FELJTON - GENERAL SPAŠAVA HILJADE ŽIVOTA U REPUBLICI SRPSKOJ: Da je plan NATO realizovan, doveo bi Vojsku RS u katastrofalnu situaciju

Poslao je izuzetno važan izveštaj vezan za sednicu Saveta NATO, održanoj je 25. maja 1995, na kojoj je doneta odluka: „Da zbog kršenja prekida vatre i ugrožavanja civila u Sarajevu, u toku naredne noći komandant južnog krila NATO otpočne sa kombinovanom operacijom iz vazduha i sa mora po teritoriji Republike Srpske. Tom prilikom napasti više vojnih i infrastrukturnih ciljeva. Uništiti PVO i raketne sisteme Republike Srpske, strategijska skladišta, industrijske objekte, puteve snabdevanja, dotura i glavne komunikacije.“

Sednica je završena oko 14 časova, a Milanoviću je odmah nakon nje izvor informacija iz obaveštajne mreže „Olimpik“, visoki oficir jedne od nama prijateljskih zemalja, uz veliki rizik po sebe, nenajavljeno doneo taj podatak u stan. Prema prethodno ustanovljenim instrukcijama tako je mogao da postupi samo u izuzetnim prilikama, odnosno ako je informacija toliko važna i hitna da principi konspirativnosti moraju biti prekršeni. Milanović je odmah nakon njihovog rastanka odluku NATO dostavio u Beograd, koja je u večernjim satima stigla u Generalštab Vojske RS. Komandant, general Ratko Mladić, doneo je odluku da potencijalne ciljeve vazdušne operacije NATO „pokrije“ vojnicima UNPROFOR. NATO je putem medija saznao za novonastalu situaciju i odustao od bombardovanja.

DA JE plan NATO realizovan, doveo bi Vojsku RS u katastrofalnu situaciju i veliko je pitanje kako bi se rat dalje odvijao i da li bi bilo moguće očuvati Republiku Srpsku. Plan je predviđao seriju raketnih udara i bombardovanja preko 200 ciljeva, a namera je bila da se promeni odnos snaga u korist Armije BiH, da se Vojska Republike Srpske učini slabom i beznačajnom, a potom srpski narod u što većem broju etnički počisti po sličnom modelu kako je to nešto kasnije uradio Franjo Tuđman u Hrvatskoj. Udarom na Republiku Srpsku trebalo je stvoriti uslove za teške i ponižavajuće pregovore za srpsku stranu, koji bi bili vođeni pod američkim patronatom.

Pored razbijanja odbrambene sposobnosti Vojske RS, cilj je bio  i da se razore njeni privredni i infrastrukturni resursi i da se Srbija drži pod pretnjom da će biti napadnuta bude li pružila pomoć  Republici Srpskoj. Povod za napad bio je podmetnuti masakr civila na Markalama. Zahvaljujući upozorenju Milanovića i merama Vojske RS, agresija nije uspela, a ni kasnija bombardovanja nisu dala očekivane rezultate zbog preduzetih mera zaštite. Korišćenje obaveštajnih podataka operacije generala Milanovića direktno je spasavala živote ljudi, borbenu tehniku i infrastrukturu, a NATO pritom nije imao blagu  predstavu da se ta operacija odvija pred njegovim nosom.

NAKON potpisivanja Erdutskog i Dejtonskog sporazuma krajem 1995, težište agresivnog i subverzivnog nastupanja NATO premešta se na Srbiju. Već su bili spremni planovi za „otvaranje pitanja Kosova“. NATO je razvio doktrinu „Upravljanje krizama". Kratkotrajno svrstavanje OVK u terorističke organizacije Amerika je ispravila kao svoju „diplomatsku grešku“, i od tada je ovoj zločinačkoj organizaciji dala status zaštitnika albanskog naroda od „srpske represije“...Za rešavanje konflikta koji je planski sam stvorio, NATO  aktivira planove za „humanitarnu intervenciju“. Predsednik SRJ, Slobodan Milošević, od „faktora mira“ postaje „balkanski kasapin“.

„Pandorina kutija“ je otvorena. General Milanović je preko svoje obaveštajne mreže svakodnevno pratio pripreme NATO pakta za agresiju na SR Jugoslaviju.Dokučio je njihove najveće tajne, pa i onu da je napad na SRJ planiran još 1998, na samitu NATO pakta 25. maja u Lisabonu. Dnevni red samita bio je: „Ugroženost mira na Balkanu, represalije srpskih bezbednosnih snaga protiv albanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji i nužnost humanitarne intervencije NATO pakta“.Njegovi nastupi imali su elemente „drskosti“ tamo gde bi procenio da tako može nastupiti i da će to dati rezultate bez neprijatnih posledica. Milanović navodi  jedan primer kako je na drzak i perfidan način došao do strateški važnih informacija:

„U POKUŠAJU  da saznam šta se dešavalo na Samitu NATO pakta u Lisabonu pozivam na ručak portušlskog diplomatu u NATO. Diplomatski rang mu je veoma visok: rukovodi Komitetom političkih direktora u Savetu NATO, i bio je neposredno odgovoran za pripremu samita u Lisabonu. Prvi put se vidimo, i nepoznati smo jedan drugome.

Predstavim svoju „biografiju“ i pitam ga otvoreno šta je povod za agresiju na SRJ. Zatečen je. Ispravlja me da to nije agresija i da ja ne poznajem vojnu terminologiju.

Prelazi potom u ofanzivu i kaže kako treba zaustaviti tog diktatora Slobodana Miloševića. Ne razumem, kaže, kako vi služite njegovim interesima. Pitam ga da objasni diktatorsko poreklo Miloševića, nema validno objašnjenje, ali kaže da se tako procenjuje u NATO. Prema nekim podacima koje sam za njega prethodno prikupio zaključio sam da je za vreme diktatora Salazara napunio 18 godina. Kažem da je Milošević rođen 1941. Godine i da nije rastao u režimu diktature. S druge strane, on se kao zreo momak i intelektualno i fizički razvijao u fašističkom režimu.

Pokušao je brzo da napusti ručak ali ga je rakija savladala (srpski restoran u neposrednoj blizini Komande NATO). Onda je obavestio svog ambasadora da se neće vratiti tako brzo jer ima problema sa zdravljem deteta. Pao je konačno u moje ruke.

Okrenuo je ploču i sve ispričao iz sadržaja dokumenata na kojima je radio. Naravno, to su bile političke procene da se počne sa planiranjem agresije NATO na SRJ. U isto vreme, na prostoru Španije i Portugalije održana je štabna vežba širokih razmera pod nazivom `KRIZA JUG`, a u Komandi NATO u Monsu štabna vežba `KRIZA SEVER`. Prvaje bila proigravanje scenarija vojne intervencije  NATO na SRJ, a druga - sukob sa Ruskom Federacijom ukoliko ona bude pružila vojnu pomoć SR Jugoslaviji.

OBA pisana scenarija imala su oko 1.000 stranica. Nakon što sam došao do njih poneo sam ihu Beograd, vožnjom u „jednoj turi“, bez pakovanja u diplomatsku poštu kako je procedura nalagala, s obzirom na hitnost i odsutnost šefa misije nadležnog da potpiše kurirsko pismo.

Rizik koji sam tom prilikom preuzeo ravan je samoubistvu. Strah od mogućih posledica osetio sam već na benzinskoj pumpi iza Frankfurta na kojoj sam se zaustavio da kupim Gorivo. Gledao sam gde da stanem da bih kupio bezolovni benzin. Mladi čovek koji je radio na pumpi pokazao mi je mesto gde treba da stanem.

Na automobilu ni sa spoljne ni sa unutrašnje strane nije bilo ničega što bi ukazivalo na to da sam sa prostora bivše SFRJ. Nisam čak nijednu reč razmenio sa njim. U jednom trenutku, držeći crevo, mladi čovek je na srpskom izgovorio, uz sočnu psovku, da su nas uništili. Đutao sam koji trenutak pa potvrdio njegove reči. Zatim kaže, uništili su nas političari. Potvrđujem klimanjem glave. A onda zaključuje, videvši moje diplomatske tablice, i vi ste političar. Trenutak drame nastaje u trenutku kada treba da se odvojim od automobila i odem da platim račun. Primetio je moju nelagodnost i rekao, čuvaću vam kola, znamo mi da vi diplomate vozite važne stvari. Srećom, sve se dobro završilo.“

Sposobnost i snalažljivost

NA SAMITU NATO pakta 25. maja 1998. godine  u Lisabonu  je doneta odluka o započinjanju priprema za oružani napad na Jugoslaviju (Srbiju). Način na koji je Milanović došao do izuzetno važnog dokumenta sa ovog samita zaista je impresivan i pokazuje njegovu vanrednu sposobnost i snalažljivost. Belgijski i NATO kontraobaveštajci  nisu mogli ni da pretpostave koje sve izvore informacija koristi.

SUTRA: OBAVEŠTAJNI VIRTUOZ ŠIRI KRUG SVOJIH INFORMATORA