FELJTON - TRI ŽIVOTA U JEDNOJ BRISELSKOJ NOĆI: Naš general i francuski major bili su potpuno svesni šta imaju u rukama

Tako je i major Binel, pod direktnim pritiskom i spoznajom da je u prilici da spasava živote prijateljskog naroda, prelomio u našu korist. Laik bi mogao pomisliti da je sve to bilo lako, ali sa profesionalnog stanovišta najbolje je kada baš tako izgleda - „lako“. U praksi je to u stvari najteže postići. Tome prirodno teži svaki operativac ali, prethodi mu težak rad u vidu istraživanja, analiza i pravljenja konkretnog plana.

Svaki takav razgovor, u više varijanti, od prihvatanja do odbijanja, operativac nekoliko puta preživljava u svojoj kancelariji tokom pripreme za kontakt i dijalog. Što je bolje pripremljen za brojne mogućnosti toka razgovora, to sam razgovor izgleda jednostavniji.

Ni Binel nije popustio tek tako i rekao „imaćeš dokumenta“, nego je Milanović uspeo da ga podstakne da uradi ono što je i sam želeo - da pomogne srpskom narodu - iako je imao stotinu razloga i argumenata da u cilju sopstvenog interesa odbije da učini ono što je od njega traženo. Ne možemo reći da je donošenje konačne odluke predstavljalo veliku dilemu za Binela, ali traumu svakako jeste. Veština našeg obaveštajca je u tome što je znao da će Binel pristati i kako da to od njega traži. Cilj je ostvaren - Binel se vratio u Komandu NATO pakta, pozvao pukovnika koji radi u multinacionalnoj ekipi na planiranju i slagao ga: „General Virot traži plan operacije!“

U VEZI  sa tim, general Milanović nam pruža neformalno objašnjenje: „Stisnuo se majčin sin. Ja sam bio šef kabineta  i neka stisne neko od oficira i generala da proverava da li nešto što ja tražim u njegovo ime stvarno traži načelnik Generalštaba. On je samo rekao da njegov general traži plan. A pukovnik lepo, servilan, ode do kompjutera i izvuče dva dokumenta. Jedan o ciljevima i fazama, a drugi o frekvencijama na kojima leti francuska avijacija!

Binel je sutra uveče došao sa dokumentima kod mene. Za taj plan o frekvencijama ja sam mu rekao sledeće: `Nemoj ni jednu jedinu reč da mi kažeš o Francuskoj, neću te zloupotrebiti, neću da budeš izdajnik svoje zemlje`. `Ali zašto?` - pitaoje on. `Širak će na kraju popustiti i Francuska će učestvovati u bombardovanju?!` U toku noći sam to, šifrovano, prebacio u Beograd. Tu su bili ciljevi i sve ostalo.“

BILA je to kruna uspeha obaveštajne operacije - dočepati se plana napadačkih operacija neprijatelja i pojedinačnih ciljeva koje je trebalo uništiti iz vazduha. To je i mnogo širi uspeh od toga, posebno sa stanovišta vojnoobaveštajnih službi - dočepati se aktivnih operativnih planova protivnika u kojima su razrađeni svi detalji agresije na vašu zemlju. Naš general i francuski major bili su potpuno svesni šta imaju u rukama i kakvoj su opasnosti izloženi.

Ljudi greše kada misle da hrabar čovek ne može da se uplaši - može, naravno, ali hrabrost je upravo u tome da savlada i obuzda strah kako bi i dalje donosio racionalne odluke i učinio ono što od njega očekuju. Čudan je strah koji je osetio general Milanović: ne zbog toga što će možda poginuti, nego da ne pogine uzalud. Više se uplašio toga da neće uspeti pre svoje smrti da dostavi dragoceni poverljivi materijal, nego za svoj život.

GENERAL Milanović u intervjuu novinarki „Politike“  Veri Vasić, u tekstu pod naslovom „Nedostaje samo ’briselska noć srpske sudbine’“, kaže da je te noći kada je dobio dragocena dokumenta proživeo tri života. Prvi, kada je oficir NATO doneo dokumenta o agresiji u njegov stan. Druti, kada je u ponoć krenuo sa papirima prema Ambasadi SRJ. I treći, kada je pred zoru poslednji red depeše poslao u Beograd. I zaista, da su američki i NATO kontraobaveštajci samo naslutili da će im Milanović te noći srušiti teškom mukom usklađene i dogovorene planove napada na SR Jugoslaviju, koji su u tom trenutku predstavljali prioritet i bili veoma hitni, on ne bi stigao do naše Ambasade. Šanse za to bile su zaista velike. Mogli su da ranije otkriju i prate majora Binela i da tačno znaju šta je odneo Milanoviću. Mogao je kopiranje prijaviti kontraobaveštajcima i pukovnik koji je kopirao dokumenta iz čiste kontraobaveštajne preventive, a kamoli ako je nešto (po)sumnjao.

Kontraobaveštajci NATO ili zemlje domaćina, Belgije, mogli su da prate kretanje i aktivnosti Milanovića, i pravo je čudo što to nisu radili - to čak u stručnom pogledu možemo smatrati njihovim kontraobaveštajnim propustom. Mogli su identifikovati Binela i po Milanovićevom hitnom odlasku prema Ambasadi u to doba noći zaključiti da je nešto važno dobio. Ili, da idemo u drugu krajnost, koja nije neverovatna, da su o Milanovićevim aktivnostima moćne obaveštajne službe mogle saznati i preko Beograda.

Upravo radi svega toga, general Milanović ima dobranih razloga da taj datum slavi kao drugi rođendan jer, kontraobaveštajno gledano, nije bilo logike da ti ukradeni planovi agresije stignu do Jugoslovenske ambasade. Šta je, uostalom, život jednog obaveštajca u tako krupnim istorijskim ratnim igrama? Velike sile žrtvuju bez imalo stida i savesti čitave narode, a kamoli jednog čoveka. Jovana Milanovića je sam Bog pogledao i sačuvao.

KADA se  našao u svom stanu sa dragocenim dokumentima koje je trebalo hitno dostaviti u Beograd, postao je svestan da to mora učiniti iz Jugoslovenske ambasade, uz jaku kriptozaštitu i korišćenje šifarnika. Dalje, ophrvale su ga misli da li je uopšte moguće stići živ  do Ambasade uz najmoćniju kontraobaveštajnu mašineriju na svetu, koja postoji upravo zbog toga da mu to ne dozvoli? Promišljajući dalje, odmah je odbacio varijantu da u to doba noći uzima automobil iz garaže, jer bi to dopunski privuklo nečiju pažnju. Odlučio je da ide pešice, i pripremio je dve kese za đubre. U jednoj je stvarno bilo đubre koje će kada izađe baciti u kontejner, a u drutoj je bio tajni plan agresije na SRJ. Pre nego što je izašao, kako sam priča, bio je ne samo preplašen, nego oduzet od straha. Pogledao se u ogledalo i nije video sebe. Prilikom izlaska iz zgrade očekivao je pucanj negde iz mraka, a kada se to nije dogodilo, bio je siguran da će neko pokušati da ga zgazi kolima. Bacio je jednu kesu u kontejner, čime je opravdao svoj izlazak iz zgrade u to vreme, i pešice krenuo prema Ambasadi, noseći drutu kesu sa dragocenim materijalom, vrednom gubitka glave za Srbiju. I uspeo je, dočepao se Ambasade! Procedura šifrovanja i dostavljanja dokumenta trajala je celu noć, ali su ujutro oko pet sati neoborivi dokazi o planiranoj agresiji bili u centrali vojnoobaveštajne službe, a već u sedam sati na kolegijumu Generalštaba koji ih je odmah dostavio državnom vrhu Srbije (SRJ).

PROCEDURA ZA LIKVIDACIJU

NAŠ najbolji obaveštajac je bio svestan kakvim je sve opasnostima bio izložen: "Kada mi je major Binel doneo poverljiva dokumenta o NATO bombardovanju rekao mi je, da ukoliko nas noćas otkriju i odluče da nas likvidiraju - pod čim je mislio na francusku obaveštajnu službu - za donošenje takve odluke mora da se prođe posebna procedura. Želeo je da me uteši. Da li me bilo strah? Jeste. Bojao sam se da uzalud ne izgubim glavu ako se ne dočepam naše Ambasade u Briselu. Rekao mije i to da odluku o likvidaciji donosi predsednik Francuske pod posebnom šifrom za svakog ubijenog".

SUTRA: NATO ODLUČUJE DA ODLOŽI AGRESIJU ZA PET MESECI