FELJTON - BINEL SAM DOPRINEO DA BUDE BRZO OTKRIVEN: Još u prvoj polovini 1998. Milanović je primetio da je pod nadzorom belgijske službe

Sam rad u obaveštajnoj službi zahteva svakodnevni oprez visokog nivoa, koji s vremenom postaje trajna navika. Da li se i pored preduzimanja opsežnih mera opreza i zaštite izvora ipak dešavaju greške? Naravno, u pitanju su ljudi, a ne mašine. Doduše, veoma retko ih ima, daleko manje nego u svakom drugom poslu. Međutim, samo jednu grešku operativcu ne prašta obaveštajni sistem u kojem se nalazi - „provalu“ izvora informacija. Još gore od toga je što takvu grešku operativac nikada ne može oprostiti ni sam sebi, i ona postaje trajno opterećenje. Treba pri tome imati u vidu da u svakoj državi postoji jedna jaka služba, kontraobaveštajna mašinerija, kojoj je prevashodni posao da otkriva greške obaveštajaca, njihovih informatora i špijuna, kako bi razotkrila onaj njihov nedozvoljeni deo obaveštajne aktivnosti koji može biti sankcionisan suđenjem ili proterivanjem (ako je obaveštajac maskiran diplomatskim statusom). U oba slučaja u pitanju je teška kompromitacija, ne samo lična, već i same službe i države za koju radi.

MILANOVIĆ  je, naravno, kao diplomata, od samog početka svoje aktivnosti bio svestan činjenice da ga možda nadziru i prate kontraobaveštajci NATO pakta. U svim državama diplomate se tajno „drže na oku“, što zbog njihove lične bezbednosti i zaštite (za njihovu bezbednost odgovara zemlja-domaćin), što iz kontraobaveštajnih razloga, jer je notorna činjenica da se gotovo bez izuzetka deo diplomatskog osoblja bavi obaveštajnim radom, pa i onim nedozvoljenim - špijunažom. Međutim, još u prvoj polovini 1998. godine, Milanović je primetio da je pod nadzorom belgijske službe. Da li slučajno ili ne, u to se uverio baš u vreme kada je poslao svoj prvi alarmantni izveštaj (do tada su bili izveštavajućeg i obaveštavajućeg tipa) koji je jasno govorio o konkretnim i direktnim vojnim pripremama NATO agresije na SR Jugoslaviju. O tome u intervjuu listu „Svedok“  25. decembra 2012. godine general Milanović kaže:

„ U 1998. godini su počeli da anketiraju zemlje čijim snagama će učestvovati u napadu.

Dana 25. maja sam poslao prvi telegram pod naslovom „Pripreme NATO-a za agresiju na SRJ“. Tada već počinje i stezanje kaiša oko mene, ali ne i ometanje. Na primer, zaustavila me je žandarmerija, legitimisala, pitala sa kim sam bio,što sve nije dozvoljeno konvencijama o diplomatskim misijama. Počinju na fin način da mi daju do znanja da se sklonim.

U jednom trenutku je belgijska žandarmerija, nakon ručka sa nekim ljudima, počela da mi dostavlja pitanja gde sam ja bio u to vreme i sa kim. To su posebno intenzivirali od maja 1998. godine. Tada su mi jednostavno stavljali do znanja da sam svuda praćen. Nisam smeo da lažem, niti bi to bilo primereno, jer su oni naravno snimali moje kretanje i imali su dokaze. Ali ja imam pravo da se vidim sa kim hoću i da sedim sa kim hoću.“

DA BISMO shvatili način obaveštajnog rada generala Milanovića, ovde je važno uočiti jednu stvar - odlično je procenjivao kada treba da obmanjuje i zavarava protivnika, a kada mora upravo iz bezbednosnih razloga da govori istinu. Njegov rad nije bio zasnovan na tajnim kontaktima kao što bismo to očekivali od obaveštajca, nego na javnim susretima koje su mogli dokumentovati kontraobaveštajci. Da je lagao na postavljena pitanja, tek onda bi privukao pažnju i postao interesantan i on i lice sa kojim se susreo. Istinom je uspevao da odagna sumnju čak i onda kada je bio pod pratnjom i nadzorom. Naravno, ta igra sa bezbednjacima veoma je opasna i krajnje stresna. Žandarmi koji su pratili Milanovićevo kretanje uvek mogu objasniti „da su to radili iz preventivnih razloga“, u cilju njegove zaštite kao diplomate, jer to je njihova obaveza pa tako i pravo. Ipak, Milanović je u procenama i razmišljanju uvek bio „dva koraka ispred njih“, tako da nisu otkrili njegove stvarne obaveštajne aktivnosti. Naravno da su žandarmi, kao uniformisani deo policije, korišćeni samo za direktno obraćanje i iznenadno presretanje, a da je stvarnu pratnju odrađivala tajna policija u civilnoj odeći sa svojim poznatim tajnim metodama rada.

OBAVEŠTAJNI rad u takvim uslovima je krajnje težak, ali Milanović se nije pokolebao, a ni na kraj pameti mu nije bilo da odustane. Izabrao je najbolji način da obmane i prevari protivnika - komunicirao je i družio se javno, pretvorivši sve u legalnu i sasvim uobičajenu diplomatsku komunikaciju (samo je u ponekom od tih javnih druženja postojala tajna crta, odnosno tajni deo komunikacije). U tom velikom broju susreta sa diplomatama i drugim važnim ličnostima, bezbednjaci nisu mogli da prepoznaju koji su za njih bezbednosno interesantni - čak su i sami razgovori vođeni tako da bi ih teško razjasnio onaj ko ne zna o čemu se tačno radi. Maska je uspela jer je druženje diplomata sasvim uobičajena stvar, pogotovo u slobodno vreme, budući da su u inostranstvu svi pomalo usamljeni i usmereni jedni na druge i u privatnom životu. Naravno da takve okolnosti mogu iskoristiti i diplomate koje se bave obaveštajnim radom kako bi redovno dolazile do novih informacija.

Zaštita izvora informacija je svakodnevna briga svakog obaveštajca, a kada se izvor ipak otkrije, što redovno proizvede veliku obaveštajnu aferu, neretko globalnih razmera, prvo što obaveštajac upita sam sebe jeste - da li je moja greška u pitanju i da li sam ja svojom nepažnjom tome doprineo? Drugo što mu pada na pamet jeste da li je neko u centrali službe neopreznim korišćenjem informacija pomogao strancima da razotkriju izvor.

BINEL jeste sam doprineo tome da bude otkriven jer je relativno brzo priznao šta je uradio. Priznao je zbog toga što ni jednog trenutka nije smatrao da je uradio nešto loše, niti se pokajao za ono što je učinio. Pitanje je da li bi francuski sud uopšte mogao optužiti Binela, a francuska javnost ga svakako ne bi osudila da se nije dogodila jedna nespretna ili nesrećna okolnost. Evo šta o tome kaže general Milanović:

„Kada sam zatražio od Binela dokument sa definisanim ciljevima i trajanjem agresije i kadaje on odlučio da mi ga dostavi, u Komandi NATO  tražio je kopiju ovog dokumenta, uz obrazloženje da je kopija za generala Virota. Francuski pukovnik koji je radio u multinacionalnoj ekipi na planiranju, napravio je kopije, alije greškom umesto jednog dokumenta kopirao dva i predao ih Binelu. Jedan dokument je imao 16 stranica i to je bio plan agresije. Drugi dokument imao je 9 stranica, i to su bile frekvencije aviona francuske avijacije koja je trebalo da učestvuje u bombardovanju.

Binel je osuđen zbog ovog drugog dokumenta, jer ga je taj deo teretio za nacionalnu izdaju po francuskim propisima. Taj drugi dokument mu nisam tražio; čak sam insistirao na tome da me ne interesuje Francuska, jer ne želim da od njega pravim izdajnika.On mi je odgovorio da je tim dokumentom želeo da mi pokaže da će Francuska ipak učestvovati u bombardovanju, jer se do tada nadao da i pored svih pritisaka ipak neće.“

SOPSTVENA BEZBEDNOST

NAKON hapšenja majora Binela prirodno je što je i general Milanović doživeo šok, preispitujući potom i sebe, ali i druge u lancu obrade i korišćenja informacija. Doduše, Milanović je imao i veliko rasterećenje u konkretnom slučaju - i Binel je bio vrlo stručan i obučen obaveštajac, koji zna da vodi računa o sopstvenoj bezbednosti, tako da je u startu otpala ona dilema o tome da li ga je dovoljno dobro obučio da bude oprezan i da poštuje sve principe tajnog rada. Binel je rad kontraobaveštajnih službi NATO  poznavao koliko i Milanović, i mogao je adekvatno da se zaštiti.

SUTRA: OFICIRSKA ČAST IZNAD ODGOVORNOSTI I KAZNE