FELJTON - VESLI KLARK I TONI BLER OBMANJUJU ČLANICE NATO: Osnovni cilj agresije je bio da se Srbija ponizi i porazi vojska i policija

Taj ogromni i zastrašujući sistem, najveći na svetu, jednostavno je nadigran veštinom naših obaveštajaca  i komandanata borbenih jedinica. Nema zbora da je to bio naš fantastičan vojni i obaveštajni uspeh, i da su general Milanović i naša vojnoobaveštajna služba postigli mnogo više nego što je bilo ko mogao očekivati.

Da bismo videli kakve je to izveštaje dobijao general Milanović kontaktirajući svoje izvore iz Komande NATO pakta, iz drugih NATO institucija ili iz generalštabova država članica NATO pakta koji su imali informacije u vezi sa agresijom, navešćemo samo neke od njih. Na primer, već sredinom marta, na tajnom sastanku čelnika NATO (uz neizostavno prisustvo Tonija Blera, Ričarda Holbruka i drugih) doneta je odluka o početku agresije.

Agresija je morala biti radikalna sa sledećim ciljevima:

1. Poniziti SR Jugoslaviju i poraziti vojsku i policiju.

2. Koristiti municiju sa osiromašenim uranijumom, kontejnere sa bojnim otrovima i mikrobiološkim materijalom.

3. Formirati međunarodni sud u Hagu.

4. U slučaju jačeg otpora rušiti celokupnu infrastrukturu (3. i 4. faza agresije - ,,Apokalipsa“).

5. Izazvati ekološku katastrofu.

6. Pripremiti preko Albanije i Makedonije „egzodus“ albanskog stanovništva.

7. Stvoriti uslove za stvaranje nezavisne države „Kosovo“ pod dvadesetogodišnjim nadzorom NATO. U kasnijem periodu „Kosovo“ pripojiti Albaniji uz pripajanje delova Srbije, Crne Gore i Grčke.

8. Stvoriti koridore za izvlačenje srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije prema Srbiji. Zarobiti sva borbena sredstva vojske i policije i tretirati ih kao ratni plen.

Sprečiti izvlačenje aviona sa aerodroma Slatina.

NAKON što je (najverovatnije 22. marta) glavnokomandujući general Vesli Klark pozvao generala Dragoljuba Ojdanića, načelnika Generalštaba VJ, zapretivši mu zahtevom da ovaj ubedi predsednika Slobodana Miloševića da Vojska Jugoslavije položi oružje pre nego što NATO započne agresiju, general Milanović je 23. marta (oko podneva) pozvao jednog od svojih „obaveštajnih prijatelja“ i pitao ga šta je na programu NATO. Odgovor je bio: „Noćas neće biti udara iz vazduha, ali su naredne noći verovatni (24/25.3).“ Po dogovoru, general Milanović ga poziva idućeg dana (24.03), ne postavljajući pitanja. Samo ga je slušao. „Prijatelj“ kaže: „Odluka o izvršenju udara je neopoziva (Act  Order). Prvi udari su limitirani po obimu i ciljevima (Faza I).

Nakon toga ništa više nije limitirano. Mete će zavisiti od procene NATO kojom žestinom će udari biti izvršavani.“ Na osnovu toga general Milanović je napisao procenu da prve vazdušne i raketne udare treba očekivati u večernjim satima.

Informaciju je proverio i preko drugih izvora, kao kada mu je jedan izvor samo kratko rekao „obuj čizme“ - i razumeli su se.

General Milanović je od svojih izvora 24. marta 1999. godine preko sredstava veze dobio i novi plan agresije, koji je bio gotovo identičan sa onim starim planom dostavljenim 1. oktobra 1998. godine. Kao što se i pretpostavljalo, Komanda NATO pakta nije mogla bitno da izmeni pojedinosti iz prethodnog plana. Izvori su javili da je 24. marta održana sednica Saveta NATO na kojoj je zaključeno da ne postoje promene u već donetoj rezoluciji Havijera Solane. Ponovljena je suština i ključni stavovi:

•  U 1. fazi: Predviđena je operacija koja treba da neutrališe ciljeve na Kosovu i Metohiji i ciljeve PVO izvan pokrajine u južnim delovima centralne Srbije.
•  U 2. fazi: Odabrati i uništiti ciljeve južno od 44. paralele koji mogu ugroziti savezničku avijaciju.
•  U 3. fazi: Uništiti takve ciljeve iznad 44. paralele.
•  U 4. fazi: Vraćanje u rejone razmeštaja.

HAVIJER  Solana je dao garancije susednim državama SR Jugoslavije da će ih braniti u slučaju da ih SR Jugoslavija napadne. Saopšteno je da će se Havijer Solana i Vesli Klark obratiti svetskoj javnosti u večernjim satima nakon otpočinjanja agresije.

I zaista, nakon početka agresije Havijer Solana se 24. marta obratio svetskoj javnosti u kojoj je izneo sledeće:

1. Da je primio izveštaj generala Veslija Klarka - komandanta NATO snaga, o tome da je napad na SR Jugoslaviju otpočeo nakon 20:00 časova na odabrane ciljeve. Napad je počeo nakon što se međunarodna zajednica definitivno uverila u to da nije uspela da mirnim putem stvori uslove za mirno rešenje kosovskog konflikta. Odgovornost je isključivo na jugoslovenskom rukovodstvu. Ponovio je da NATO nije u ratu sa jugoslovenskim narodom i nije u ratu sa SR Jugoslavijom. Akcija je usmerena na zaustavljanje represije vojske i policije SR Jugoslavije.

2. NATO ima moralnu dužnost da interveniše i obavezan je da ispuni očekivanja međunarodne zajednice. Govorio je o upotrebi aviona B-2, o tome da će kampanja trajati 3-4 dana, pretežno noću. Obavestio je javnost da je do njegovog obraćanja ispaljeno oko 100 krstarećih raketa, a da je predviđeno da bude ispaljeno 300-400 raketa. Najavio je da će NATO svakog dana obaveštavati javnost o učincima iz „kampanje“ od prethodne noći.

U INFORMACIJI koju  su dostavili 25. marta 1999. godine izvori su javili da su odluku o agresiji donele SAD,  dok su ostale članice NATO samo primile obaveštenje o tome.

Savet NATO nije bio obavešten o razmerama agresije. Članice NATO su odobrile 25 ciljeva i za svaki cilj je bila potrebna saglasnost svih članica (konsenzus). Na dan 24. marta, kada su u večernjim satima planirani vazdušni i raketni udari, članice NATO nisu bile informisane. Savetu NATO nije bila predstavljena lista ciljeva po strukturi, već kumulativno (do 25 ciljeva). U NATO je kružila informacija da će agresija biti nastavljena bez ograničenja trajanja, iako je Havijer Solana najavio da će trajati 3-4 dana, i da će biti obustavljena (uz ultimativne pauze) privremeno ili trajno samo prihvatanjem postavljenih uslova - ultimatuma. Jedan deo članica NATO je zaključio da su SAD i Komanda NATO obmanuli u vezi sa trajanjem agresije, listom ciljeva i razmere dejstava.

Britanski premijer Toni Bler i general Vesli Klark bili su glavni inspiratori navedenih obmana.

Tako je ipak prevladala opcija da vazdušni i raketni udari budu obnavljani sukcesivno, sa pauzama, po vitalnim ciljevima, kako vojnim, tako i civilnim. Na taj način stvorili bi „državu haosa“ sa mogućnošću razbijanja zemlje po manjim teritorijalnim celinama, uz uspostavljanje okupacionog sistema po modelu iz 1941. godine.

NESLAGANjA I PODELE U PAKTU 

GENERAL Milanović je 26. marta 1999. godine, je dobio informaciju o sukobima i neslaganju članica NATO. Povodom početka agresije i prevare SAD, Velike Britanije i Komande NATO, već trećeg dana od početka napada nastale su pukotine među članicama NATO pakta. U francuskom parlamentu je došlo do velikog neslaganja i podela, i to od dna do vrha hijerarhijske lestvice. Žak Širak i komandno-političke strukture oko njega trpeli su žestoke verbalne napade, a neslaganje i duboki jaz bio je prisutan i u oružanim snagama Francuske. Slične podele i neslaganja javili su se i u strukturama nekih drugih članica NATO, ali su neutralisane snažnim pritiscima i ucenama SAD, pod pretnjom obaranja režima.

SUTRA: VESLI KLARK SE ŽALI NA "SRPSKE KRTICE" U NATO