FELJTON - VRBOVANJE SARADNIKA U SRPSKIM KAFANAMA: Pridobijanje francuskog majora Pjera Binela realizovano je u restoranu "Vinogradi"

Bili su to restorani sa balkanskim ambijentom i srpskim specijalitetima: restoran „Vinogradi“ u blizini Komade NATO pakta, čiji je vlasnik bio Srbin, čuveni Aca, i restoran „Stara Bosna“. Vlasnici, naravno, nisu mogli znati o čemu se radi, iako su na osnovu Milanovićevih zahteva nešto mogli da naslute. Kasnije, kada je pukla obaveštajna afera „Binel“, imali su problema ali se nikada nisu naljutili. Štaviše, bili su ponosni, iako su „Evronjuz“ i druge medijske kuće u svojim reportažama okarakterisali njihove restorane kao „legla srpskih špijuna“. Utisak je bio da i ti ljudi žele da pomognu svojoj zemlji koja se našla u velikoj opasnosti.

Jasno je da su ambijent i atmosfera u separeima tih restorana bili veoma važni za pridobijanje značajnih ličnosti NATO pakta i širenje obaveštajne mreže „Olimpik“, pa je tako i pridobijanje francuskog majora Binela realizovano u restoranu „Vinogradi“.

Bilo bi pogrešno zaključiti da je to bilo sučeljavanje našeg obaveštajca sa francuskim oficirom. Ne, to je bilo direktno suočavanje srpske vojno-obaveštajne službe sa obaveštajno-bezbednosnim sistemom Francuske i NATO pakta, imajući u vidu činjenicu da je Binel kao iskusan obaveštajac bio pripadnik tog glomaznog sistema. Milanović je našao načine da ga za vreme ručka, koji je bio sastavni deo plana, dodatno izuči, da ga potpuno „razoruža“, igra na njegovu oficirsku čast, tradicionalno bratstvo sa srpskim narodom, i da od potencijalno opasnog protivnika za kratko vreme napravi pouzdanog saveznika i izvor informacija koji je spreman da sve reskira i žrtvuje za očuvanje svoje časti i časti Francuske. Najbolje obaveštajne akcije su one kada na kraju sve izgleda lako, jednostavno, bez komplikacija i stresnih situacija, no obično ne vidimo koliko truda i veštine operativac treba da uloži da bi to tako izgledalo.

O TOME Milanović kaže: „Rakijaje pomogla da ga „fasciniram“ i da bude, kako je rekao, `počašćen što je upoznao jednog takvog Srbina, intelektualca, koji toliko zna o vojnim stvarima`. I potom mi je ispričao sve o sebi, poreklu, njegovoj vojnoj karijeri, veoma bogatoj i veoma perspektivnoj. Završio je najprestižniju vojnu akademiju San-Sir, koju su završile najviše francuske vojskovođe, između ostalih i De Gol, a i naš kralj Petar I Karađorđević. Pričao je o svom antiamerikanizmu, o NATO kao agresivnoj Alijansi, te o tome da mu je deda bio „solunac“. Za ovo poslednje nisam mu sve poverovao, ali se kasnije ispostavilo da je istinito.
Pitao me je o čemu želim da razgovaram sa njegovim šefom. Rekao sam mu otvoreno, o NATO i planovima za agresiju na našu zemlju. Ponudio je sebe kao budućeg povremenog sagovornika, dodajući uz izvesnu dozu skromnosti da je on samo šef kabineta i da ne zna mnogo, pošto ne radi na izradi planova za agresiju. Rekao sam mu da on ima svoje prijatelje i kolege koji sve znaju. Prethodno sam mu polaskao da pretpostavljam da šef kabineta zna sve što i general, jer mora da čita sva dokumenta koje priprema za francusku vojnu delegaciju. Prijalo mu je. Oproštaj sa ručka bio je srdačan, ali sam ostao u uverenju da mi je neophodno poznanstvo sa generalom Virotom. Osim francuskih stavova, trebao mi je kao kontrolni reper za „ponašanje“ nekoliko drugih vojnih delegacija u NATO. Do toga nije došlo, vreme je isticalo, događaji su se odvijali munjevito, teško ih je bilo pratiti, ali sam ipak u to vreme imao dovoljno izvora i sa veoma visokih pozicija.“

OVO JE dobar vo je dobar primer korekcije plana „u hodu“, a reč je bila o nastojanju generala Milanovića da u agresivnom obaveštajnom nastupu koristi svaku priliku koja iskrsne. Pridobiti šefa kabineta, sa stanovišta dostupnosti podataka, praktično je isto kao da ste pridobili njegovog šefa. Mogućnosti su se širom otvarale već na početku razgovora, kada je major Binel rekao da mu je deda bio „solunac“. Nastup je mogao da se ubrza iako je Milanoviću sve vreme bilo kristalno jasno da pred sobom ima iskusnog obaveštajca koji može da vodi neku svoju obaveštajnu igru i da je sasvim moguće da je priča pripremljena kako bi ga zavarala i da Binel ne govori istinu. Vrlo brzo je, uz piće, mogao da proceni kako je Binel iskreno protiv nasilnih metoda nastupanja NATO pakta i prljavih tajnih operacija kojima neku državu ili narod diskredituje, a drugima gleda kroz prste i još podstiče njihovu agresiju, nasilje i zločine. Ono što je tada govorio u kafani, na osnovu čega je Milanović procenjivao njegovu ličnost i dokle sme da ide, Binel je kasnije izneo u svom intervjuu našem novinaru Zoranu Petroviću Piroćancu:

„NISAM  bio saglasan sa tim ratom protiv Jugoslavije, jer je vođen bez odobrenja UN. A unutrašnje stvari jedne zemlje su unutrašnje stvari. Da li bi NATO došao da bombarduje Francusku ako bismo uvodili red na Korzici? Ne bi. Zašto? Zato što posedujemo nuklearno oružje. Ne vidim šta je NATO tražio na Balkanu.

To je isto ono što se događa u Iraku. Kaže se da je Gospodin Sadam Husein diktator. Da, možda je on diktator, ali ima i drugih. Ako Amerikanci uspeju da srede pitanje Iraka, nakon toga će se okrenuti ka Saudijskoj Arabiji, onda ka Iranu...

.. .Bio sam, na primer, u BiH, i imali smo istu vrstu akcija prema Hrvatsko-muslimanskoj federaciji. Ta federacija podržavana je istovremeno i od Amerikanaca i od Iranaca. U BiH, mada je bilo američkih vojnika NATO zaduženih za primenu sporazuma iz Dejtona, CIA se borila protiv tih sporazuma, u dosluhu sa Irancima.

...Razgovarali smo u kancelariji Generala Švarckopfa, ja sam tada bio prevodilac. Znali smo da Nemci imaju samo jednu stvar na umu - da učine da se Jugoslavija raspadne. Izvestan broj Nemaca u NATO su bili sinovi oficira Vermahta i Vafen SS, onih koji su bili do nogu potučeni na Neretvi. Njihova deca su želela da se i zbog toga osvete. Ja sam lično sreo takve nemačke oficire u NATO.“

PROCENA ličnosti Binela i njegova odbojnost prema postupcima SAD i NATO, bila je dobra i odluka je pala. General Milanović je napustio ideju da kontaktira generala Virota, jer dva francuska zvaničnika, oficir i general, po njegovim i stručnim principima obaveštajnog rada, nisu mogli u istu obaveštajnu mrežu. Kako sam Milanović kaže, s obzirom na to da je već pridobio Binela, generala je čuvao za važnije događaje u NATO paktu o kojima je tada tek naslućivao da se mogu dogoditi. Logična odluka, dobar operativac uvek ima rezervu.

NOSLOBOĐEN ČUVANjA TAJNI

VLADA Srbije je 3. decembra 2009. godine donela zaključak broj 00-476/2009/2: U postupcima pred Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine, svedok Jovan Milanović oslobađa se dužnosti čuvanja državne, službene i vojne tajne.  Spisak tema u pogledu kojih je svedok Jovan Milanović oslobođen čuvanja tajne: 1. Delokrug njegovog rada i funkcije koje je obavljao; 2. Saznanja o događajima iz perioda 1998. i 1999. godine.

SUTRA: NAŠ GENERAL POTPUNO KONTROLIŠE SITUACIJU