. U svim tim vestima, svakako, bilo je preterivanja, ali se može reći da je na Crnu Goru bilo angažovano oko 50.000 ljudi, što je bilo skoro dva puta više nego što je Crna Gora imala stanovnika.

TOKOM priprema i okupljanja vojske, kasnije i dok se deo turskih snaga kretao prema Crnoj Gori, mletački Senat, preko svog baila u Carigradu, poručio je da će Venecija prilikom turskog pohoda „uskratiti svaki saobraćaj, snabdevanje i pomoć Crnogorcima, a takođe spriječiti bjekstvo glavnim krivcima”,  da će Republika, u sporazumu sa Portom, istupiti protiv Crne Gore.  Početkom jula, Senat je uputio pismo svim svojim providurima i vojnim zapovednicima u Dalmaciji kojima se naređuje prijateljski stav prema Turcima. Kada je turska vojska, krajem avgusta, bila spremna i okupljena na granici Crne Gore, generalni providur Renijer izdao je proglas kojim se, pod pretnjom smrtnom kaznom, zabranjuje davanje pomoći ili zaštite Crnogorcima, a da se granica sa Crnom Gorom obezbedi vojskom. Tako se Crna Gora našla u potpunom okruženju.

Za sve to vreme, Šćepan je uveravao Crnogorce da ih Turci neće napasti i stoga je narod ravnodušno gledao okupljanje vojske, što je čak i mletačkim predstavnicima izgledalo čudno. Tek u poslednjem trenutku Crnogorci su shvatili ozbiljnost situaciji i Šćepan je skupio oko 2.000 ljudi i sa njima zauzeo Ostroški klanac. Jedan odred čuvao je prilaz prema Baru, a jedan manji broj ljudi ostao je na granici prema Mletačkoj Republici. Od brdskih plemena uz Šćepana Malog su bili Pješivci i Bjelopavlići.

TURSKI  ratni plan se sastajao u istovremenom napadu iz tri pravca: od Nikšića prema Ozrinićima, od Podgorice prema Lješanskoj nahiji i od Skadra prema Crmnici. Napad je u isto vreme trebalo da bude i kazna za crnogorska i brdska plemena. Krajem avgusta stigao je poslednji beglerbegov ultimatum u kome se ostavlja deset dana za izručenje Šćepana, patrijarha Vasilija Brkića i još šest glavara. U slučaju da zahtev ne bude ispunjen zaprećeno je da će pobiti sve starije od sedam godina.  S obzirom da je bilo izvesno da Crnogorci neće odgovoriti na beglerbegove zahteve, on je naredio 5.septembra da napad počne. Bosanski vezir je sa vojskom udario na vojsku u Ostroškom klancu i veštim manevrom pretio da opkoli Šćepana. Posle kraćeg otpora, Crnogorci su napustili položaje i dali se u bekstvo. Među njima je bio i Šćepan. Sa jednom grupom ljudi bežao je do Ozrinića, gde je oružje predao svešteniku Stijepu Stanišiću i potom mu se gubi svaki trag. Kukavičko držanje Šćepana Malog urušilo je njegov autoritet u narodu. Deo naroda odlučio je da on i patrijarh Vasilije budu predati Turcima ukoliko je Šćepan još, uopšte, živ. Patrijarh Vasilije se bio sklonio u Crmnicu i tražio saglasnost od kotorskih vlasti za prelaz u Ankonu ili Habsbursšku monarhiju. Vladika Sava i jedan deo glavara bili su uvereni da je Šćepan Mali poginuo i ponudili su mir begler- begu.

Međutim, nekoliko dana posle borbe u Ostroškom klancu Šćepan se pojavio u Njegušima.

ZA TO VREME, bosanski vezir je stigao u Spuž gde se ulogorio, a beglerbeg je počeo napad na Bjelopavliće gde je oko 300 muškaraca posečeno, a 800 staraca i žena odvedeno u roblje. Ostatak Bjelopavlića trebao je da se preseli, ali ova namera nije sprovedena.

Kuči, Piperi i ostala brdska plemena, osim Rovčana, odmah su pristali da predaju harač i taoce. U tim okolnostima, vladika Sava pokušava da spase narod Crne Gore od potpunog uništenja. Nastoji da nekako dođe do novca, nadajući se da će isplaćivanjem harača i davanjem taoca odvratiti Turke od napada na Crnu Goru. Obraća se svojim poznanicima i prijateljima u Boki Kotorskoj tražeći novac, a kao zalogu nudio je i svoju mitru i ostale skupocene crkvene stvari. Skupio je nešto novca, isplatio deo harača i dao 20 taoca nadajući se da će time zadovoljiti Turke, ali je beglerbeg tražio 100.000 cekina, predaju Šćepana Malog i patrijarha Vasilija. Predaja Šćepana Malog bilo je pitanje trenutka.

Crnogorci su bili spremni da ga žrtvuju, čak su ga i uhapsili, ali je on uspeo da pobegne i da se sakrije kod igumana u jednom manastiru. Posle tog neuspelog pokušaja predaje Šćepana Malog Turcima, vladika Sava i glavari su pisali beglerbegu da se on i patrijarh ne nalaze u Crnoj Gori, već na mletačkoj teritoriji u manastiru Maine. U isto vreme, da bi odvratili pažnju od sebe, crnogorski glavari su skrenuli pažnju Turcima da su Mlečani koncentrisali 6000 vojnika na granici, što nije ostalo bez uticaja na beglerbega. On je zatražio od mletačkog providura u Kotoru objašnjenje šta se namerava sa tom vojskom. Ovim su Crnogorci dobili na vremenu, što je za njih u tadašnjim okolnostima bilo od izuzetnog značaja. Krajem septembra 1768. beglerbeg je postavio ultimatum da mu se Šćepan i patrijarh predaju u roku od dva dana, što Crnogorci nisu mogli da ispune, jer nisu znali gde se oni nalaze. Po isteku toga roka, begler-beg je ponovo pokrenuo vojsku koja je upala u Crmnicu i napala jedno selo (Godinje) gde su doživeli veće gubitke nego što su to imali Crnogorci.  Sledećih dana padale su velike kiše koje su zaustavile tursku operaciju, jer im je municija i deo ratne opreme ostao neupotrebljiv. Sa tim je prestao turski pohod na Crnu Goru...

RAZLOGE za takvu odluku turskih vojnih starešina, koja se tiče prekida ratnih operacija, treba tražiti u činjenici što je, u septembru 1768. god., izbio rusko-turski rat, što je zahtevalo da se vojska sa granica Crne Gore vrati i uputi na važnija ratišta. Tako je Porta propustila priliku da odlučnim napadom odnese pobedu nad Crnom Gorom. Osim Bjelopavlića, crnogorska plemena nisu mnogo stradala. Broj ljudi i materijalnih sredstava koje su Turci organizovali u tom pohodu bio je najveći od svih dotadašnjih ratnih pohoda, ali Crnogorci nisu pretrpeli značajnije materijalne i ljudske žrtve.

Može se smatrati da su u tom ratu Crnogorci bili pobednici, pa se ne treba čuditi što je sva Evropa toga vremena sa zadovoljstvom primila vest da su Crnogorci porazili tursku vojsku od 250.000 ljudi, što je, svakako, bilo preterivanje.

S druge strane, i Turci su slavili pobedu. U Carigradu je održana velika proslava povodom vesti o pobedi nad Šćepanom Malim...Ali, malo ko je na Zapadu bio uveren u tursku pobedu. Bio je to njihov moralni poraz, jer sa tolikom vojskom ići u ratni pohod na malu zemlju, i iz njega se vratiti bez nekih velikih rezultata šta je bilo, nego poraz. 

PLEMENSKO JEDINSTVO

POSLE  prestanka vojnih operacija, u Crnoj Gori je vladao mir. Držanje Šćepana Malog u toku turskog pohoda na Crnu Goru uzrokovalo je opadanje njegovog ugleda u narodu. Živeo je povučeno bez nekog izraženog uticaja. Mir među plemenima se poštovao čemu je posebno doprinosio vladika Sava. Zajedno, sa ostalim uglednim glavarima, učinio je sve da se sačuva postignuto jedinstvo među plemenima i mir, što je u to vreme bio prioritetni zadatak. U nekim mletačkim izveštajima spominje se da je vladika Sava, po naređenju Šćepana Malog, pretio prokletstvom svima onima koji ruše međuplemensko jedinstvo.

SUTRA: ODANOST CRNOGORSKOG NARODA RUSKOM DVORU