FELJTON - AFERU LANSIRALE FRANCUSKE MEDIJSKE KUĆE : "Binel" poljuljala jedinstvo NATO i odgodila agresiju na SR Jugoslaviju

Svi naslovi i komentari bili su slični, prošarani senkom neverice, čuđenja i razočaranja u najmoćniju vojnu mašineriju na svetu, za koju je vladalo mišljenje da je savršena. Da je obaveštajni prodor u „centralu“ NATO alijanse izvela neka druga svetska obaveštajna sila, kao što su na primer Rusija ili Kina, iznenađenje ne bi bilo toliko veliko. Međutim, obaveštajni prodor u vrhunski kontraobaveštajno zaštićenu najvišu komandu zastrašujuće vojne Alijanse koji je ostvarila mala obaveštajna služba SR Jutoslavije (Srbije) niko nije mogao očekivati! Niko nije mogao očekivati takav obaveštajni uspeh jedne male države, žrtvovane zarad zapadnih interesa, kojoj su pre toga putem sankcija i drugih administrativnih mera presečene sve značajnije obaveštajne mogućnosti, i države koja pri svemu tome nije imala nikakve ofanzivne namere, već je sve radila u cilju vlastite odbrane.

Da su okolnosti bile normalne, takav obaveštajni prodor Srbiji ne bi bio ni potreban. Vodila bi „obaveštajne ratove“ sa našim suparnicima na Balkanu, koji su nam ravnopravni. Obaveštajno bismo se sučeljavali sa onima od kojih, pre ili kasnije, možemo očekivati neku vrstu pretnje, bilo zbog teritorijalnih pretenzija, bilo zbog liderstva na Balkanu. Međutim, obaveštajna operacija generala Jovana Milanovića bila je iznuđena ogromnim opasnostima koje su se nadvile nad Srbiju i srpski narod: doslovno je pretilo ne samo uništenje države, nego i fizičko masakriranje naroda. Odjednom, pod maskom brige za ljudska prava na Kosovu i Metohiji, pretnje su bez vidljivog povoda dolazile od najvećih svetskih moćnika, onih koji su i politički i vojno upravljali NATO alijansom koristeći je kao svetskog policajca ne bi li ostvarili ambiciozne ciljeve na Balkanu. Cilj je bio potpuna kontrola Balkana koji bi bio sigurna platforma za dalje nastupanje prema Rusiji. Jedini koji su se tome suprotstavili bili su Srbi, tako da je Srbija (SR Jugoslavija) postala prepreka za ostvarenje njihovih ciljeva, a time i meta buduće agresije. Pretnje moćnika bile su zaista zastrašujuće, kao kada nam je, na primer, državni sekretar SAD Medlin Olbrajt poručila: „Vratiću vas u kameno doba“. Otpor i neposlušnost Srbije i Srba prema moćnicima je zaista tradicija koju niko od srpskih političara ne sme i ne može zanemariti niti sputati.

U TOJ fazi  vojnih pritisaka i pretnji, i dalje je vladala neverica da li je vojna agresija NATO pakta na malu suverenu državu zaista moguća. Za one koji su odlučivali o tajnoj obaveštajnoj misiji Jovana Milanovića, to je bio još jedan pokušaj da se na to pitanje nađe odgovor, jer obaveštajno izučavanje Srbije koje su sprovodile moćne zapadne obaveštajne službe nije slutilo na dobro. Drskost prilikom špijuniranja, obim i struktura informacija bile su takve da je sve to više ličilo na obaveštajnu pripremu ratišta nego na klasične obaveštajne aktivnosti. Niko nije mogao očekivati da je uopšte moguće suprotstaviti se NATO paktu, u bilo kojem pogledu - vojnom ili obaveštajnom.

Naravno, nisu ni Srbi znali da li se mogu odupreti tolikoj sili, ali su sigurno znali da se neće predati i da će se boriti do kraja.

Obaveštajna afera „Binel“ je stoga na Zapadu shvaćena kao prvi pravi okršaj sa SR Jugoslavijom i Srbijom, pre nego što je vojna agresija uopšte i pokrenuta. Neverovatno je da su taj prvi, obaveštajni sudar sa NATO armadom dobili Srbi. Amerikanci su, na osnovu rezultata izviđanja iz vazduha kao poslednje provere pred agresiju, prvi shvatili da nešto nije u redu i da je neko, najverovatnije, Srbiji dostavio obaveštajne podatke o ciljevima avijacije NATO  na prostoru SR Jutoslavije. Precizno locirani ciljevi su „preko noći“ naprosto nestali.

POD Američkim pritiskom, kontraobaveštajci NATO su stupili u iznenadnu tajnu operaciju otkrivanja špijuna u Komandi NATO pakta, što general Milanović i njegovi obaveštajni izvori u tom trenutku nisu znali. Bilo bi zaista nerealno očekivati da je general Milanović mogao da sazna i šta to rade kontraobaveštajci koji su višestruko zaštićeniji od drugih struktura NATO, pa bi svaki pokušaj obaveštajnog prodora među njih bio nepotreban i neracionalan rizik. U vezi s tim, general Milanović u intervjuu Predragu Stojkoviću kaže:

„A oni su u NATO  intenzivno tragali ko je mogo da da plan, i pronašli su prvo onog francuskog pukovnika koji je bio zadužen za planiranje, a on ih je uputio na generala Virota, odnosno na Binela. Njega su 19. oktobra 1998. uhvatili i sa lisicama sproveli u zatvor, a 31. oktobra objavljeno je da je priznao da je odavao tajne. Sutradan, 1. novembra, izlazim iz stana i krećem na. posao. Izlaz iz garaže preprečila su mi četiri policijskih vozila...“

Aferu „Binel“ lansirale su, naravno, francuske medijske kuće, pre svega pariski Mond, i ubrzo je dosegla globalne razmere. Kako bismo dočarali medijsku atmosferu, prenećemo samo odgovarajuće delove pojedinih tekstova jer su materijali zaista obimni. Tako Mond 2. novembra 1998. godine objavljuje tekst pod naslovom „Srpski agent u slučaju komandanta Binela radio u Alžiru“:

„Jedan špijun može sakriti drugog. Istražitelji u aferi Pjer - Anri Binel, nakon kratke istrage `dostavljanja obaveštajnih podataka stranoj zemlji` skreću pažnju na još nekoga u Briselu...“

KAKO se  u tom trenutku osećao general Milanović možemo samo da pretpostavimo. Malo je reći šok i nešto najgore što može snaći profesionalnog obaveštajca, potpuna paraliza. No, prirodno, Milanović tako nešto sebi u novonastaloj situaciji nije mogao da dozvoli budući da su mu upravo tada smirenost, hladnokrvnost i razboritost najviše trebali.

Najpre je neizostavno morao da proceni i utvrdi da li je pao samo jedan izvor informacija, deo obaveštajne mreže ili je ugrožena kompletna obaveštajna mreža „Olimpik“? Drugo, šta stvarno znaju i kolika je šteta naneta njegovoj obaveštajnoj misiji? Potom, da li je moguće i kako nastaviti operativni rad ili mora prekinuti misiju? Da li je i on utrožen i da li će biti saslušan i proteran iz Belgije? Šta da kaže ako do toga dođe? I ono najteže pitanje koje ga je sigurno najviše mučilo - ko je kriv za Binelov pad, kojim metodama je otkriven, i da li je on možda nekom nesvesnom nepažnjom ili greškom tome doprineo? Dok vri u glavu, mnoga pitanja se kovitlaju, a malo je odgovora. Međutim, Milanović je vrlo brzo zaključio da francuski kontraobaveštajci, pa tako i sistem bezbednosti NATO, znaju samo ono što im je rekao/ priznao major Binel i ništa više od toga - čak ni o njemu ne znaju ništa osim nekih delova iz lažne biografije. Bilo je to za njega veliko olakšanje jer je pouzdano zaključio da njegovi drugi izvori informacija i obaveštajna mreža nisu ugroženi, pa tako ni njegova obaveštajna misija.

USPEŠNO MASKIRANjE

U TRENUTKU hapšenja majora Binela ni francuske vlasti niti bilo ko od ostalih članica NATO pakta ne znaju za generala Jovana Milanovića - ne znaju ni da on postoji, a kamoli za njegovu obaveštajnu akciju čije detalje neće uspeti da saznaju u periodu kada im je to bilo važno. To je najbolji dokaz da general nije napravio stručnu grešku koja bi otkrila identitet njegovog izvora informacija. Nešto kasnije, verovatno kroz razgovore sa Binelom, saznali su da je u vezi sa „jugoslovenskim diplomatom Jovanom Milanovićem“, ali to je sve što su uspeli da saznaju u vezi sa njim. Ostali detalji su im dugo predstavljali tajnu, jer je Milanović bio maskiran lažnim identitetom. U stvari, saznali su detalje iz lažne biografije, a to je gore nego da nisu znali ništa - mislili su da imaju neke informacije a bili su dezinformisani.

SUTRA: SERIJA BOMBASTIČNIH TEKSTOVA O PJERU BINELU