FELJTON - MREŽA "OLIMPIK" ŽIVI POSLE HAPŠENJA BINELA: U toku same oružane agresije stizale su sveže informacije iz "srca" NATO pakta

Tako je Plan vazdušne operacije od 19.3.1999. godine bio takoreći identičan Planu od 1.10.1998. godine, koji je generalu Milanoviću dostavio francuski major Binel, a od kojeg su odustali. O tome novinarka Dubravka Savić piše za „Novosti“ u tekstu pod naslovom „Vazdušni udari u više faza“, u kojem savetnik za nacionalnu bezbednost, Samjuel Berger, objašnjava etape vazdušne operacije američkom predsedniku Bilu Klintonu:

U dokumentu od 19. marta 1999. godine koji je objavila predsednička biblioteka Bila Klintona, Berger je šefa Bele kuće pripremao za sastanak„o vojnim opcijama za Kosovo“ kojem je trebalo da prisustvuje predsednik Bil Klinton, državna sekretarka Medlin Olbrajt i još 10 najviših civilnih i vojnih zvaničnika SAD.

U operativnoj sobi Bele kuće 20. marta 1999. godine spremano je detaljno razmatranje planova NATO-a za vazdušne udare.

Berger je Klintona obaveštavao da je prema instrukcijama Saveta NATO Glavna komanda razvila fazne vazdušne operacije pod nazivom „zajedninka snaga“ kao odgovor nadogađaje na Kosovu. Inicijalni paket vazdušnih udara, „Faza 1“usmerava se primarno na integrisani PVO sistem SRJ u Srbiji, kao i u Crnoj Gori. Operacija će uključivati slanje krstarećih raketa iz vazduha i sa mora, kao i avione, od kojih više od polovine obezbeđuje SAD, uključujući B - 2 i F - 117. Savet NATO je izvršno rukovođenje delegirao za ovaj inicijalni paket Generalnom sekretaru Solani uz konsultacije sa saveznicima - navodi Berger.

Na zahtev SAD, nastavlja on, NATO je razviojoš dva kontingenta opcija za nastavak udara.“

MINIMALNE izmene plana i dopunske informacije koje je preko svoje obaveštajne mreže pribavio general Milanović omogućili su državnom i vojnom vrhu SR Jugoslavije da bude potpuno u toku i sa novim pripremama za agresiju i da blagovremeno, ali u najvećoj tajnosti, preduzme preventivne mere kako bi neutralisao ili oslabio vazdušne udare neprijatelja. Iako general Jovan Milanović više nije bio u Briselu, njegova obaveštajna mreža „Olimpik“ - ili deo te mreže (samo on zna pravu istinu) - nastavila je da „živi“ i da dostavlja dragocene podatke u najvažnijem trenutku. Svaki dobro pripremljeni izvor informacija još u vreme dok je sve normalno funkcionisalo dobio je instrukcije kako da ponovo stupi u vezu sa obaveštajcem koji ga drži na vezi ili na koji način će uspostaviti kontakt ako veza iz nekog razloga bude prekinuta. Očito da je general Milanović odlično odradio i taj deo profesionalnog posla, ako su već njegovi izvori i dalje pristajali da tajno kontaktiraju sa njim i pored činjenice da su sigurno bili uplašeni i veoma oprezni nakon izbijanja obaveštajne afere „Binel“ koja je uzdrmala celu planetu. Nije li to vrhunski obaveštajni domet, kada i tokom same oružane agresije imate sveže informacije iz „srca“ NATO pakta? U vezi s tim general Milanović kaže:

„Sve do kraja aprila 1999. godine imali smo izvorne informacije o odlukama Alijanse iz Komande NATO pakta. Nakon toga je centar odlučivanja i planiranja premešten u London.

Odluke o ciljevima su donosili Generalni sekretar NATO Havijer Solana, komandant savezničkih snaga NATO u Evropi General Vesli Klark, britanski premijer Toni Bler, šef Pentagona Vilijam Peri i američki predsednik Bil Klinton. Klinton nije pristao, pod pritiskom Tonija Blera, na kopnenu intervenciju, ali je odmah pristao na zahtev Veslija Klarka da Radio televizija Srbije bude bombardovana kao „legitimni vojni cilj“.

SVOJIM obaveštajnim delovanjem koje kontraobaveštajne službe NATO nisu mogle da spreče, general Milanović je praktično naterao šefove NATO da izmeste centar odlučivanja i donošenja odluka van vlastite komande i da toliko suze krug ličnosti kod donošenja odluka da je to sigurno moralo da ometa rad komande i da poremeti liniju komandovanja. Naravno da Milanović nije mogao da se dočepa informacija sa zatvorenih sastanaka na tako visokom nivou u Londonu, ali je očito da je koristio priliku svaki put kada su se već donete odluke i naredbe spuštale na niži nivo. Tako je znao, na primer, šta je to Klinton odobrio generalu Klarku, a nije Toniju Bleru.

Interesantno je da je već na sastanku u Beloj kući u Vašingtonu savetnik predsednika SAD, Sendi Berger, intervenisao kod Medlin Olbrajt da se, ako je moguće, minimalizuje politički uticaj vazdušnih udara na Crnu Goru. Iz toga je jasno da su već tada pravili plan razbijanja zajedničke države i odvajanje Crne Gore.

NAKON povratka iz Brisela, general Milanović je postavljen za zamenika načelnika obaveštajne službe (sada Vojnoobaveštajne agencije) generalštaba Vojske SR Jugoslavije (načelnik je bio general Branko Krga), ali je tokom agresije on praktično rukovodio službom, budući da je general Krga bio član Vrhovnog štaba odbrane. Samo on zna kako je u tim opasnim i neizvesnim vremenima uspevao da sa te funkcije, iz Beograda, oživi deo svoje obaveštajne mreže „Olimpik“ i da dobija kvalitetne podatke preko svojih izvora.

Kruna sveukupnog obaveštajnog rada na sagledavanju planova oružane agresije NATO pakta na SR Jugoslaviju jeste precizna informacija generala Milanovića koju je telefonom dobio iz sedišta Komande NATO pakta o terminu početka agresije. Samo on zna kako se u tom „šifrovanom“ razgovoru razumeo sa svojim izvorom informacija. Rekao nam je tek toliko da je poruka da agresija sigurno počinje bila: „Obuj čizme“.

AGRESIJA  je započela lansiranjem krstarećih raketa sa američkih (NATO) brodova u Jonskom moru, koje su trebale da unište jugoslovensku protivvazdušnu odbranu, kako bi nebo bilo potpuno bezbedno za pilote NATO avijacije. Bio je to i dalje trenutak u kojem su mislili da je moguća agresija sa „nultim gubicima“ na kakve su navikli. Upravo zbog stvaranja uslova za agresiju sa „nultim gubicima“, oni su se olako odlučili za novo ratno žarište, ubeđeni da će stradati neko drugi a ne oni. Piloti NATO su za svaki vazdušni nalet dobili neke od ciljeva koje su planeri vazdušne operacije odabrali sa istog spiska (ili nešto malo korigovanog) koji je obaveštajac Milanović dostavio Generalštabu skoro pola godine pre početka agresije. Dok je Vojska SR Jugoslavije vršila izmeštanje i disperziju svojih snaga sa pomenutog spiska ciljeva, oni jednostavno nisu imali obaveštajne podatke o tome da je nešto u vezi sa koordinatama tih ciljeva promenjeno.

Radilo se o vojnim sistemima i važnim jedinicama koji su kao ciljevi, prema njihovom planu, morali biti uništeni u prvom udaru. Naravno, bio je to skoro potpuni promašaj njihovih operacija, pa to možemo smatrati velikim promašajem i neuspehom njihovih kontraobaveštajnih i obaveštajnih službi.

SPREČENO IZNENAĐENjE

NAŠ Generalštab je 23. marta u 14:00 časova imao proverenu informaciju da će agresija započeti 24. marta 1999. godine, a 24. marta oko 14:30 časova je dopunio informaciju da će agresija započeti u večernjim satima. Ključni zadatak vojnoobaveštajne službe je izvršen -  SR Jugoslavija nije doživela strateško iznenađenje. Naravno, ključnu ulogu u tome imao je general Milanović. Uz sve drugo što je dostavljeno, možemo konstatovati, i to niko ne može da negira, da je vojnoobaveštajna služba preko obaveštajne operacije koju je vodio general Milanović ostvarila vrhunski uspeh uporediv sa najvećim obaveštajnim podvizima na svetu.

SUTRA: VESLI KLARK I TONI BLER OBMANjUJU ČLANICE NATO