FELJTON - SVIREP OBRAČUN MLEČANA ZBOG PODRŠKE ŠĆEPANU: Stara plemenska podvojenost došla je do izražaja u vreme mletačke "ofanzive"

Tri opštine Maine, Pobori i Brajići priznali su ga za svoga gospodara i odrekli se mletačke vlasti. Paštrovići i Grbalj to nisu uradili. Naprotiv, ostali su verni Mlečanima i dali su pismenu izjavu odanosti i lojalnosti. Paštrovići “obećavaju se kako ni na jedan način nigde neće primiši ni pomoć, ni Šćepana Malog, ni prognanoga pašrijarha peskoga, ni koga od njihove družine ... Ako bi uljega Šćepan ili pašrijarh da će ih ćeraši, povatat žive ili mrtve, predat u ruke ot pravde ... “.  Učestale su pretnje između ovih opština na mletačkoj teritoriji. Mletačke vlasti u Kotoru pokušavale su da utiču na Crnogorce porukama sličnim kletvama u kojima su zahtevali od Crnogoraca da se odreknu Šćepana, “tog probisveta”, i da ostanu u miru i prijateljstvu sa Republikom kao što su i ranije bili.

Ali, Mainjanima, Poborima i Brajićima pridružila su se crnogorska brđanska plemena.

Stara plemenska podvojenost ponovo je došla do izražaja. Paštrovići ostavljeni sami sebi, bez pomoći Mlečana, nisu se mogli suprotstaviti Crnogorcima. Sredinom decembra 1767. god. Paštrovići u jednom pismu traže pomoć od Mlečana i kažu “dođe sila crnogorska po zapovijedi Maloga Stjepana, i zauzeše im određenu teritoriju”.  Ali, Šćepan i njegove pristalice nisu se samo zadržali na osvajanju plemenskih teritorija.

Šćepan je počeo da preti i Mlečanima. Sredinom 1768. god. otvoreno je izjavio da će “od Bečića do Reževića sve poklati bez obzira na uzrast i pol, što je nateralo Paštroviće da deo imovine, žene i decu sklone u utvrđeni Sveti Stefan”.  Početkom avgusta, Maine i Pobori zajedno sa Crnogorcima napali su Paštroviće, a oni su se za pomoć obratili mletačkim vlastima u Kotoru. Mlečani su im morali pomoći da bi dokazali da se staraju o njihovoj zaštiti. U Paštroviće je upućen vojni izaslanik Matutinović, koji je trebalo da se na terenu, neposredno, uveri u potrebe za naoružanjem.  Dok je on boravio na Svetom Stefanu, Brajići su napali na paštrovićko selo Davkoviće i pobili većinu stanovništva, i kako se kaže u žalbi paštrovskih sudija, od 24. avgusta 1768. god. kotorskom providuru “ništa živo ostavili nijesu”. (Dokument je od 8.marta 1768. Obavezu su potpisale sve sudije paštrovićkog zbora. )   

MLETAČKA Republika je, od početka, sa pažnjom pratila razvoj događaja u Boki Kotorskoj.

Zbog svega što se dogodilo doneli su odluku da vojnom silom srede stanje u pobunjeničkim opštinama. Početkom 1768. god., Senat je doneo odluku da se pojača vojno prisustvo u Kotoru i da se taj grad čuva. Kasnije, pod uticajem drugih okolnosti, posebno dok je trajao turski napad na Crnu Goru, Mletačka Republika je definitivno donela odluku da pobunjene opštine strogo kazni silom oružja. Ali, od ove odluke do njenog izvršenja prošlo je nekoliko meseci. Za ovu odluku su saznale pobunjene opštine, pa su u septembru optužbama na račun Šćepana Malog i Crne Gore pokušale da ublaže mletačku ljutnju prema sebi. Nadali su se da će poniznim molbama i optužbama na račun Šćepana Malog uspeti da odobrovolje Mlečane, ali bez uspeha.  (U jednom pismu, od septembra 1768. godine  Maine, Pobori i Brajići mole i preklinju Mlečane da ih poštede i kažu:

“Milostivi Gospodaru, mi smo u tvoje ruke, čini od nas što te bog uči. Mi od tebe uteći ne možemo. Primi milostive principe i pravoga i krivoga, molimo te svetim Markom, za tvoju slavu i milost”.)

Mlečani nisu hteli da propuste priliku da na surov način kazne ove opštine zbog neposlušnosti, njihove naklonosti i saradnje sa Šćepanom Malim i Crnom Gorom.

Početkom oktobra 1768. god. Mletačka Republika je krenula u vojnu akciju kojom je komandovao general Vircburg. Iz njegovih izveštaja, koje je slao kotorskom providuru, može se videti da su mletačke jedinice od 2-7. oktobra izvršile svoj zadatak. Najpre je zauzet manastir Stanjevići, zatim i Pobori. Mletačke jedinice nisu nailazile na ozbiljniji otpor. Narod se bio razbežao, ostavljajući svoje kuće i imovinu mletačkoj vojsci. Ozbiljnijeg otpora bilo je samo u Brajićima, ali su i oni zauzeti 7. oktobra, pri čemu su mletačke čete uhapsile 21 čoveka, ali glavni krivci nisu bili među njima.

U TOKU zauzimanja ovih opština, kako je rečeno stanovništvo se bilo razbežalo.

Mlečanima je bilo stalo da se pohvataju glavni krivci i ogranizatori pobune. Pre početka oružane operacije vojnici su imali naređenje da najveći broj kuća sruše i popale. Ali, kada su naišli na napuštene kuće odustali su od te namere. Komandati su, zatim, izdali zvaničan proglas o amnestiji da se svako može slobodno vratiti svojoj kući bez straha od bilo kakve kazne. Narod je počeo polako da se vraća u svoja sela. Kada su se svi, osim onih koji su ranije proglašeni državnim neprijateljima, vratili Mlečani su naredili, da bi pokazali svoju navodnu velikodušnost, da se svi Mainjani preko 14 godina skupe u manastiru i polože zakletvu vernosti i odanosti Republici. “Taj svečani akt zaklešve, kako kaže G. Stanojević, izvršen u crkvi nad Jevanđeljem trebalo je da bude nesumnjivi akt milosrđa Republike”.  Međutim, kada su položili zakletvu vernosti Republici, počela su hapšenja gotovo svih ljudi, kuće su im paljene a imovina opljačkana do te mere da su manastirima Stanjevići i Maine i kvake skidane sa vrata. ( Bilješka vladike Save napisana 1769. god. sadrži svu štetu koju je mletačka vojska učinila na manastirima Stanjevići i Maine)

Posle saslušanja većeg broja uhapšenih, njih 41 je proglašeno krivim za pobunu protiv Republike. Ali, između tih “teških” krivaca trebalo je pronaći najteže, jer se toliki broj ljudi nije mogao osuditi na smrt ili duge vremenske kazne. Zato su sudske vlasti u Kotoru za najteže zločince proglasile pet ljudi iz Maina, dvojicu iz Pobora, a šestoricu iz Brajića. Od ovih “najtežih” krivaca četvorica su osuđena na smrt i njihova tela bila su javno izložena. ( Od ostalih okrivljenih 24 čoveka su osuđena na 10 godina okovanih nogu na galijama, a u slučaju fizičke nemoći kazna im se zamenjuje kaznom od 20 godina zatvora. Kao taoci zadržana su 32 čoveka. Prema tome, ako se uzme broj osuđenih na smrt, na vremenske i druge teške kazne i taoce, vidi se da je broj krivaca po mletačkim zakonima, bio veći od broja nevinih.)

Sa ovim suđenjima završena je i ova pobuna, a svaki pokušaj dalje opozicije u Mainama, Poboru i Brajićima bio je uništen. Kotorski providur je, uskoro, svojim proglasom regulisao njihov kasniji položaj.

Posle ovog svirepog obračuna Mlečana sa svojim podanicima u Mainama, Poboru i Brajićima, koji su prvi prihvatili i pomogli Šćepana Malog, on se nikada više nije pojavio u tim opštinama. “Cijena kojom su platili uzdizanje Šćepana Malog bila je skupa i preskupa da bi se dalje usudili da ga pomažu. Prvi polet oduševljenja za mirotvorca i spasioca prošao je i nije se ponovio. Zgarišta njihovih domova bila su svježa i dovoljna opomena”.

U BOKI UDAR NA PRAVOSLAVCE

MLETAČKE vlasti u Kotoru izdale su stroge zapovesti koje su se odnosile na Šćepana Malog. Generalni providur Renijer izdao je naređenje da će se svaka pomoć Šćepanu Malom najstrožije kažnjavati. Svako ko je mletačkim vlastima bio sumnjiv da održava vezu sa Šćepanom bio je odmah uhapšen. Posebno su bili na udaru sveštenici i pravoslavno stanovništvo Kotora.

SUTRA: PODRIVANjE TURSKE VLASTI NA BALKANU