FELJTON - OFICIRSKA ČAST IZNAD ODGOVORNOSTI I KAZNE: Nije slučajno Binel odabrao vojni poziv i nije slučajno postao perspektivan oficir

Međutim, opasnost koja se nadvila nad Srbiju bila je toliko velika da nije štedeo ni sebe ni druge kako bi došao do informacija o planu agresije. Otuda je malo verovatno da je Binelu vratio bilo šta što je vezano za planiranje napada na njegovu zemlju, iako ga je pitao zbog čega je doneo i dokument o frekvencijama francuskih aviona planiranih da učestvuju u vazdušnim operacijama NATO. Uostalom, čak i da nije predao taj dokument, Binel to nije mogao dokazati na sudu pošto je dokaz da je i te papire uzeo pod tvrdnjom da ih traži njegov pretpostavljeni, general Virot, bio isuviše čvrst. Virot je, jasno, porekao da je tražio ta dokumenta i Binel nije mogao dokazati da kompletan pribavljeni materijal nije predao Milanoviću. Sud je prihvatio da jeste, čime je „dokazano“ da je ugrozio živote francuskih pilota, što ni Francuzi koji su podržavali Srbiju nisu mogli da mu oproste. Dok je pokušavao da pridobije Binela, Milanović mu je, kako bi ga rasteretio osećaja krivice što izdaje svoju zemlju bude li mu ustupio poverljiva dokumenta NATO, rekao da ne traži ništa od njega vezano za Francusku i da savršeno razume da on kao oficir i patriota ne može da ustupi dokumenta vezana za svoju zemlju.

Iako je tvrdio da dokument o frekvencijama nije predao Milanoviću, neumoljivi svedoci protiv njega na sudu bili su francuski pukovnik koji je kopirao dokument, i general Virot, koji taj dokument nije tražio i nije ga ni dobio. Ipak, ostaje dilema da li je mogao izbeći kaznu i drute sankcije da nije priznao krivicu. Dešavanja na sudu treba prihvatiti sa rezervom, jer su njegove izjave date po instrukcijama advokata koji su ga branili, i prilagođene su onome što je priznao. Na sudu je rekao da je sa Milanovićem kontaktirao po nalogu francuske obaveštajne službe i da mu je dokumenta ustupio po njihovim instrukcijama, što naravno nije bila istina. Ta ideja - verovatno ideja advokata odbrane - trebalo je da ubedi sud da je Binel, navodno, bio uključen u plansku akciju francuske obaveštajne službe da pokuša da vrbuje generala Milanovića, što takođe nema nikakve veze sa istinom. Osnovna ideja advokata jeste da po svaku cenu odbrane svog branjenika - laž, ukoliko je dobrodošla, nije smetnja.

ČINjENICA  je da je Binel postao žrtva svoje časti i vrhunskih moralnih principa, kakve malo ko ima, što ga samo krasi, i kao oficira, i kao čoveka. Upravo zbog tih principa stupio je u vezu sa Milanovićem a kasnije zbog tih istih principa odmah priznao francuskim kontraobaveštajcima šta je uradio. Najvažnija stvar mu je bila da neko od njegovog naroda ne pomisli da je to uradio zbog novca, sve vreme držeći čast iznad odgovornosti i kazne. Ovaj veliki čovek i patriota sam objašnjava šta ga je motivisalo da prihvati saradnju sa Milanovićem - pokušavajući da spreči ili bar umanji ljudske žrtve prijateljskog naroda, čije je prijateljstvo ovekovečeno u zajedničkoj borbi tokom Prvog svetskog rata, posebno prilikom probijanja Solunskog fronta - u „svojoj knjizi „Ratni zločini NATO-a“:

„Kao i svi mali Francuzi koji znaju istoriju, zavoleo sam Srbe od detinjstva, posebno zbog toga što smo imali istog neprijatelja koji nam je radio o glavi. Naročito mi se svidelo što su Srbi hrabri, časni i pošteni ljudi koji poštuju svoju i tuđu slobodu.

Nalazio sam paralele između Francuske i njene borbe za Alzas i Loren, i borbe Srbije da zadrži Kosovo i Metohiju, kolevku svog postojanja na Balkanu.“

Binel nije slučajno odabrao vojni poziv i nije slučajno postao perspektivan oficir: njegovo tradicionalno porodično vaspitanje ga je odmalena naučilo tome šta je čast, i šta je otadžbina i borba za slobodu. Imao je podršku među Francuzima, što je njemu bilo važnije od slobode. U Parizu je 10. novembra 1998. godine, uoči osamdesete godišnjice Dana primirja u Prvom svetskom ratu, održana podrška majoru Binelu. Demonstranti su se predstavili kao bivši francuski vojnici, a ispred glavnog ulaza Ministarstva odbrane Francuske istakli su parolu sa porukom „Vojska je sa Srbima. Oslobodite majora Binela“. Bio je to pokušaj da se manifestuje prijateljstvo između francuske i srpske vojske koje su u zajedničkoj borbi podnele milionske žrtve. Poruka je bila da je major Binel ostao veran istoriji Francuske i da je izdao jedino prolazne i kratkotrajne politikantske manevre Vlade Francuske. Međutim, ni pritisak javnosti nije mogao da oslobodi Binela odgovornosti i sudskog procesa.

IPAK, francuski sudija je postupak Binela ocenio kao izdaju. Nije prihvatio, kao osnovanu, odluku francuskog oficira da zaštiti srpski narod od bombardovanja, kao odraz vojne kulture koja poštuje potvrđena francuska ratna savezništva i reči bivšeg francuskog predsednika Fransoa Miterana: „Dok sam ja živ, Francuska neće ratovati protiv Srba“. U svojoj završnoj reči, pre donošenja presude, državni tužilac mu je rekao: „Želeli ste da budete heroj, ali bili ste samo izdajnik. Izdali ste svoje drugove, svoje saveznike, izdali ste Francusku“.

Francuska je veća i uzvišenija zemlja od poganih reči jednog službenika i sledbenika globalizacije i „vesternizacije“ sveta. Izdajnikom ga je nazvao čovek koji ne zna i ne može da razume šta je to čast, poštenje i humanost: kako da razume da neko zbog časti može da žrtvuje sve što ima? Sud nije razumeo i nije prihvatio stav da major Binel to nije uradio samo zbog lične časti, nego i zbog časti Francuske i francuskog naroda, časti koja je došla pod znak pitanja zbog plana agresije prema srpskom narodu u kojem je i Francuska trebalo da bude među učesnicima. On je već na prvom razgovoru sa kontraobaveštajcima, iako ovi nisu imali čvrste argumente već samo osnovanu sumnju, rekao: „Ja sam to uradio, ali ne za novac“. Priznao je na osnovu sumnje, koja je mogla biti usmerena prema širem krugu lica u Komandi NATO, i pitanje je da li bi kontraobaveštajci protiv njega skupili čvrste dokaze koje bi sud prihvatio kao dovoljne da donese presudu. S druge strane, čak i da su kontraobaveštajci znali, jedno je znati, a sasvim druto to dokazati: takva dela posebno se teško dokazuju na sudu.

U TOM trenutku kontraobaveštajci Alijanse nisu znali čak ni to da li uopšte postoji jugoslovenski obaveštajac, a kamoli njegov pravi identitet i ulogu. Da Binel nije sam priznao, pitanje je kako bi ga uopšte osudili kada nisu mogli da utvrde ni kome je uopšte dao poverljiva dokumenta. To je ujedno predstavljalo veliko rasterećenje za našeg obaveštajca, jer je potpuno jasno da u „padu“ francuskog majora Binela nije bilo nikakve njegove krivice (na stranu to što je on kod njega probudio emocije u vezi sa Srbijom i srpskim narodom, i iskoristio ih da dođe do najpoverljivijih podataka).

Iako je major Binel znao da ima nepodeljenu podršku velikog broja francuskih oficira u vezi sa onim što je uradio, to mu nije mnogo pomoglo na suđenju, jer je sud njegov postupak, dakle, definisao kao izdaju zemlje. Većina oficira ga je iz razumljivih razloga podržavala tajno, tako da je u intervjuu pariskom magazinu „Marijan“, izjavio: „Dobio sam dosta podrške iz vojnih krugova, od visokih činova pre svega.“

SMENA GENERALA

NAKON priznanja i detaljne izjave koja može da izdrži svaku proveru iskrenosti, major Binel je predstavljao relativno jasan slučaj za francuske kontraobaveštajce. Zagonetka je bio njegov nadređeni, general Pjer Virot. Tražili su odgovor na pitanje da li je Binel dostavljao podatke Milanoviću sa Virotovim znanjem i odobrenjem. Nisu baš olako prihvatili Binelovu i Virotovu izjavu da Virot o tome nije ništa znao, pa je i on smenjen, pod obrazloženjem „da nije znao za Binelove tajne aktivnosti i nije ih sprečio, iako je bio obavezan da poznaje situaciju u francuskoj vojnoj misiji pri Komandi NATO kojom je rukovodio“.

SUTRA: MREŽA "OLIMPIK" ŽIVI POSLE HAPŠENjA BINELA