FELJTON - U VRTLOGU VELIKIH ŠPIJUNSKIH IGARA: Milanović je iza sebe već imao jednu uspešnu obaveštajnu misiju u Alžiru

Međutim, realnost u obaveštajnom NATO ambijentu nije omogućavala standardni obaveštajni nastup i klasičan kliše. Situacija je zahtevala sasvim novi pristup i novi sistem rada, na kojem bi se klasičan obaveštajac, bez obzira na to koliko je dobar u svom „zanatskom“ delu posla, bez širine i svestranosti kakvu je imao Milanović, teško snašao. Isuviše bi bio opterećen principima rada koji su zahtevali puno provera i analiza ličnosti, što znači puno vremena, a vremena nije bilo.

Problem je bio u tome što tako velika obaveštajna operacija zahteva timski rad, sa različitim profilima oficira kao stručnjaka za pojedine situacije koje se pojave pošto nisu svi pogodni za sve. Na jedvite jade obezbeđeno je prisustvo samo jednog čoveka, maskiranog diplomatskim imunitetom. Da bi uspeo, taj oficir je morao biti „univerzalni vojnik“, uz širok spektar znanja i sposobnosti, kakav je Milanović zaista bio, a uz to odlučan, hrabar, spreman na velike rizike i rešen da po svaku cenu izvrši ono što se od njega tražilo - da spreči strateško iznenađenje kada je u pitanju bezbednost njegove zemlje. A šta je to strateško iznenađenje?  Najkraće rečeno, to je „neočekivana sila, u neočekivano vreme, protiv neočekivanih meta“.

GENERAL Milanović je, dakle, i pre odlaska u Brisel bio sasvim svestan opasnosti koje ga tamo vrebaju, i nije čudo što je u to vreme o odlasku u Brisel razmišljao kao o „putovanju sa kartom u jednom smeru“. Bio je potpuno svestan da bi tamo mogao biti likvidiran, jer su njegova uverenja da bi se to stvarno moglo dogoditi podsticali sadržaji mnogih dosijea naših i stranih obaveštajaca koja je proučio. U intervjuu za TV emisiju „Dozvolite“ na prvom programu RTS  (koji su u pisanom obliku 14. 12. 2020. prenele „Večernje novosti“) rekao je i ovo:

„Tada sam o putovanju u Brisel razmišljao kao o putovanju sa kartom u jednom pravcu, jer sam čitao dosijea mnošh naših i stranih obaveštajaca. Zašto? Zato što si ilegalac u punom smislu, zato što si se u isto vreme našao u jednom vrtlogu opšte špijunaže, u jednoj strukturi u kojoj postoji nekoliko hiljada diplomata čije se funkcije kriju na različite načine, i ti si jedan od njih, koji će u jednom trenutku možda biti provaljen. I ako budeš provaljen u nekom najgorem momentu ili najpotrebnijem za tvoju zemlju, moguće je da ti povratna karta nikada ne treba.“

JOVAN se ipak nije pokolebao niti odustao, iako je analizirao sebe i vagao svoje mogućnosti. Iza sebe je već imao jednu uspešnu obaveštajnu misiju (Alžir), što znači da je bio dovoljno iskusan operativac. Osim toga, njegova oružja za predstojeći obaveštajni obračun u Briselu bili su: životno iskustvo, višegodišnja virtuoznost u izučavanju strategije velikih sila, poznavanje diplomatije i odlično vladanje francuskim jezikom.

Bio je opterećen i time da li su oni koji su ga uputili u Brisel svesni da od njega traže nemoguće - da sam, i to veoma brzo, stvori jaku obaveštajnu mrežu i prodre u strukture NATO, odakle je planirana buduća agresija na SR Jutoslaviju. Nikakvu obaveštajnu mrežu nije nasledio i morao je da počne „od nule“. Za stvaranje kakve-takve obaveštajne mreže potrebne su godine napornog rada i istraživanja, a od njega se očekivalo da obaveštajne izveštaje dostavlja „koliko već sutra“. To je za Milanovića predstavljao dodatni psihološki pritisak, ništa manji od opasnosti u kojima će se potencijalno naći. Znao je da će, pre ili kasnije, njegov rad kao „diplomate“ iz države prema kojoj NATO priprema vojnu agresiju biti pod lupom kontraobaveštajne mašinerije Alijanse. Suviše je to pritisaka pod kojima treba raditi tako riskantne poslove, a on nije imao ni sa kim da se konsultuje, kako bi potvrdio i učvrstio svoje procene i odluke, a kamoli da sa nekim podeli poslove koji ga čekaju.

PORED  hitnosti, bio mu je potpuno jasan značaj njegove obaveštajne misije. Sve druge obaveštajne mogućnosti i veze bile su prekinute narušenim političkim odnosima i sve je doslovno zavisilo od njega. Znao je da bezbednost njegove države i naroda zavise od toga da li će uspeti, i to jeste bilo veliko opterećenje. Shvatio je da mora da reskira i ulazi u visokorizične situacije, što bi u normalnim okolnostima izbegavao. Njegova maska obaveštajca sa diplomatskim statusom i lažnom biografijom pokazala se dovoljno dobrom, budući da je uspeh na kraju bio potpun. Prilikom donošenja odluke koga da upute u Brisel, Vrhovni savet odbrane SR Jutoslavije znao je da ne može da pošalje bilo kog obaveštajca, jer su imperativno bile neophodne i druge sposobnosti i kvaliteti. Bilo je važno da se ličnost koju pošalju potpuno uklopi u svoju lažnu biografiju, a za Milanovića na mestu ministra-savetnika za politička pitanja u Diplomatskoj misiji SR Jugoslavije pri EU niko nije mogao ni da pretpostavi da je pukovnik i obaveštajac. Morao je da poseduje diplomatsko znanje, političko iskustvo i sve ostale neophodne karakteristike koje se očekuju od ličnosti na takvom mestu, kako ne bi bio odmah uočen i stavljen pod striktne kontraobaveštajne mere, što bi mu ograničilo, a možda i onemogućilo izvršenje postavljenih zadataka.

ZAISTA  je retko da se obaveštajac nađe u tako teškoj situaciji da mora da počne „od nule“ uz ogroman pritisak koju je predstavljala složena i opasna geopolitička situacija za njegovu zemlju. Gde god odlazio na službu, operativac obično nasledi već oformljenu obaveštajnu mrežu od svog kolege, kakva god ona bila, i iako primopredaja informatora i saradnika službe (za protivnika špijuna) može da potraje mesecima, uvek zna šta i kako treba da radi, što po savetima i instrukcijama svog prethodnika, što po svojoj proceni ako odluči da nešto menja u budućem radu. U ovom slučaju toga nije bilo.

General Milanović je prve dane svog boravka u Briselu ovako opisao: „Rad u Briselu je imao karakter klasičnog obaveštajnog rada. U mom slučaju, diplomata na kamuflažnoj funkciji Ministarstva inostranih poslova. Bio sam bez saradnika, sa minimalnim diplomatskim kontaktima u Misiji SRJ u EU, bez operativnih pozicija, prethodno stvorenih. Sticajem okolnosti, od nekoga sam dobio na čitanje knjigu  Zorge od jednog ruskog autora. Poneo sam je sa sobom u Brisel. Prvih petnaest dana, dok sam napamet učio strukturu NATO, jer sam tamo otišao bez pripreme, direktno sa dužnosti načelnika kabineta GŠ, čitao sam i o "Zorgeu" i o Branku Vukeliću. Oni su mi bili i ostali uzori. Za razliku od njih, ja sam ostao živ.

Sprečiti iznenađenje

SA ZADATKOM da prikuplja informacije, šalje izveštaje i spreči strateško iznenađenje u vezi sa pretnjama NATO, Milanović je otišao u Brisel u januaru 1995. i ostao tamo do decembra 1998. godine. U početku nije baš delovalo da je to dobra pozicija za obaveštajni prodor u Komandu NATO, jer ona nije imala nikakve veze sa sedištem Evropske unije u koje je bio upućen, osim što su u istom gradu.

SUTRA: PREDODREĐEN ZA VAŽNU OBAVEŠTAJNU MISIJU