FELJTON - KUPOVINA LJUDSKIH DUŠA U SRBIJI POSLE 5. OKTOBRA: Goran Svilanović -"Milanović je remetilački faktor u evroatlantskim integracijama

Odavno su informacije „roba“ kojom se trguje, a u konkretnom slučaju, dati nekome važne informacije za njegovu državu, značilo je pridobiti ga da vam ustupi važne informacije za SR Jugoslaviju (Srbiju). Tako je Milanović ustupio važne informacije Ukrajincima, do kojih je došao usput, preko svoje obaveštajne mreže. Malo je reći da su za njih bile dragocene, jer su ih upozorile na pripremu prevrata u Ukrajini.

Bila je to neka preteča „obojene revolucije“ i „Majdana“ koju su Ukrajinci tada, na osnovu Milanovićevih podataka, uspeli da spreče (iako ih je sve to snašlo 15-16 godina kasnije, 2014. godine). Ukrajinci tako veliku obaveštajnu uslugu nisu zaboravili. Prilikom zvanične posete našeg ministra odbrane Slobodana Krapovića Ukrajini 13. marta 2001. godine, u delegaciji je bio i general Milanović. Ukrajinci su iskoristili priliku da se zahvale Milanoviću i da ga na prigodnoj svečanosti u Kijevu, na opšte iznenađenje, simbolično unaprede u general-potpukovnika ukrajinske vojske. Tom prilikom uručili su mu i ukrajinske generalske epolete. I taj događaj jasno govori o „kalibru“ i dometima našeg obaveštajca, koji je svojim informacijama menjao istoriju ne samo svoje, nego i drugih država. Osnovna stvar u svemu tome je ono što kaže i sam general Milanović:

„Za njihovu zemlju sam učinio uslugu, a da svoju nisam oštetio.“ Naravno da su prezadovoljni ukrajinski bezbednjaci u Briselu kasnije uzvratili svakom informacijom koja im je došla do ruke a koja je bila vezana za bezbednost Srbije, dok je Milanović tako širio svoje obaveštajne mogućnosti, jer Ukrajinci nisu bili „pod lupom“ NATO kontraobaveštajaca kao što su bili Srbi.

NIJE ČUDO što je general Milanović daleko bolje razumeo geostrateška kretanja u kojima se našla SR Jugoslavija i što je bolje procenjivao buduće poteze NATO pakta od tadašnjih političara iz vrha države koji su donosili sudbonosne odluke. Političari su bili čvrsto uvereni u to da će postići kompromis, a Milanović je shvatio da NATO mašinerija ne nudi kompromise, već postavlja beskompromisne uslove. Prvi je shvatio da je NATO agresija bila usmerena na Srbiju, ali da je njen krajnji cilj bila čitava jugoistočna Evropa. Tako je Milanović u intervjuu novinaru Borisu Subašiću za „Večernje novosti“  od 24. marta 2013. godine izjavio:

„Ne treba ponavljati greške političara koji su nakon Dejtona poverovali da je priča završena i da smo zaista `faktor mira i stabilnosti`. To je bila obmana, a istinu mi je u avgustu 1988. predočio visoki vojni diplomata SAD: `Za uspostavljanje trajnog mira u regionu potrebno je Srbiju dovesti u poziciju da ne može da se brani, s iscrpljenim resursima i bez nade u pomoć Rusije`. On je rastakanje Srbije predstavio kao prioritet NATO i uslov za uspostavljanje trajne kontrole Alijanse nad ovim prostorima."

Alijansa je pod izgovorom „humanitarne intervencije na Kosmetu osvojila i Albaniju, Rumuniju i Bugarsku, a kasnije je to samo formalizovano. Balkan je prva strategijska zona interesa NATO i SAD, odskočna daska za ofanzivne akcije za ostvarivanje ciljeva u drugim geostrategijskim područjima.“

Nije teško zaključiti da je prisustvo generala Milanovića u državnom ili vojnom vrhu veoma smetalo zapadnim „savetnicima“ koji su nakon prevrata u Srbiji (5. oktobra 2000. godine) i uspostavljanja prozapadne vlasti uvek bili u blizini mesta državničkih odlučivanja. Plašili su se njegove dokazane sposobnosti da pronikne u njihove tajne, a znali su da se u tome veoma izveštio, posebno kada su u pitanju prevarne namere koje su postale zvanična zapadna politika prema Srbiji. Isto tako su znali da general Milanović pored sposobnosti poseduje i autoritet čoveka koji vlada informacijama, tako da svakom političaru jednom rečenicom može otvoriti oči i objasniti mu da je žrtva manipulacije „savetnika“ (ako nije svesno ušao u izdaju svoje zemlje).

TE ISTE  2000. godine, u nameri da ga sklone što pre, naprasno je penzionisan i razrešen dužnosti, iako je i dalje primao platu. Događaji su se odvijali velikom brzinom, pa je kasnije te godine Vojislav Koštunica postao predsednik i odmah, prepoznavši prljave igre prema generalu Milanoviću, poništio ukaz o njegovom penzionisanju i potom ga postavio za pomoćnika ministra odbrane za međunarodnu saradnju. Pošto ga je Brisel proglasio za „personu non grata“, dva puta su ga skidali iz aviona iako je bio u sastavu zvanične državne delegacije Ministarstva odbrane. Tadašnji ministar inostranih poslova, Goran Svilanović, izjavio je da je Jovan Milanović „remetilački faktor u evroatlantskim integracijama“ i on je kao častan čovek samo na osnovu te jedne izjave podneo ostavku. Moralo je sve to da se desi da bi mnogi slepi progledali. Neki, pak, ni danas ne žele da gledaju i lepše im je u njihovom mraku, kao u čuvenoj Platonovoj metafori o pećini u njegovoj Državi.

NIJE samo njihov udvorički odnos prema strancima sa Zapada bio razlog što je većina tadašnjih političara zazirala od generala Milanovića. Osnovni razlog bio je taj što je isuviše mnogo znao, pa i o njima direktno, a oni su, po svemu sudeći, toga bili svesni ili su se plašili da će on sa svojim vanrednim obaveštajnim sposobnostima, pre ili kasnije, saznati nešto o njihovim tajnim vezama sa strancima i stranim obaveštajnim službama. I te kako su bili u pravu jer je general Milanović o njima znao i više nego što su mislili, ali takva su bila vremena da su oni upravljali državom, pa podatke koje je znao nije imao kome da ustupi a da to nekako ne dođe do onih o kojima se radi. U intervjuu novinaru Đorđu Baroviću Frankfurtske „Vesti“  od 6. jula 2013. godine, pod naslovom „Srbijom vladaju zapadni špijuni“, Milanović kaže:

„Neobavezno sam ćaskao sa svojim kolegom iz jedne zemlje Zapada i on mi je, nakon kratkog razmišljanja, iz jedne fioke bacio na sto desetak fascikli i rekao: `Pogledaj, ovi ljudi će u budućnosti da vladaju Srbijom. Pogledao sam te spise, ali tada sam prepoznao samo par onih koji su tada bili aktivni na političkoj sceni Srbije. Većinu sam ipak prepoznao MNOGO kasnije, MNOGO nakon 2000. godine.“

Milanović nikada nije hteo javno da kaže ko su ti ljudi jer, kako kaže, i bez spominjanja imena lako je zaključiti ko su oni. Kako dalje objašnjava, reč je o vrbovanju stranih obaveštajnih službi nekih naših političara, koje je na neki način bilo polujavno.

Političari često nisu bili ni svesni da je to akt izdaje zemlje jer su pogrešno smatrali da je u cilju rušenja tadašnje vlasti sve dozvoljeno. Milanović tvrdi da to nije samo naš fenomen i da su po istom principu stranci radili u Butarskoj i Rumuniji. Kupovina ljudske duše ima sličan ili isti model, teritorija i država i nisu toliko bitni niti važni. Od početka sveta se trguje i ljudskim dušama, ali ima i onih vrsnih ljudi koji to ni po koju cenu nikad ne rade. U tome i samo po tome se ljudi dele: na one sa i one bez duše.

Unapređivan i guran na marginu

SRPSKI političari, naravno, pre ili kasnije, redovno su zaključivali kako je Jovan Milanović bio u pravu, ali sa njihovog stanovišta, paradoksalno, to mu nije bio plus, nego veliki minus. On je bio živi svedok njihovih pogrešnih strateških odluka i nesposobnosti da na osnovu konkretnih i jasnih podataka predviđaju buduće događaje i pokušaju da izbegnu postavljene zamke, pa su ga zato istovremeno i unapređivali i gurali "na marginu".

SUTRA: POLITIČARI  STRAHUJU OD GENERALA MILANOVIĆA