FELJTON - NATO ODLUČUJE DA ODLOŽI AGRESIJU ZA PET MESECI: NATO agresor je predviđao uništavanje svega redom... po sistemu "spaljene zemlje"

Plan je obuhvatao četiri faze i tri zone dejstva: prva zona bilo je Kosovo i Metohija, druga zona centralna i južna Srbija, a treća zona ostatak Srbije severno od Kragujevca.

Prvu fazu trebalo je završiti u roku 24 sata i ona je predviđala uništenje ključnih vojnih položaja. Druga faza je zvana „faza ultimatuma“ i predviđala je nastavak uništavanja ciljeva u Srbiji, uz postavljanje oštrog ultimatuma i zahteva predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću da kapitulira. Ako to ne učini, išlo bi se na proširenje ciljeva i uništenje ključnih vojnih i energetskih potencijala zemlje.

Nakon prve i druge faze ostavljeno je vreme od 72 sata da bi se Milošević prinudio da kapitulira, a ako ne pristane na kapitulaciju, nastupile bi i treća i četvrta faza. Treća i četvrta faza bile su takozvane faze apokalipse, u kojima je predviđeno da se uništava sve u Srbiji, jer NATO ne bi bila prihvatljiva odluka rukovodstva Srbije da ne prizna kapitulaciju. Predviđeno je uništavanje svega redom: energetika, privreda, hidrosistemi, brane, putevi..., po sistemu „spaljene zemlje“ i potpunog uništenja. Plan je stoga predviđao ogroman broj ciljeva - samo je CIA dostavila 900 prioritetnih ciljeva koje treba uništiti.

KADA su u Obaveštajnu upravu Generalštaba stigle informacije o planovima agresije NATO pakta, više nije bilo ni vremena ali ni razloga za nekakve neverice i sumnje u rezultate Milanovićeve obaveštajne operacije. Dostavljeni su apsolutno uverljivi i alarmantni podaci koje niko više nije mogao potcenjivati i preduzete su hitne preventivne i zaštitne mere u celoj zemlji da gubici budu izbegnuti ili smanjeni. Vojska je hitno izvršila dislokaciju i disperziju svih jedinica i objekata koji su bili potencijalni ciljevi i postignut je potpuni strateški efekat. Narodski rečeno, nijedan potencijalni cilj NATO alijanse „nije osvanuo tamo gde je omrknuo“, a prema infrastrukturnim objektima koje nije bilo moguće pomerati preduzete su više mere PVO zaštite. Sve je odloženo zbog toga što je moralo biti odloženo, ali se od akcije nije odustalo, i agresija je izvedena u martu iduće godine.

BIO je to, dakle, ogroman uspeh obaveštajne operacije koju je vodio general Milanović, toliko veliki da veći ne može biti. Naravno, teoretski uvek može bolje, ali u praksi - teško. Njegova uspešna operacija odložila je NATO agresiju za čitavih pet meseci, poduži period koji je omogućio našoj vojsci i državi da izvrši kvalitetne pripreme za odbranu. Pored toga, obezbedio je još jedan duži period našoj državi za diplomatske aktivnosti kako bi agresija bila sprečena, iako se kasnije ispostavilo da to nije bilo moguće jer je upravo demonstracija vojne moći bila neophodna NATO paktu; po njihovim merilima, SRJ (Srbija) im se, kao večiti trn u oku, učinila kao idealna meta. General Milanović je preko svojih izvora pratio reakcije Komande NATO pakta na protivmere koje je preduzimala SRJ, i ustanovio da su one izazvale pravu paniku i zbrku kod komandnog kadra neposredno pred pokretanje agresije. Naravno, bio je u toku sa svim dešavanjima i u svim ostalim institucijama Alijanse. Tako nam general Milanović u neformalnom razgovoru objašnjava šok i nevericu kod ključnih generala u Komandi NATO pakta kada je izviđanje pred početak agresije pokazalo da su definisani i precizno određeni ciljevi jednostavno nestali:

“Oni su smatrali da će sa 25 odabranih i uništenih ciljeva Jugoslavija biti poražena, i da će morati da kapitulira. Jer, kad nemaš avijaciju, radare, PVO, ključna skladišta, u velikim si problemima. Njihove procene bile su da će biti brzi i efikasni i da će bombardovanje uspeti! Kada su 7. i 8. oktobra Amerikanci izvršili poslednje snimanje ciljeva (radara, raketnih položaja, magacina...), nisu ništa otkrili. Sve je prebačeno na druge lokacije i počela je takozvana strategija disperzije - po srpski „gde omrkne, ujutro ne osvane“. I čitav rat je tako bilo. Pošto su bili u mraku, nastavljeno je traženje ciljeva. Oni su, naravno, tada odustali od agresije, i ušli u pregovore sa Miloševićem oko povlačenje nekih snaga!“

NATO, naravno, nije saopštio ni da je planirao operaciju, niti da je odustao od nje. To je do detalja otkrio naš obaveštajac. U planu operacija, koje su nakon saznanja da ciljevi ne postoje odložene, kao sastavni deo agresije planirana je kopnena akcija odmah nakon raketiranja i bombardovanja zacrtanih ciljeva, a predviđala je upad 70.000 vojnika na teritoriju SR Jugoslavije. Na ovaj način pratiti samo formiranje planova agresora, tok korekcija, izmena, dopuna i svega drutog što prati usaglašavanje tako velikog vojnog sistema, obaveštajni je uspeh prvog reda, a naš operativac je upravo to učinio. Jer, šta je uopšte vrhunska tajna ako to nisu budući planovi ratnih operacija, čijom bi se provalom povećali gubici i smanjile šanse za postizanje cilja?! O tome je general Milanović govorio novinarki Večernjih novosti Dubravki Savić 2. aprila 2008. godine, u intervjuu pod naslovom „Srpski špijun provalio NATO“:

„ZVUČI interesantno da je kopnenoj operaciji najveća kočnica bila Nemačka. Ova zemlja je imala u julu zadatak da otpočne s planom kopnene operacije. Prvim planom kopnene operacije, sa različitim pravcima ulaska, bilo je predviđeno 15.000 do 17.000 ljudi.

Daljim analizama su usložnjavali situaciju, suočavajući se sa mogućnošću otpora, i povećali kontitent na 25.000, zatim na 35.000-45.000, da bi se zaključio na 70.000. Nemački šef Komiteta NATO, General Nauman, pri tom je svaki put podizao taj broj, i to iz dva razloga. Plašio je ostale članice mogućim NATO žrtvama i ukazivao na to da niko takve snage neće moći da pošalje. Time je hteo da spreči Nemačku da ne dođe u borbenu situaciju u Srbiji iz istorijskih razloga. Kad god je kontigent povećan, rekli su `zamrzni operaciju`.“

Jasno vidimo da general Milanović nije bio samo u toku sa konkretnim planovima vazdušnih udara, nego i sa razmišljanjima NATO stratega tokom konkretizovanja planova za kopnene operacije agresije na SRJ (Srbiju). Došao je i do tako suptilnih detalja koji nigde nisu zapisani i koje su mogli zaključiti samo prisutni vojni stručnjaci - da se Nemačka, kao država koja se najviše zalagala za agresiju na SR Jutoslaviju i vršila žestok pritisak na druge države da prihvate tu ideju, tajno suprotstavljala kopnenoj operaciji i sve vreme minirala njeno definitivno planiranje jer se plašila velikih gubitaka sopstvenih vojnika.

STRATEŠKO IZNENAĐENjE

AMERIKANCI su 7. i 8. oktobra izvršili izviđanje i utvrdili da ciljeva nema i da je sve premešteno. Bilo je to za njih potpuno strateško iznenađenje, potpuna paraliza mašinerije, sve do tog stepena da predviđenu agresiju na Srbiju nije bilo moguće pokrenuti - bila bi apsolutno besmislena i ostvarila bi kontraefekat u odnosu na one ciljeve koje su agresori želeli da postignu. Nisu imali drugog izbora nego da odustanu dok novim obaveštajnim akcijama NATO ne utvrde o čemu se radi. Naravno da je to za njih bila teška odluka nakon što su na jedvite jade i pod teškim pritiscima prema nekim svojim „saveznicima“ postigli „konsenzus“ o pokretanju agresije.

SUTRA: AFERU "BINEL" LANSIRALE FRANCUSKE MEDIJSKE KUĆE