FELJTON - NATO PREKO MEDIJA PRELAZI U DEFANZIVU: Do pravih informacija o događajima u Brisleu nisu mogle doći ni najjače medijske kuće

IZVAN  informaciju o hapšenju majora Binela , među prvima, još 3. novembra 1998. godine, prenela britanska novinska agencija Rojters pod naslovom „Francuski oficir špijunirao za SRJ“:

“Pariz - Oficir francuskog ratnog  vazduhoplovstva na službi u NATO  Pjer Binel (46) pritvoren je u Parizu pod sumnjom da je špijunirao za Jugoslaviju, saopštili su juče sudski izvori.

Sumnja se da je Binel davao Beogradu tajne dokumente o planiranim vazdušnim napadima NATO u slučaju da se ne pronađe diplomatsko rešenje za kosovsku krizu, kažu izvori.

Binelje bio na službi u sedištu NATO u Briselu u vreme kada su dokumenti navodno predati Jugoslaviji. Francuski oficir je priznao predaju informacija, alije negirao uzimanje bilo kakve novčane naknade. Pariski antiteroristički istražni sudija Žilber Til pokrenuo je istragu protiv Binela i zadržao ga u pritvoru u subotu.“

Iako su NATO zvaničnici i generali već prilikom prvih saznanja o aferi bili potpuno svesni njenih katastrofalnih posledica, pre svega po jedinstvo Alijanse i održivost ratnih planova protiv Jugoslavije, odlučili su da minimiziraju značaj „ukradenih“ informacija. Očekivali su da će tako umanjiti negativne efekte na složeni sistem Alijanse. Njihova moćna ofanzivna propaganda bila je prinuđena da pređe u defanzivu, a kako se ta propaganda oslanjala na najjače svetske medije, već dobrano uvežbanih i svesnih svoje uloge u svemu tome, i samo novinari su, poput diplomata i portparola NATO-a, bili suzdržani. Izostanak njihove nezadržive snalažljivosti i upornosti da doznaju pravu istinu sugerisao je da su pod nečijom striktnom kontrolom. Dovoljno je samo pogledati još pojedine novinske sažetke zapadne štampe iz tog perioda pa da nam postane sasvim jasno kako su oni u početku medijski obrađivali samu obaveštajnu aferu i njene posledice:

„INDIPENDENT“  ocenjuje da je „Pjer Binel „osramotio Francusku“, upravo u vreme kada je Pariz nameravao da se nametne kao predvodnik snaga za zaštitu posmatrača OEBOS  koje će boraviti u Makedoniji“. List smatra da Binel nije naneo veliku štetu Alijansi budući da su ciljevi za potencijalne udare NATO  bili „manje-više očigledni“, te da bi mnogo veći problem predstavljalo odavanje informacija o elektronskoj ratnoj tehnologiji Alijanse.

„Tajms“, pored ocene da će vođstvo Francuske u „spasilačkim snagama“ NATO-a na teritoriji Makedonije biti dovedeno u pita- nje zbog „špijunske afere Binel“, karakteriše ponašanje Pariza kao pozitivno: Francuska vlada „nije pokušala da zataška slučaj Binel, kao što je to učinila prilikom ranijih incidenata koji su ukazivali na simpatije francuskih oficira prema Srbima“.

„Figaro“  podseća na tradicionalno „prosrpski stav“ ne samo oficira francuske armije, već i političkih krugova u Parizu.

„Liberasion“  je pisao da je hapšenje francuskog oficira Pjera Binela „uzvitlalo veliku prašinu u zapadnoevropskoj javnosti“ i podstaklo rasprave oko toga koliko su NATOsaveznici jedinstveni kada je u pitanju svrsishodnost vojnih udara - kao sredstva za postizanje političkih ciljeva. Ocenjuje se da će „slučaj Binel“ povećati nepoverenje Amerikanaca i Britanaca u Francuze kojima je, navodno, i ranije (u BiH) zamerano da su „naklonjeni Srbima“. „Liberasion“, oslanjajući se na pojedine izjave Ričarda Holbruka zaključuje da je predsednik SRJ, polovinom oktobra, znao za „supertajne ciljeve“ NATO u Jugoslaviji.

„Internešnel herald Tribjun“ (američki list za Evropu) tvrdi da se istraga povodom „provaljivanja tajni NATO“ vodi ne samo u vezi sa Pjerom Binelom, nego i u vezi sa italijanskim listom „Republika“  (jer je taj italijanski list, u oktobru, objavio informacije o ciljevima NATO u SRJ). „

IZVORI NATO su opovrgli, prenosi više agencija, tvrdnju lista „Ju es njuz end vorld riport“  da je otkriven grčki funkcioner koji je faksom slao u Atinu podatke o vojnim planovima NATO  (povodom eventualnih napada na SRJ) koji su zatim „završili u Beogradu“. Predstavnici NATO  tvrde da „taj Grk ne postoji“ i da je informacija o takvoj akciji preko Atine bila u stvari „trapavo upućen signalni balon Francuzima - da nešto sumnjivo radi jedan njihov čovek“.

Prve informacije bile su prave medijske bombe, ali šture i kratke, nedorečene, nejasne, pa i sasvim pogrešne. Vidljiv je bio nedostatak informacija o događaju koji je zainteresovao ceo svet, a do pravih informacija nisu mogle doći ni najjače medijske kuće. Bilo je očito da medije kontrolišu najmoćnije obaveštajne mašinerije, te da su novinari obavešteni o špijunu i špijunaži u Komandi NATO pakta i pre nego što su kontraobaveštajne službe NATO bile spremne da to saopšte javnosti. Pre izlaska u javnost novinari su detaljno pripremljeni kako da o tome izveštavaju ne bi li događaj što manje uznemirio njihove građane i glasačku mašinu. Tako je obaveštajna afera „Binel“ „eksplodirala“, ali po mnogo čemu je bilo jasno da je to „kontrolisana eksplozija“, kako bi medijski efekti koliko-toliko bili umanjeni. Ujedno, bila je to možda i prva spoznaja, neverovatna za široko shvatanje zapadne demokratije, da su zapadni mediji pod potpunom kontrolom zapadnih obaveštajnih službi. Uostalom, mnogo toga je vrlo upitno i protivrečno kada je u pitanju „zapadna demokratija: mnogi koji su zaneseni zapadnim načinom života i njihovim vrednostima shvataju demokratiju kao jedan idealno-tipski model koji bi trebalo da postane željeni način života za ceo svet. Međutim, umesto istinske demokratije zapadni svet pre svega vodi računa o svojim interesima i uskogrudim ciljevima, a ako se u to uklopi i demokratija - tim bolje. Ukoliko ne - tim gore po demokratiju.

MEĐUTIM, kao što se moglo i očekivati, žeđ za informacijama o špijunaži u Komandi NATO i nedostatak informacija uslovili su one novinare koji nisu bili pod kontrolom (nikada ne možete baš sve njih kontrolisati) da razviju spekulativne konstrukcije raznih verzija događaja. Blokada informacija bila je toliko jaka da čak ni moćni „Rojters“ nije mogao da probije barijeru ćutanja. Nisu mogli da utvrde ni tako jednostavnu činjenicu ko je, u stvari, Binel: pisali su da je vazduhoplovni oficir, što nije tačno, on je oficir kopnene vojske, artiljerac. Ćutanje nadležnih bio je odraz iznenađenja, zbunjenosti i nesnalaženja. Očito, neko je na samom vrhu morao da odredi šta uopšte može da se kaže i kako da se afera što bolje amortizuje kako bi ostavila što manje posledice po ugled i status Francuske u NATO paktu. Sa druge strane, možda je procena o striktnoj kontroli medija u vezi sa aferom „Binel“ bila malo prestroga. Suština je da ni francuske kontraobaveštajne službe nisu znale mnogo toga, posebno ako imamo u vidu širinu i dubinu obaveštajnog „prodora“ u NATO, za koji nisu ni pretpostavljale da je izveden u tolikom obimu. S obzirom na to da nisu mnogo znali, a još je i valjalo istražiti ceo slučaj, nisu mogli dozvoliti sebi da novinari znaju koliko i oni, odnosno da im prenesu sve što znaju.

DOSLOVNI PREPISIVAČI

SRPSKI  mediji nisu imali dovoljno informacija, uglavnom su doslovno prenosili tekstove francuskih medija, najčešće „Monda“. Tako novosadski „Dnevnik“   donosi tekst pod naslovom „Zagonetna ličnost Jovan Milanović“, u kojem između ostalog kaže: „Pored Binela, ključna ličnost u aferi je pukovnik kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije, kome je, francuski oficir dostavljao podatke. Ključni susret odigrao se 1. oktobra, kada je Binel Milanoviću predao kopiju plana operacije NATO na teritoriji SRJ“.

SUTRA: NEISTINE U SVETSKIM I DOMAĆIM MEDIJIMA