FELJTON - NATO POKUŠAVA DA VRBUJE GENERALA: Političari hteli da iskoriste Milanovića za međustranačke obračune

Nakon prevrata u Srbiji i uspostavljanja prozapadne vlasti, dok je predsednik bio Vojislav Koštunica, nakon trećeg penzionisanja pozvali su Milanovića u našu saveznu ustanovu kako bi ga povezali sa NATO obaveštajcima. Odmah je bilo jasno da su na tome insistirali strani obaveštajci, dok je naša vlast samo ispunjavala njihove naloge. Sa njihovog stanovišta, bio je to logičan pokušaj - nisu mogli ništa da izgube jer su se u Srbiji ponašali kao da su u svojoj zemlji, a mogli su da dobiju zaista mnogo. Bez ikakvog rizika po sopstvenu bezbednost mogli su da dođu do ogromne riznice podataka kojom je Milanović raspolagao, a kamoli da je još na sve to i pristao da radi za njih. U stvari, bilo bi nelogično da to nisu pokušali.

Stranci su mu hladno, kao da je u pitanju poslovni angažman, ponudili da za njih radi obaveštajne poslove na istraživanju islamskog terorizma. Tako to ide, angažuju ga protiv „opšte opasnosti“ - terorizma - a kasnije se takvo usmerenje pretvori u rad protiv sopstvene države. Naravno da je general Milanović to znao daleko bolje od onih koji su mu takve ponude davali, kao i sve ostale sisteme njihovog obaveštajnog nastupanja prema njemu. Iako je ponuda bila primamljiva, kakva i treba da izgleda, jer zlo  uvek ima mnogo primamljivih lica, Milanović je bio svestan o čemu se radi i šta oni od njega žele, i bez dvoumljenja je odbio ponudu. Međutim, oni nisu tek tako odustali. Nisu mogli da prihvate još jedan poraz od istog obaveštajca koji im je već stvorio toliko problema. U skladu sa svojom obaveštajnom praksom, poslužili su se ucenom: rekli su mu da će zauzvrat skinuti „crvenu zastavicu sa njegovog imena“. Naravno da je Milanović shvatio da mu oni u stvari i dalje prete likvidacijom, i potrudili su se da i on tu pretnju shvati ozbiljno. Znali su da će je razumeti iako je bila uvijena u diplomatske fraze.

NAŠ najbolji obaveštajac doživeo je i to, dakle, da mu oni koji su mu ugrožavali život u Briselu prete i u vlastitoj zemlji, zaštićeni plaštom političara iz državnog vrha! Nije imao nikakvu dilemu dok je odbijao ponudu iako je, kao neko ko ih najbolje poznaje, apsolutno razumevao da te pretnje nisu „pucanj u prazno“ i da negativan odgovor može imati kobne posledice. Kada je zemlja okupirana i ponižena, prvi na nišanu okupatora i domaćih izdajnika su najbolji sinovi i kćeri Otadžbine. Generalu Jovanu Milanoviću treba da je na čast i na ponos što je bio prvi na meti okupatora i „demokratske vlasti“.

Istorija i srpski narod su na strani svog junaka i heroja iz Brisela. Svi ljudi moraju da umru, čak i oni koji misle da to njima nikada ne može da se desi, a iza svakog ostaje samo trag u vidu (ne)dela, obraza i narodnog predanja.

Otuda ne čudi što su ondašnji političari na vlasti, koji očito nisu znali da procene sa kim razgovaraju, upućivali i ponude druge vrste, krajnje drskih. Pokušali su da na neki način iskoriste Milanovićeve sposobnosti obaveštajnog prodora za međustranačke obračune (ili, kako je on to okarakterisao: „Odbio sam da za račun jedne naše političke stranke radim kao špijun u drugoj“. Obaveštajci NATO nisu, međutim, odustali tako lako nakon Milanovićevog odbijanja da sarađuje sa njima; bio im je isuviše važan da bi ga tek tako pustili na miru. Nisu imali pogodniju  ličnost od njega, koja bi im bolje ukazala na slabe tačke njihovog kontraobaveštajnog i, uopšte, bezbednosnog sistema. Osim toga, i dalje ih je mučilo to što nisu znali ko su bili informatori i saradnici u njegovoj obaveštajnoj mreži. Hteli su njihova imena, jer bi tek na osnovu toga mogli pravilno da procene sve domete obaveštajne operacije generala Milanovića prema Komandi NATO pakta. S pravom su bili uporni, jer bi ta saznanja precizno ukazala na potrebne korekcije zarad unapređenja njihovog bezbednosnog sistema, pa ih je značaj problema usmerio na to da iznalaze nove načine primamljivih ponuda ili pretnji.

U LETO 2002. godine poslali profesora sa Katoličkog univerziteta u Briselu, sa kojim se general Milanović intenzivno družio za vreme svoje misije u Briselu, da ga pronađe i stupi sa njim u kontakt. Koristeći određena poznanstva iz kruga naše diplomatije, profesor je kroz nekoliko dana nekako uspeo da ga pronađe. Milanović mu je ponudio ručak u jednom restoranu i ovaj je rado pristao na to. Iz nekog razloga, što je zaista bilo čudno, profesora je izrazito zanimala Milanovićeva crvena fleka na glavi (hemangion). Jedina logika ovako napadnog interesovanja za Milanovićev fizički izgled bila je brza identifikacija: uočljiv detalj na osnovu kojeg je bilo moguće prepoznati ga i identifikovati bilo gde i bilo kada, čak i ukoliko bi posedovao lažna dokumenta. Iako mu je sve bilo jasno, general Milanović se samo nasmejao i dopustio profesoru da napravi „selfi“ sa njim kako bi obavio posao zbog kojeg je došao (i zbog kojeg je verovatno upućen u Beograd). Nije hteo da mu napravi problem jer mu je svojevremeno u Briselu, tokom obaveštajne operacije, bio veoma koristan. Ostala je dilema da li im je to trebalo zarad lakše eliminacije ili da ga bez napora uhvate, zatvore, saslušaju i likvidiraju. Moguće je i da su se jednostavno plašili da se negde ne pojavi kao obaveštajac pod nekom drugom maskom, u nekoj sličnoj obaveštajnoj operaciji protiv NATO alijanse.

TAJ STRAH od Milanovića otvoreno su demonstrirali i kada je trebalo da, kao vrstan ekspert i poliglota, pomogne SDPR-u (Savezna direkcija za promet i rezerve) oko prodaje oružja i vojne opreme u Aziji i Africi. Od moćnika NATO stigla je izričita zabrana da on bude u sastavu te poslovne ekipe i, naravno, morao je da bude isključen. Tako je strah od našeg obaveštajca na Zapadu prerastao u paranoju, što nije ni čudo budući da su dobro znali koliko je prodoran i kakve je obaveštajne uspehe imao.

Nestvarno deluje i ide na čast vojnoj kontraobaveštajnoj službi i njenim rukovodiocima tog vremena što su se, nakon svega što je učinio za svoju zemlju, bavili generalom Milanovićem pod sumnjom da je strani špijun! Takva ne „mrlja“ već prava „fleka“ na obrazu najviše je bila u tadašnjeg načelnika Uprave bezbednosti Generalštaba, generala Aleksandra Dimitrijevića. Ništa čudno: u to vreme su brojne katastrofalne greške rukovodioci vojne kontraobaveštajne službe sebi lako oprostili, pa tako i ovu, kada su našeg vrhunskog i najboljeg obaveštajca privremeno tretirali kao stranog špijuna. Evo šta je o tome listu “Svedok”  rekao general Milanović 8. januara 2013. godine u tekstu pod naslovom „Milanović špijunirao za državu, država špijunirala Milanovića“:

“Kada sam se vratio u Beograd i zauzeo mesto zamenika šefa Vojne obaveštajne službe, u nekoj nearhiviranoj dokumentaciji pronašao sam tekst u kojem je bila analiza - jesam li ja zavrbovan ili ne od francuskog oficira! To je radila služba vojne bezbednosti (na čijem čelu je tada bio Aleksandar Dimitrijević - napomena redakcije). Prosto mi je bilo smešno! Jedan čovek (francuski major Binel - napomena redakcije) žrtvovao je svoju karijeru za tuđu zemlju, nalazi seu istražnom zatvoru, meni je glavau torbi u Briselu, a oni analiziraju da li je Binel mene zavrbovao. Pa kako je moguće da njega uhapse i da ga tužilac tereti za nacionalnu izdaju, ako je on mene zavrbovao?!“

Obaveštajni diletanti

BILO  je  tužno gledati kako iza kombinacija stranih obaveštajnih službi prema generalu Jovanu Milanoviću, nakon svega što je učinio za našu zemlju, kao neka vrsta posrednika stoji tadašnji politički vrh i partije na vlasti. Oni protiv kojih se tako uspešno borio sada su mu pretili u njegovoj zemlji, baškareći se slobodno u najvišim državnim institucijama. Jasno mu je bilo da zemlju vode obaveštajni diletanti - i ne samo obaveštajni.

SUTRA: GENARL JE SAM IZGRADIO JAKU OBAVEŠTAJNU MREŽU