FELJTON - NAŠ GENERAL POTPUNO KONTROLIŠE SITUACIJU: Milanović je uvek imao na umu mogućnost montirane igre NATO kontraobaveštajaca

Binel bi takav pristup odmah prepoznao i to bi ga uvredilo, pa je stoga Milanović odlučio da ide direktno i „pravo u metua, ali tek onda kada bude bio potpuno siguran da će Binel prihvatiti takvu ulogu, ulogu izvora informacija obaveštajnoj službi Srbije.

Binel je kao školovan i iskusan obaveštajac, koji je pre toga učestvovao u obaveštajnim operacijama visokog ranga na Bliskom istoku, sve vreme bio svestan toga da Milanović želi informacije. Piće i opuštena i drutarska atmosfera koju je pripremio Milanović samo su mu pomogli da lakše donese tako važnu, tešku, a kasnije će ispostaviti i sudbonosnu odluku - da li da pristane da bude izvor informacija ili da odbije. Naš obaveštajac je potpuno kontrolisao situaciju i vodio je računa o svojoj lažnoj biografiji. Kao profesionalac nije dozvolio sebi da veruje u sve što Binel kaže, u sve je sumnjao i sve proveravao. Uvek je imao na umu mogućnost montirane igre NATO kontraobaveštajaca. Milanović je uspeo ne samo da sačuva tajnost svog identiteta, nego da sagovornika dovede u situaciju da se sam ponudi kao izvor obaveštajnih informacija.

Nije učinio niti rekao ništa kompromitujuće za šta bi mogao da bude optužen i proglašen za „personu non grata“.

NIJEDAN čovek od krvi i mesa ne može beskrajno da izdrži tolike psihološke pritiske i takav iscrpljujući tempo rada koji fizički umaraju zbog broja riskantnih kontakata sa izvorima informacija i svakodnevne stresne situacije. Toga je bio svestan i Generalštab Vojske Jugoslavije. Obaveštajna uprava pokušala je da generalu Milanoviću nađe zamenu - još u januaru 1998. godine obećali su mu povratak u zemlju - međutim, zamisao nije uspela jer adekvatne zamene nije bilo. Dobio je zvaničnu depešu, praktično naredbu, po kojoj je trebalo da se vrati u Beograd nakon što preda dužnost obaveštajnom oficiru koji će nastaviti njegovu operaciju. Ali ta primopredaja zahtevala je poprilično vremena. Na sreću po obaveštajnu operaciju „Olimpik“ i po Srbiju, u Generalštabu su veoma brzo zaključili da zamena nije moguća i da bi predstavljala veliku grešku. Tako su poslali drugu šifrovanu depešu kojom je poništena ona prva, dostavljena na Badnji dan, a u kojoj je doslovno stajalo da je „bezbednost države važnija od njegove bezbednosti“.

Saznanje da ostaju u Briselu Jovan i njegova supruga prihvatili kao susret sa sudbinom, ali prirodno je i da supruge vojnih lica brzo nauče šta je to naredba i da mora da bude poštovana bez obzira na to da li vam se sviđa ili ne. Porodice vojnih lica su jednako, ako ne i više, zaslužne za sve uspehe vojnih lica i vrsnih oficira, to je onaj postojani, granitni temelj sigurnosti, izdržljivosti, snage i moralne potpore za svakog oficira.[...]

IMAJUĆI u vidu značaj obaveštajne operacije „Olimpik“ Generalštab je poslao odličnog vojnog i obaveštajnog stručnjaka, najboljeg koga su u tom trenutku imali i za koga su procenili da je dovoljno sposoban da zameni generala Milanovića, ali ispostavilo se da to nije dovoljno. Original ne možete menjati, on je jedan i jedinstven, unikatan. Iako je bio veoma dobar obaveštajac, on ipak nije bio tako svestrano obučena i utrenirana ličnost koja bi se mogla uklopiti u sličnu lažnu biografiju, niti je imao sposobnosti da sa „lakoćom“ dođe do strateških informacija i njihove potpune provere u datim okolnostima, kao što je to uspevao Milanović. A okolnosti su zaista bile specifične.

Takav obaveštajni nastup se ne uči u obaveštajnim školama niti na obaveštajnim kursevima, pa se ni sam profil obaveštajca ne pravi za takve izuzetne situacije.

Vanredne istorijske okolnosti traže vanserijske oficire i izuzetne ljude - pošteno govoreći, jedino je naš Jovan imao „su čim pred Miloša“. Nije pitanje bilo da li je oficir-zamena za generala Milanovića dobar ili loš obaveštajac već da nije mogao da odigra dodeljenu ulogu, ni pre ni nakon agresije, i s pravom je vraćen u zemlju. Tako je Milanović nastavio da radi... .[...]  O tome Milanović kaže:

„AVGUST  mesec je veoma karakterističan jer funkcioneri NATO  tada koriste godišnji odmor. Inače, NATO je i pored toga bio u stalnom zasedanju zbog „krize na Kosovu“. U NATO su svi drugi radili. Radio je Politički komitet direktora, zamenici ambasadora.

Oni po unutrašnjoj organizaciji nemaju pravo odlučivanja. Intenzivno su razrađivani planovi. Uostalom, to su radili oficiri i generali u Komandi NATO u Monsu. Ali, oni ne odlučuju; primaju instrukcije, predlažu opcije, rešenja i obaveštavaju politički deo, NATO ambasadore, o gotovosti.

U toku septembra NATO je već imao konstituisane snage za agresiju, a planovi su bili gotovi. Problem je bio nedostatak Rezolucije Saveta bezbednosti, kao pravne podloge za preduzimanje čina agresije, uprkos tome što su SAD smatrale da agresija može biti izvedena kao „humanitarna intervencija“u skladu sa glavom 7. Povelje UN. U konačnom, agresija je tako i izvedena. Naš vojni i politički vrh bili su upoznati sa svim dešavanjima u NATO, političkim i vojnim odlukama. I pored toga, državni vrh je gajio iluzije da je moguć sporazum sa SAD, da će se naći zadovoljavajuće rešenje, i da će agresija biti izbegnuta. Pojavile su se sumnje u moje informacije. Sumnjalo se da su možda preterane. Verovalo se i u ovakvu mogućnost, da ako i bude nekog vojnog atažovanja, završiće se sa nekoliko „opominjućih“ udara, i da će se sa Holbrukom to „ispeglati“.

Dramatično sam upozoravao na to da je „crveno svetlo upaljeno“ i da su vazduhoplovne i raketne snage NATO na početnim položajima - sledi samo još izvršna odluka koju daje Savet NATO. Sednica je bila zakazana za 12. oktobar, što do pred kraj septembra nisam znao.

Naš tadašnji ambasador u Belgiji mi po povratku iz Beograda prenosi sumnje državnog vrha i, upitan šta on misli o mogućoj agresiji i šta je tačno u informacijama koje dostavljam, nastavlja: `Agresija je verovatna, ali pukovnik o tome zna više` (nije znao da sam već u junu te godine unapređen u čin generala). Informišem ga detaljno i kažem da ću za nekoliko dana znati datum odluke.“

OVO JE dobar primer kako državni vrh ne može da pomogne obaveštajcu koga su maltene žrtvovali ali, avaj, može da mu odmogne i oteža položaj. Poslali su ga u Brisel po logici - radi dok te ne otkriju, a kasnije ne znamo šta će biti sa tobom. Operativac je dao sve od sebe i uspeo je, a onda su to oni bez ikakve osnove stavili pod sumnju. Ne postoji ništa gore za operativca u jeku obaveštajne operacije od toga da mu stigne informacija da se u njegove podatke, do kojih teškom mukom i uz veliki rizik dolazi, sumnja; da državni ili vojni vrh proceni da su podaci „naduvani“, pa time i netačni.

NADMAŠILI I GEBELSA

GENERAL Milanović je u Političkom komitetu direktora NATO imao svoju „obaveštajnu logistiku“ i stalno je  bio informisan o  fazama planiranja, neslaganjima unutar timova za planiranje, lažima Veslija Klarka, glavnokomandujućeg NATO, koji je neprestano povećavao zahteve za narastanje snaga, jer je želeo da agresiju realizuje spektakularno, po modelu „blickriga“. Koristio je literaturu i izučavao nemačke planove iz Drugog svetskog rata, a obilato mu je pomagao nemački general Klaus Nauman, šef Vojnog komiteta NATO. U propagandnim aktivnostima koristili su Džejmija Šeja, lažljivog Engleza, portparola NATO, kome ni Gebels nije dorastao.

SUTRA: MEDLIN OLBRAJT "UVRĆE UŠI" NEPOSLUŠNICIMA IZ NATO