FELJTON - BRISEL – GRAD SA NAJVIŠE ŠPIJUNA U CELOM SVETU: Još 1991. godine Milovanović je radio na studiji o mogućoj agresiji NATO na SR

Informacije su bile preko potrebne, i to što pre, a ta hitnost se  bukvalno slomila preko leđa sadašnjeg generala (tada pukovnika) Jovana Milanovića. Priprema za odlazak je bila improvizovana, takoreći, nije je ni bilo. Samo su mu kratko i jasno rekli:

„Jovane, imaš iskustva, znaš jezik i znaš šta nas zanima. Idi“. U stvari, Milanović je pripremao sam sebe. U sklopu priprema otišao je u Obaveštajnu upravu Generalštaba - sedište vojnoobaveštajne službe - i tamo doživeo još jedno razočaranje. Očekivao je da će mnogo toga saznati o Alijansi pre nego što krene, ali kada je otvorio fasciklu na kojoj je pisalo „NATO“, ona je bila prazna: u njoj nije bilo ni jednog jedinog papira. Pošto je uvek umeo da se našali na svoj račun, Milanović je krenuo u obaveštajnu misiju prokomentarisavši kako odlazi u „grad koji ima najviše špijuna po metru kvadratnom na svetu“ - i to je doslovno bilo tako. U Briselu je tada boravilo oko 17.000 civilnih i vojnih diplomata i drugog važnog osoblja, od toga oko 4.500 u sedištu NATO pakta i oko 3.000 u Generalštabu NATO  u Monsu, malom gradiću pokraj Brisela. Jovanova jedina prava maska i zaštita bila je njegova lažna biografija. U vezi sa tim, Milanović je dosta kasnije u jednom od svojih „ispovesti“ pričao:

„Ništa u toj biografiji nije smelo da bude ni previše napadno,ali ni previše naivno, jer Brisel je zaista grad u kojem špijuni zajedno piju kafu, a laž je sastavni deo posla.

Trebalo je da glumim diplomatu od karijere, službenika zemlje koja želi korektnu saradnju i sa EU i NATO, a da pri tom, ne birajući sredstva, sve učinim kako naša zemlja ne bi doživela stratetigijsko iznenađenje kadaje reč o aktivnostima NATO pakta. Činilo mi se na početku, kada sam sleteo na aerodrom, da su me poslali da tražim iglu u plastu sena.“

SREĆNA okolnost za buduću obaveštajnu operaciju u Briselu bila je ta što je Milanović dolazio iz svoje osnovne vojne specijalnosti, oficira atomsko-biološko-hemijske odbrane (ABHO), i što je dugo radio u Upravi za ratno planiranje, a kasnije bio i načelnik tog, verovatno najvažnijeg segmenta Generalštaba. Na toj dužnosti od njega je zahtevano da se svakodnevno bavi strategijskim procenama o bezbednosnoj ugroženosti zemlje. Još početkom 1991. godine bio je predvodnik na izradi studije o mogućoj agresiji NATO na SR Jugoslaviju. Nesumnjivo, uočen je njegov talenat za brzu, tačnu i detaljnu procenu situacije, izvlačenje zaključaka i planiranje mera, tako da je bio najmlađi član te Uprave, i po činu (potpukovnik) i po godinama. Taj talenat je „utegao“ i potvrdio u praksi na tako važnom poslu na kojem se iznenada našao. Uprkos brojnim nepoznanicama i neizvesnostima, veoma dobro je znao zbog čega ide u Brisel i šta ga tamo čeka. U vezi sa odlukom o njegovom upućivanju u Brisel, u razgovoru sa autorima ovog feljtona, rekao nam je sledeće:

“PROCENA vojnog i državnog vrha bilaje da će tokom te, a i sledeće, 1995. godine doći do agresije NATO, kako bi se poništili rezultati borbe srpskog naroda na prostoru bivše SFRJ. Mogućnost da agresija bude preneta i na teritoriju SR Jugoslavije bilaje sasvim realna. Naša zemljaje u tom trenutku bila pod sveukupnim sankcijama - ekonomskim, političkim, diplomatskim.

Ono što je zanimljivo jeste to da se država koja je do tada imala snažnu diplomatiju, nakon raspada prethodne zajednice našla bez kvalitetnog  diplomatskog osoblja u svim susednim državama, državama velikih sila i većini evropskih zemalja. Isto se dogodilo i sa vojnom diplomatijom. Jedna analizaje pokazala da je SR Jugoslavija nakon uvođenja sankcija 1991. godine ostala bez ključnih diplomatskih pozicijau svetu. Srbiju, odnosno SRJ, tada zatiče sledeća situacija: na mestu ambasadora u Parizuje Hrvat, Gargo, koji prelazi u novoformiranu hrvatsku ambasadu (ambasada SRJ ostaje na najnižem mogućem nivou); isto sedešava u Italiji, gde je ambasador bio Slovenac; zatim u Austriji gde je takođe Slovenac; u Londonuje bio Hrvat; u Vatikanu Slovenac... Ista situacijajeu vojno-diplomatskom. establišmentu, u kojem su ključne diplomatske pozicije u najbitnijim zemljama držali Hrvati, Muslimani, Slovenci i Makedonci.

VOJNI vrh SR Jugoslavije, u proceni verovatne vojne pretnje od strane NATO, shvata problem i donosi odluku da u Brisel postavi vojnog izaslanika radi praćenja aktivnosti NATO, vojne pretnje i indikatora agresije. Međutim, odluka o hitnom izboru izaslanika nailazi na niz prepreka. Zahtev Belgiji da dozvoli `instaliranje` vojnog izaslanika je odbijen, jer je `diplomatski prag` naše Ambasade sveden na nivo prvog sekretara. Zbog toga je odlučeno da se pokuša sa `ugrađivanjem`  jednog diplomate u diplomatsku strukturu Misije SR Jugoslavije pri EU.

Ministarstvo inostranih poslova je ovu ideju veoma uspešno realizovalo. Ugrađen je oficir čina pukovnika u Misiju SR Jugoslavije sa diplomatskim statusom: ministarsavetnik. Takvu ideju je inicirao Živorad Jovanović, tadašnji pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova. Potom sledi kadrovska popuna. U momentu odlučivanja nalazio sam se na položaju šefa Kabineta načelnika Generalštaba. Na Vrhovnom savetu odbrane donosi se odluka o popuni Brisela, Moskve i Pekinga. Gotovo neverovatno, na sva tri mestaje samo moje ime. Sva tri mesta su jednako važna. Ako me pošalju u Brisel, nemaju rešenja za Moskvu i Peking, i obratno. Odluka pada - Brisel.

Kraj je godine, mora se krenuti što pre, zapravo „odmah“.

ZNAO sam  da se raspravlja o meni, ali samo za Brisel. Intimno, želeo sam Moskvu. Tamo je jedan deo moje duše, ma kako to neko ocenjivao. Iskustvo iz prethodnih osam godina (Alžir, kontakti sa Rusima u Beogradu) govorili su mi da sam u pravu. Slovo „N“ sam mrzeo samo zato što sa njime počinje naziv zločinačke ortnizacije. Smrad me sa te strane gušio od kada sam oficir i od kada se bavim vojnom politikom i strategijom. Primam odluku veoma neraspoložen.

Kažu mi: `Ideš tamo, jedini si izbor, naša zemlja ne sme doživeti strategijsko iznenađenje. Ti znaš koje su posledice tog`. Kažem da znam i dodajem: `A pripreme?`

`Nema priprema, uzimaj pasoš i šta ti još treba i idi. Ostaješ koliko bude potrebno, deca ostaju ovde`.

Obaveštajci znaju da je to karta u jednom pravcu. Sredinom januara 1995. godine stižem u Brisel. Kiša i samo kiša, i tako do kraja mandata. Ambasada SRJ u Belgiji  i Misija pri EU u istoj zgradi. Rekao sam već, šef Ambasade je prvi sekretar. Nema nikakvu diplomatsku prohodnost, zbog veoma niskog diplomatskog ranga. Pored njega, od diplomata je tu još samo konzul. Skoro da ne znaju šta je NATO. U Misiji slično. Da nam preti nekakva agresija, nikad čuli. Zbunjeni, šta ću ja ovde na tako visokoj diplomatskoj funkciji. Ne objašnjavam ništa. A pomoći niotkuda, ni od koga.“

NAPUŠTANjE DUŽNOSTI

U NAJGOREM trenutku, baš prilikom raspada SFRJ, na ključnim diplomatskim mestima našao se kadar iz novoformiranih država. Naravno, napustili su svoje dužnosti i stavili se na čelo vojnih diplomatskih predstavništava svojih novih, nacionalnih država. Takođe, veoma je zanimljivo to da je SR Jugoslavija imala svoje vojne izaslanike u zemljama van evropskog kontinenta, ali ne i u Briselu, sedištu vojne alijanse NATO.

SUTRA: U VRTLOGU VELIKIH ŠPIJUNSKIH IGARA