FELJTON - TODOROVI POSLEDNJI SATI PRED VEŠANJE: Po­sled­nje Kadićeve re­či su bile - "Bo­že i maj­ko Bo­go­ro­di­ce, pri­mi mo­ju gre­šnu du­š

To­do ili To­dor Ka­dić Alek­sin iz Bo­va­na u Bje­lo­pa­vli­ći­ma, Cr­na Go­ra, star 30 go­di­na, viso­ka sta­sa, ko­sa, oči, obr­ve i br­ci cr­ni; vi­so­ka če­la, nos, pod­bra­dak i usta pra­vil­ni, lice oblo i od kra­sta ošte­će­no, čvr­stog tje­le­snog sa­sta­va, po­gle­da ži­vog, ob­lič­ja genijalnog, ma­je­stral­nog ho­da, pra­vo­slav­ne vje­re, ože­njen sa po­ro­dom, po­sjed­nik.

Go­vo­ri: srp­ski, ta­li­jan­ski, ar­ba­na­ški, po­ne­što tur­ski, a pi­še srp­skom ći­ri­li­com.

Okri­vljen ra­di taj­nog umor­stva nje­go­vog ve­li­čan­stva knja­za Cr­ne Go­re, Da­ni­la Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, ve­če­ri 12. av­gu­sta u 7 sa­ti i 45 mi­nu­ta, go­di­ne 1860. pu­tem eks­plo­zi­je ku­bu­re na kap­sul.

Okri­vlje­ni je bio sa­slu­šan iste ve­če­ri sve­stra­no i na te­me­lju izvedenih dokaza utvrđeno je da ubla­ža­va­ju­ćih okol­no­sti u ko­rist op­tu­že­ni­ka ne­ma, ako se iz­u­zme nje­go­vo pre­đa­šnje do­bro vla­da­nje i što je bio pod­bo­den na zlo­čin zbog pre­tr­plje­nih pro­gon­sta­va od stra­ne Knja­že­vi­ne, olak­ša­va­ju­će ko­je mu ni­šta ne po­ma­žu u sa­da­šnjem slu­ča­ju.

Dr­žav­ni tu­ži­lac pred­lo­žio je smrt­nu ka­znu, ozna­čiv­ši zlo­čin kao po­taj­no umor­stvo.

Brani­telj Ni­ko­la D. Đo­va­ni c. k. okru­žni sa­vjet­nik, na­pro­tiv je ozna­čio zlo­čin kao prosto po­ku­šaj­no umor­stvo i pred­lo­žio da se op­tu­že­ni oslo­bo­di ra­di po­manj­ka­nja do­ka­za.

Da­na 19. sep­tem­bra u 6 sa­ti po­sli­je pod­ne Okru­žni sud je pro­gla­sio da je Ka­di­ću presuđena smrt­na ka­zna.

Da­na 20. osu­đe­nik je u 10. sa­ti pri­je pod­ne ulo­žio žal­bu pro­tiv po­me­nu­te pre­su­de i nje­gov bra­ni­telj da­na 26. sep­tem­bra pre­dao je s pri­tu­žbu, ali je sve to odbijeno .

Pr­vog da­na ka­da mu je pro­či­ta­na smrtna  pre­su­da, pje­vuc­kao je u tam­ni­ci i go­vo­rio da je Knjaz po­gi­nuo kao pas, a da će on umri­je­ti kao hri­šća­nin. Sle­de­ćeg da­na, mi­sle­ći o se­bi, za­tra­ži da mu do­ne­su iz tam­nič­ke pra­vo­slav­ne ka­pe­le du­hov­nu knji­gu ko­ju je po cio dan čitao, pri­pre­ma­ju­ći se gro­znom ča­su ko­ji je oče­ki­vao.

DESETOG ok­to­bra  1860. godine u 4 sa­ta Ka­dić je pri­ve­den u Okru­žni sud, gdje mu je re­če­no da se ima obje­si­ti da­na 13. ok­to­bra u 9. sa­ti pri­je pod­ne. Na to ža­lo­sno sa­slu­ša­nje Ka­dić, bez ika­kvog sne­bi­va­nja i pla­še­nja mir­no iz­u­sti ove ri­je­či: „Sreć­no bi­lo Ca­ru i ovom svije­tlom su­du, a na ču­do i na ja­de ono­me ko­ji me je na ovo na­gnao”. Za­tim je vra­ćen u tamni­cu i od­ve­den u cr­kvu sv. Ni­ko­le ko­ja se na­la­zi kod tam­ni­ce.

Zorom, 13. oktobra, obavio je sve­tu taj­nu is­po­vi­jed, za­tim da­de po­zva­ti sud­skog istražitelja i dr­žav­nog tu­ži­o­ca, i s nji­ma se raz­go­va­rao je­dan sat. Ma­lo za­tim na­šli su se u kapeli­ci voj­ni pra­vo­slav­ni sve­šte­nik, pa­roh Ko­sto Jo­va­no­vić i ne­ko­li­ko ofi­ci­ra i ne­ko­li­ko pri­vat­nih oso­ba, ko­ji­ma je Ka­dić odr­žao svoj go­vor:

„ ....Ja sam se is­po­vi­je­dio naj­pri­je Bo­gu, pa su­di­ja­ma, a sad ću va­ma go­spo­do mo­ja.Sa­da pokoj­ni Knjaz Da­ni­lo Pe­tro­vić htio je da mi odu­zme ži­vot jer sam od­bio da po­slu­šam njego­ve krv­nič­ke na­red­be. Taj moj od­bi­tak po­šte­dio je ži­vot mno­gim ne­vi­nim lju­di­ma.

Pri­mo­ran sam bio da osta­vim otadž­bi­nu, sta­re ro­di­te­lje, mla­du su­pru­gu i dva ne­vi­na si­na da bi sačuvao gla­vu. Knjaz da­de po­bi­ti pet čla­no­va mo­je rod­bi­ne, kon­fi­sko­vao je mo­ju imovi­nu i prisi­lio mo­ju se­stru da se pre­u­da još za ži­vo­ta mu­ža, ko­ji je bio pri­si­ljen da bje­ži i da saču­va ži­vot. Mo­je pre­bi­va­nje u Austri­ji ni­je se htje­lo tr­pje­ti, ni­je­sam mo­gao do­bi­ti pasoš za Ru­si­ju da bi se kod sve­tog Si­noda po­tu­žio na pre­tr­plje­nu sra­mo­tu zbog pre­u­da­je se­stre.

S jed­ne stra­ne go­nio me je Knjaz, a s dru­ge stra­ne Fran­cu­ski vicekon­zul u Ska­dru. Obo­ji­ca su tra­ži­li mo­ju smrt. Pri svim tim go­nje­nji­ma, i po­red na­go­va­ra­nja, ni­kad ni­je­sam, ni­ti se htio od­lu­či­ti da ubi­jem Knja­za, ali ka­da sam do­znao da je na mo­ju gla­vu sta­vio barbarsku ucje­nu od 500 fo­rin­ti ri­je­šim se da na­pla­tim svoj ži­vot za ci­je­nu mno­go vi­šu, da ga ubi­jem ma gdje ga bu­dem za­te­kao...   

Ja sam smrt za­slu­žio, mo­je kri­vi­ce i one Knja­že­ve bi­le su pre­te­ške ze­mlji, pa je mo­ra­la da nas pro­žde­re. Obo­ji­ca smo bi­li kriv­ci i eto nas do ma­lo obo­ji­ca pod ze­mljom, ali ja umi­rem s jed­nom ža­lo­sti što sam pro­lio ne­vi­nu krv. Za vri­je­me mog ba­vlje­nja u Ca­ri­grad, ubio sam, bez ika­kve nje­go­ve kri­vi­ce, bra­ta ono­ga ko­ji se, po na­red­bi Knja­že­voj, ože­nio mo­jom se­strom. To je je­di­no što me gri­ze sa­vjest, ali je Bog ve­lik i mi­lo­stiv pa se uzdam da će mi opro­sti­ti...“   

U ZAPISNIKU sa suđenja još stoji... Kada je Kadić video postrojenu vojsku ispred tamnice i čuo uda­ra­nje do­bo­ša, re­če: „Bra­ćo, tre­ba se opra­šća­ti”. Za­mo­lio je da mu do­ne­su ča­šu vi­na i da mu do­zvo­le da po­pu­ši ci­ga­re­tu. Po­što bi udo­vo­lje­no ve­se­lo re­če: „Sad hajdemo.“

U tom ča­su htje­li su mu sta­vi­ti ka­pu na gla­vu, ali on to uč­ti­vo od­bi iz­ja­viv­ši da se sprema pri­stu­pi­ti pred sve­vi­šnji bož­ji sud pa da će to ura­di­ti go­lo­glav.

Po­pe se ta­da na ste­pe­ni­ce vje­ša­la i iz­go­vo­ri po­sled­nje ri­je­či: „Bo­že i maj­ko Bo­go­ro­di­ce, pri­mi mo­ju gre­šnu du­šu.“ U 9 sa­ti i 27 mi­nu­ta bi­lo je sve svr­še­no oko vje­ša­la i u 9 i 29 mi­nu­ta Ka­dić je već bio mr­tav.

SAHRANjEN U ŠKALjARIMA

TODOROVU smrt zabilježio je tadašnji  pravoslavni  paroh kotorski  protojerej Konstantih Jovanović u Matici umrlih kotorske parohije za godinu 1860. pod rednim brojem 43. koja se i danas čuva. Ovaj podatak obesmišljava tvrdnje pojedinih savremenih istoričara, da je hapšenje, i suđenje i vješanje Todora Kadića bila, ustvari, lakrdija, licemjerna režija i farsa Austrougarske, koja je ,time  htjela da dokaže da ona nije organizator i naručilac atentata na knjaza Danila, koji je, navodno,za njen račun uzvršio Todor Kadić. Sahranjen je na pravoslavnom groblju u Škaljarima kao i svi prestupnici iz Crne Gore toga vremena, ali grob nije obilježen.

KRAJ