FELJTON - GENERAL JE U BRISELU NOSIO "GLAVU U TORBI": Pokloni i ležeran razgovor uz piće bili su sastavni deo Milanovićevog plana

Bolje je i lakše donositi odluke kada nemate nikakve informacije, nego takve (to je i razlog zbog kojeg se uvek insistira na tome da informacija mora biti višestruko proverena pre nego što bude dostavljena u „centralu“). Uz sve dotadašnje teško breme psiholoških pritisaka na plećima Jovana Milanovića, sasvim nepotrebno, natovareno je još jedno, i to veoma neprijatno. Ništa poštenog čoveka više ne zaboli nego nepravda, kada ga njegovi ne shvate i ne prihvate na pravi način. Nije bilo nikakvog razloga za sumnju u njegove informacije jer je stvorio ne samo dobre, nego i odlične uslove da svaki podatak detaljno proveri preko svoje obaveštajne mreže.

Naravno da to može i te kako ometati dalji operativni rad i samu operaciju, jer može opteretiti operativca do te mere da se ustručava da dostavi naredne važne informacije. Da su povod sumnjama bili konkretni dokazi da pojedine informacije nisu tačne, pa bismo stav državnog i vojnog vrha mogli razumeti; ovako, čini se da oni u Beogradu jednostavno nisu želeli da poveruju u tako strašne i izvesne vesti (u ljudskoj je prirodi da ne želi da prihvati loše ili nepovoljne vesti po sebe, i lakše je verovati sopstvenim iluzijama i nerealnim željama). Vlast se naprosto više pouzdala u kakvu sopstvenu paušalnu procenu nego u pouzdanu obaveštajnu mašineriju Milanovića.

Očito, nisu bili dorasli tome da iz dostavljenih informacija dokuče prave ciljeve vodećih država NATO i da razmišljaju njihovom logikom, koliko god bila čudna i teško razumljiva. Druga negativna posledica nerazumne sumnje državnog vrha može biti ta da zbog toga obaveštajca „primoraju“ da nepotrebno ulazi u još veće rizike i proverava već dobro provereno. Takav besmislen dopunski rizik može da privuče pažnju kontraobaveštajaca koji bi ga odmah stavili pod daleko obuhvatnije kontraobaveštajne mere, pored onih za koje je već podozrevao da se primenjuju prema njemu. Svaki naredni kontakt sa izvorima bi se tako pretvorio u pravu avanturu.

IPAK, Milanović je bio dovoljno siguran u sebe i brzo je uspeo da sve to prevaziđe i marginalizuje, jer su se događaji odvijali takvim tempom da nije imao vremena ni da razmišlja o tuđim glupostima. Morao je da „juri“ datum pokretanja agresije jer bi to bio „šlag na tortu“ sveukupnog obaveštajnog rada u okviru operacije. Bez toga, strateško iznenađenje je bilo moguće, a Milanović se zakleo da se to ne može dogoditi. Dovijao se kako je mogao i znao, i evo šta kaže o jednoj takvoj akciji:

„Krajem septembra, iako sam već pod snažnom pratnjom službi bezbednosti NATO i Belgije, odlazim u NATO i bivam primljen kod jedne važne političke ličnosti u Komandi NATO. Njima je kraj radnog vremena, a moje će trajati i celu narednu noć. Natovac pomalo pripit, veseo. Naš izuzetan prijatelj. Zaista, sa njim sam u stalnom kontaktu. Reklo bi se u ,stalnom zasedanju,. Nudi mi piće a šefici kabineta daje ,voljno,, da ide kući.

Njoj sam doneo cveće i bombonjeru, da mi omogući ulazak u NATO. Kaže mi: `Ko bi rekao da ste vi, srpski zločinci, kavaljeri. Nijedan od ovihdemokratskih zapadnih diplomata nikada nije doneo ništa`. Njen šef, moj domaćin, ublažava njenu šalu na reči `srpski zločinci`. Naravno da sam znao da se šali.

Popili smo flašu vina, a u NATO više nigde nikog. Pita me zbog čega sam došao. Pitam da li smo u opasnosti. Kaže mi da nismo. Pitam ga za datum agresije. Kaže `za deset dana`. Brojim na prste. Jednom, dvaput... Konačno, nakon desetog oktobra jer NATO ima proceduru. Tada sam konačno shvatio, pitam ga jel’ to to - `Jeste. Idemo.` Međutim, mi da izađemo, a on ne zna šifru! Naravno, njemu šifra nije ni trebala jer nikada nije ostajao poslednji u prostorijama. Relativno brzo se snašao, vratio se po šifru i bez problema smo napustili prostorije njegovog kabineta. Međutim, za mene je to bila večnost jer je unošenje pogrešne šifre moglo da privuče pažnju obezbeđenja, pa tako i bezbednosnih organa.

Strah me je sustigao tek kada sam ušao u Ambasadu. Previše hrabrosti za tu priliku. Iste večeri obavestio sam Beograd. Odluka o agresiji biće doneta na Savetu NATO 12. oktobra.

Međutim, sve do nekoliko dana pred sednicu Savet NATO nije imao konsenzus, koji je neophodan za odluku. Nisu bile saglasne države-članice: Francuska, Nemačka (nije imala odluku Bundestaga), Grčka, Španija i Italija. Medlin Olbrajt je tih dana išla od jedne do druge prestonice `neposlušnih` članica i `zavrtala uši`. Konačno, `ubedila` ih je.“

MOŽDA nije bilo mnogo ovako napetih situacija kao kada se naš obaveštajac našao zaključan u sedištu NATO pakta, koja sada može izgledati i smešno, ali tada sigurno nije bila, dok je ovakvih razgovora putem kojih je general Milanović pokušavao i uspevao da „otvori“ sagovornika i dođe do važnih informacija bilo zaista mnogo. Ne možemo reći da kontraobaveštajci NATO nisu preduzeli sve mere da tajni podaci Alijanse ostanu zaštićeni. Tehničke mere zaštite i ograničenje broja ličnosti koje su znale šifre za pristup ne samo podacima, nego i kancelarijama u kojima su se nalazili računari, bile su savršene.

Tim je uspeh generala Milaiovića svakako dobijao na značaju. On je preko svojih izvora u Komandi NATO pakta uspeo da utvrdi ne samo datum agresije, nego mnogo pre toga i kada će odluka o pokretanju agresije biti doneta. Stvarao je uslove za rano upozorenje državnog i vojnog vrha, a to je prevashodni posao obaveštajaca u toj fazi aktivnosti. Naravno, sve je radio uz veliki rizik, jer je znao da je zbog intenzivnog rada pod nekim stepenom mera kontraobaveštajnih službi Belgije i NATO alijanse. General Jovan Milanović je sve vreme boravka u Briselu „nosio glavu u torbi“ - na tuđem terenu u neprijateljskoj državi, u sedištu zločinačkog NATO-a, pripadao je okrivljenom i satanizovanom narodu i niko ne bi ni trepnuo niti „mrdnuo malim prstom“ da mu se nešto loše desilo.

S OBZIROM na stvorenu prijateljsku atmosferu, kao i razgovor uz vino u Komandi NATO, nekome se može učiniti da je Milanović imao sreće i da je u pitanju puka slučajnost kako je uspeo da dobije datum donošenja odluke o agresiji. Nipošto! Već smo napomenuli da slučajnosti u obaveštajnom radu ne postoje: sve je stvar analize, procene i planiranja, kako pre, tako i tokom same akcije - realizacije plana. General Milanović je pravio plan i tačno je znao kada i kod kog od brojnih izvora treba da ide, u koje vreme i zbog čega.

Tačno je znao šta od koga može da dobije i na koji način. Pokloni i ležeran razgovor uz piće su sastavni deo plana, jer nije on „slučajno“ izabrao vreme posete pred kraj radnog vremena, nego rezonski i planski, znajući navike ličnosti koju posećuje. Iako je pretpostavljao da će sigurno pribaviti tako dragocenu informaciju, bilo je i te kako osnova za strah koji ga je obuzeo. Ukoliko su ga kontraobaveštajci već locirali po brojnim kontaktima, mogli su postaviti prislušne uređaje u kancelarije lica sa kojima kontaktira i tako saznati da je dobio informaciju. Tada bi sigurno bio sprečen da je dostavi u Beograd, ako ne hapšenjem zbog diplomatskog imuniteta, a ono na onaj druti, drastičan način - a dobro znamo koji je to način.

STRESNI USLOVI

OPERATIVNI rad u uslovima, u kojima je bio general Milanović u Briselu, krajnje je stresan i opasan po život; da su uspeli da saznaju do čega je sve došao, verovatno nakon toga ne bi preživeo ni jedan dan. Kada je bezbednost njihovih vojnika u pitanju kontraobaveštajci NATO ne bi se dvoumili nijedne sekunde da ga likvidiraju. (Prema modelu "šta je tražio sin srpskog zločinačkog naroda tamo u tom srcu demokratije, dobio je upravo ono što i zaslužuje").

SUTRA: DATUM AGRESIJE NATO IMPERATIV OPERACIJE