FELJTON - RAĐANJE OBAVEŠTAJNE MREŽE "OLIMPIK" SA PET KRUGOVA: Informatori Milanovića su bile osobe koje su uglavnom bili protivnici NATO i SAD

Iako ne znamo tačan povod, možemo samo da pretpostavimo da ju je general Milanović tako nazvao jer su prvi oslonac u radu predstavljale grčke diplomate koji su mahom bili prijateljski raspoložene prema Srbima, ali je isto tako moguće da ga je pet olimpijskih krugova, na svima prepoznatljivom simbolu, asociralo na identičan broj grupa njegovih operativnih veza. To je već značilo da je bio u početnoj fazi formiranja obaveštajne mreže, koja će tek kasnije dobiti pravu formu, jer je izvore informacija tražio u različitim sredinama i institucijama NATO pakta, ali i na ostalim mestima na kojima je mogao da dobije korisne informacije. Od samog početka jasno je njegovo nastojanje da taj operativni rad bude planski , a ne serija nasumičnih razgovora. Tako uređen plan, a zbog opreznosti verovatno na neki način i kodiran, mogao je da mu posluži i kao podsetnik na osnovu kojeg je uvek, pred svaki novi sastanak sa izvorom informacija, mogao da zna gde su stali u prošlom razgovoru, o čemu su razgovarali, koji su podaci i informacije dobijeni i kakve je zadatke dao izvoru informacija u pogledu daljeg istraživanja i proširenja saznanja o planovima NATO pakta u vezi sa SR Jugoslavijom.

Tako je svaki izvor znao da je važan i da je bitno ono što se od njega traži, a ne da obaveštajac dođe na sledeći sastanak i da ne zna ni o čemu su razgovarali prošli put, što lako može da se dogodi ako ne sistematizuje te i uredite brojne izvore, kontakte i „poplavu“ važnih događaja. I pored svega toga, bezbednosne mere su mu uvek bile u prvom planu, a ako je i ulazio u rizike, to je uvek bilo rezonski i na osnovu detaljne analize neophodnosti i isplativosti takvog rizika. Prirodno, general Milanović o detaljima stručnog dela posla ne želi i ne sme da govori. Ali, i bez dopunskog objašnjenja stvar je sasvim jasna - slikovito rečeno, obaveštajna mreža „Olimpik“ imala je pet olimpijskih krugova po kojima je on razvrstao svoje operativne veze i informatore:

PRVI KRUG  izvora informacija bio je u institucijama NATO pakta i, naravno, najznačajniji. Sačinjavali su ga oficiri u Vojnom komitetu NATO, diplomate u političkoj (civilnoj) strukturi NATO-a i oficiri u Glavnoj komandi NATO u Monsu;

Drugi krug izvora informacija činili su oficiri u vojnom krilu Zapadnoevropske unije, koje je između ostalog, imalo Vojni komitet i strukturu Generalštaba;

Treći krug informatora činili su oficiri i diplomate osoblja zemalja-članica „Partnerstvo za mir“;

Četvrti krug činili su informatori iz ambasada koje su zvanično uspostavljene u Belgiji kao državi; i

Peti krug izvora informacija bili su diplomate iz EU, brojnih instituta i drugih organizacija, poput Skupštine NATO pakta.

MILANOVIĆ objašnjava zbog čega mu je toliki broj krugova bio neophodan u radu (i zbog čega je svojoj obaveštajnoj mreži dao naziv ,,Olimpik“):

„Moja saznanja iz obaveštajne piterature su bila takva, da ako jedan lanac pukne, pucaju i ostali. Autor mreže po pravilu nestaje sa ovog sveta. Imao sam česte kontakte sa jednom važnom ličnošću iz obaveštajnih struktura. Često mi je grafički crtao neke obaveštajne šeme. Oblik je asocirao na olimpijske krugove. Ništa nije krio od mene i bio mi je dragocen izvor obaveštajnih informacija. Zanimale su ga geopolitičke i geostrateške obaveštajne informacije. Dugo sam razmišljao o njegovim crtežima i razumeo sam šta oni predstavljaju. Jedom sam napravio provokaciju i rekao: `Kod tebe se ceo svet vrti i nalazi u olimpijskim krugovima`.  Rekaoje - da. Onda sam i ja, kopirajući Ga, na isti način crtao svoju mrežu `Olimpik`.“

U KRATKOM roku pedantno i precizno ustrojena selekcija izvora i samih podataka na početku je iziskivala orijentaciju na pravoslavce i one koji su nam istorijski bili bliski i naklonjeni; kasnije su `olimpijski krugovi`  popunjavani i drugim diplomatama i ličnostima sa pristupom važnim informacijama. Profesionalcima ne treba posebno objašnjavati - mada je i laicima za obaveštajne poslove sasvim jasno - koliko je zahtevno i izazovno pridobiti diplomatu ili drugu veoma važnu ličnost iz tih institucija od globalnog značaja. Radi se o osobama sa kojima je veoma teško doći u bilo kakav kontakt, a kamoli da budu „vrbovane“ za kakav obaveštajni rad za jednu tako malu zemlju kao što je SRJ (Srbija). A kada bi pristali da nam pomognu, uvek su imali na umu Srbe i Srbiju: malo je ko od njih spominjao SR Jugoslaviju. Milanovićev posao je na prvi pogled bio potpuno apsurdan, ali u smislenom pogledu zaista rezonski - u srcu NATO pakta, među visokim ličnostima koje komanduju i rukovode ovom zastrašujućom vojnom mašinerijom, tražio je i uspevao da pouzdano otkrije prikrivene protivnike Alijanse, koji su se intimno protivili njenoj agresivnoj ulozi, ali ništa nisu mogli da učine da bi to promenili.

Pojava generala Milanovića bila je šansa da urade nešto časno i umire svoju savest.

Genijalna ideja, i upravo je na tu kartu igrao naš obaveštajni velemajstor.

U TOME  je video svoju šansu, a ideju je uspešno realizovao. U intervjuu za „Novosti“ od 2. aprila 2008. godine, na pitanje novinarke Dubravke Savić o tome koje metode je koristio, Milanović kaže:

„Sve. Dozvoljene i nedozvoljene, poznate i nepoznate u teoriji i praksi, i svoje originalne.  Ljudski faktor je bio primaran i ostaće sve dok se budu vodile obaveštajne operacije. Svi moji sagovornici su uglavnom bili protivnici NATO i SAD, u sukobu sa sopstvenom savešću, zbog poslova kojim se bave.

Iako su bili članovi NATO od nekih sam dobijao informacije kada su one bile samo `radni materijal`, stvarajući tako mogućnost da ih pratim do finalne verifikacije. Imao sam svaki dokument koji je imao veći značaj za bezbednost i odbranu zemlje, uključujući i scenario protrane komandno-štabne vežbe `Kriza jug`, kojim je u maju 1998. godine razrađen scenario agresije na našu zemlju.“

ZNAČAJNIH informacija je bilo toliko da su, ugodno iznenađeni, u Obaveštajnoj upravi Generalštaba u Beogradu morali da posvete posebnu pažnju obradi tih podataka: formiran je poseban tim za dešifrovanje materijala koji je stizao iz Brisela. Utisak je da ni jedan drugačiji pristup ili neki drugi sistem operativnog rada Milanoviću ne bi doneo ni približno dobre rezultate tokom operacije. Već na proleće 1995. godine iz Beograda je stiglo priznanje i čestitka za „snažan operativni prodor“. Zapažen je i nagrađen neverovatan uspeh generala Milanovića koji je sam uspevao da na redovnoj bazi kontaktira toliki broj lica, da uzme informacije, proveri ih koliko je to bilo moguće preko drugih izvora, selektuje, obradi i šifrovane ih dostavi u Beograd. Bio je to svojevrstan test njegove lične izdržljivosti usled neprestanih psihofizičkih napora u tako dugom vremenskom periodu i usred teskobe usamljenosti, koje mogu razumeti i najstroži kritičari.

NAŠ ČOVEK VODI IGRU

NA PITANjE nedeljnika „Pečat“,od 1. avgusta 2013, koje metode je koristio u radu Milanović je rekao: „To nije lako objasniti. Radio sam metodama koje nisu bile standardne. Za svaku obaveštajnu aktivnost, a bilo ih je na stotine, imao sam plan i psihološki i mentalni trenaž. Bio sam takozvani ofanzivni obaveštajac. Kontakte sam sam pronalazio. Teme razgovora sam nametao. Trudio sam se da vodim igru. Nakon kraćeg razgovora obično sam prelazio u agresivan i gotovo histeričan verbalni napad na sagovornika i tako dolazio do informacija.“

SUTRA: AMERIKANCI  PODRŽALI GENOCID ZA VREME  "OLUJE"