FELJTON - OBAVEŠTAJNI VIRTUOZ ŠIRI KRUG SVOJIH INFORMATORA: U leto 1998. godine obaveštajna mreža "Olimpik" brojala je više desetina ljudi

Podrazumevalo se da su najbolje bili informisani oni koji su samit pripremali i formalizovali njegove zaključke - Portugalci. Pre razgovora sa portugalskim diplomatom, koji je opisan u prethodnom nastavku ovog feljtona, preko drugih izvora je prikupio i proučio sve do čega je došao o njegovoj biografiji i ličnosti. Naravno da je znao da je ovaj „sklon čašici“ i da voli dobru rakiju. U obaveštajnom radu slučajnost ne postoji, sve je stvar analize, procene, dobre pripreme za akciju i odlučnog nastupa.

Nekada se važne odluke moraju doneti u trenu: ako ste neodlučni, taj trenutak prođe, pa tako i šansa za uspeh. Naravno, uvek se pravi plan za odstupnicu, ako je procena ličnosti bila pogrešna, u smislu da se sadržaj razgovora odvuče na teme van zone sumnjivog interesovanja. Isto tako, ovo je dobar primer neočekivanih problema koji mogu snaći obaveštajca koji nema tim i koji je potpuno samostalan i prepušten sam sebi, od faze planiranja i operativnog rada, pa do problema sa hitnim dostavljanjem informacija.

Budući da u misiji nije bilo diplomate nadležnog da potpiše kurirsko pismo kako bi informacije otišle bezbedno, diplomatskom poštom, Milanović je zbog hitnosti morao da se upusti u ogroman rizik prenošenja „otvorenog“ materijala sa visokim stepenom tajnosti NATO-a, preko stranih država i brojnih graničnih prelaza, doslovno preživljavajući stres za stresom. Na sreću, uspeo je da važna dokumenta dostavi lično, automobilom, što potpuno odudara od redovne prakse.

Milanoviću, koji je u svakodnevnom poslu navikao na rizik, opasnost i stres, još jedna napeta situacija nije predstavljala nerešiv problem.

DEŠAVA se i da obaveštajac bude razočaran načinom eksploatacije obaveštajnih podataka, posebno ako je do njih došao uz visoki rizik. To je bio slučaj i sa Milanovićem, i utisak je da kompletna mašinerija Generalštaba ponekad nije mogla da ga prati. To bi moglo svakoga da uzdrma, ali njega nije pokolebalo. U teškim uslovima brzo se „kalio“ i očvrsnuo, tako da više ništa nije moglo poljuljati njegovo samopouzdanje. U vezi sa materijalima o pripremnim vežbama NATO-a za agresiju na SRJ, Milanović nam je rekao sledeće:

„Međutim, prilikom mog drugog odlaska u Beograd očekivao sam da vidim prevod prethodno donetih scenarija i pripreme naših varijanti odbrane. Planovi štabnih vežbi su preneti arhivi najviše visokoškolske vojne ustanove, koja nije imala kapacitete da ih prouči i predloži rešenja.

Tom prilikom imao sam referisanje u Obaveštajnoj upravi Generalštaba Vojske Jugoslavije. Postavljeno mi je pitanje: „Da li je moguće da doživimo strategijsko iznenađenje?“ Dao sam odgovor da nije moguće i izvršio analizu funkcionisanja NATO. 

Objasnio sam da je NATO glomazna organizacija i da od prve naredbe za prikupljanje podataka o snagama za učešće u agresiji do izvršenja naredbe (tri faze) treba da prođe najmanje mesec dana, uz pretpostavku da je agresija odobrena Rezolucijom Saveta bezbednosti.

Da bih bio sasvim uverljiv, samoinicijativno, izrekao sam zakletvu:

„Ako dođe do strategijskog iznenađenja, neću se vratiti živ u zemlju. Deca mi žive u zemlji, njima se neću vratiti kao nesposobnjaković“. Uostalom, na isti način sam se zakleo kada sam došao u Vojnu akademiju.“

U KRATKOM periodu Milanović je uspeo da napravi tako jaku i pouzdanu obaveštajnu mrežu da je bio potpuno siguran da ga NATO ne može iznenaditi. Potpuno je proučio i shvatio komplikovane procedure i način donošenja odluka Alijanse i u vezi sa tim edukovao vrh Generalštaba, tako da su i oni mogli da se uvere u njegovo poznavanje situacije, te da neće pogrešiti ako se potpuno oslone na njegove informacije. Ponovljena zakletva znak je konstantnih i jakih psiholoških pritisaka izazvanih svakodnevnim opasnim i stresnim situacijama.

Nakon Samita u Lisabonu, Ministarski savet NATO-a dao je odrešene ruke strukturama NATO-a da izrade vojne planove. Doneta je odluka o takozvanoj „Sankcionisanoj političkoj strategiji“, kao i odluka o slanju ultimatuma Jutoslaviji i tadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću. U leto 1998. godine u tom planiranju išlo se sve dalje, tako da je razrađen „Plan upotrebe kopnenih snaga“, kao i „Izbor pojedinačnih ciljeva za bombardovanje“. Razrađene su tri varijante napada na Jugoslaviju i tragalo se za „pravnim modelom“ opravdanja agresije u međunarodnom pravu. Drugim rečima, tragalo se za konkretnim povodom za pokretanje ratne mašinerije NATO-a. Milanović je preko svoje mreže „Olimpik“ bio u toku sa dešavanjima, pa je tako i naš državni i vojni vrh u Beogradu bio obavešten da će i najmanja greška naše policije ili vojske u obračunu sa albanskim teroristima biti preuveličana, „naduvana“ i iskorišćena kao direktan povod za agresiju. To će Alijansi stvoriti određene probleme jer će se ispostaviti da povod za agresiju ne postoji i da ga nije moguće isprovocirati onako kako su u Komandi NATO to planirali. Žurilo im se i bili su prinuđeni da povod insceniraju preko već spomenutog špijuna CIA Vilijama Vokera, šefa kosovske verifikacione misije OEBS. Na osnovu podataka generala Milanovića naši državni organi su tako nešto mogli očekivati, pa su podmetanje i insceniranje navodnog zločina nad albanskim civilima odmah raskrinkali. Tako je Srbija napadnuta bez ikakvog razloga i sa izmišljenim povodom.

OPASNOSTI koje su se nadvile nad Srbiju praktično su uslovile danonoćni rad generala Milanovića. Bio je to svojevrstan psihički i fizički pritisak. Hitnost i brzina, znao je to obaveštajni virtuoz, nikada ne smeju prerasti u brzopletost i ignorisanje bezbednosnih normi. Širenje obaveštajne mreže zahteva mnogo više angažovanja, pa tako i vremena po pitanju kontaktiranja veza. Naravno da je u takvim okolnostima svako planiranje sastanka sa operativnom vezom bio jedan mali plan akcije, u kojem je sve valjalo proučiti i isplanirati unapred, posebno bezbednosne mere koje se nikada ne smeju smetnuti s uma, a o svakoj sitnici voditi računa. U obaveštajnom radu na sitnicama se i pada, jer teško da iskusan obaveštajac može da napravi krupnu grešku. U vezi sa svojim operativnim radom u tom periodu Milanović kaže:

„Tokom leta 1998. godine, moje prisustvo u NATO i kontakti sa ljudima kojima su bile dostupne informacije o pripremi NATO za agresiju na našu zemlju bili su svakodnevni i sa više operativnih veza. U to vreme naša obavešpšjna mreža brojala je više desetina ljudi, većinom nama naklonjenih, velikih prijatelja, te ljudi koji su radili u strukturama NATO i nisu se slagali sa vodećim silama koje su podmetale informacije i laži o dešavanjima na KiM.

Slobodno mogu nabrojati da su to ljudi iz francuske misije u NATO, belgijske, italijanske, španske, Grčke i mnoge druge. Sličnoje i sa kadrom iz ambasada Partnerstva za mir, instituta itd. Jednu informaciju sam ukrštao u toku dana više putma.

Informacije kadra Ruske ambasade i strateškog partnerstva sa NATO bile su, po značaju, nemerljive. Isto tako diplomatskom kadru Kine teško da se možemo odužiti.“ 

BEZBEDNOST SARADNIKA

GENERAL Jovan Milanović tokom boravka u Briselu nije brinuo samo za sopstvenu bezbednost, nego za bezbednost izvora informacija, za bezbednost obaveštajne operacije, ali i za bezbednost svoje zemlje. Znao je koliko toga zavisi samo od njega, a to je prevelik teret za jednog čoveka. Kao častan oficir, više je brinuo o svojoj časti i ugledu, nego o sopstvenoj bezbednosti.

SUTRA: NATO "JASTREBOVI" FABRIKUJU PRIČU O STRADANjU ALBANACA