FELJTON - TODOR KADIĆ IZMEĐU ISTINE, MITA I LEGENDE: Legende govore da su Kadići u svoje vreme bili najjače bratstvo u plemenu

Ono u šta ,međutim, ne može biti sumnje jeste da se tajna duže pamti nego jasna istina,jer kako na jednom mjestu bilježi Meša Selimović, život naroda je glad,krv, bijeda, mučno tavorenje na svojoj zemlji i glupo umiranje na tuđoj, jer velikaši će se vratiti  kući  da pričaju o slavi i da preživjelima piju krv. Ali što kaže lovćenski tajnovidac  premudri Vladika Rade koji je na samrtnoj uri testamentom ostavio presto Crne Gore svom sinovcu Danilu I Petroviću , „ svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.“

To je očigledno bolje od drugih znao i Todor Aleksin , vaspitavan i podignut uz epsku pjesmu kao mladić na najboljim primjerima čojstva i junaštva u svome bratstvu i plemenu.Jedinac među sedam sestara, izuzetne fizičke snage  i duhovne ljepote, izgleda da je sam sebe preporučio za prvo školovanje na  Cetinju, a potom i prvu državnu, neki izvori kažu perjaničku, službu kod Vladike Rada – Petra II Petrovića Njegoša, a zatim i kod njegovog nasljednika gdje će jedno vrijeme obavljati dužnost kamalijera ,što bi u prevodu značilo neku  vrstu dvorske posluge na dvoru.

Todor Kadić je postao, a za mnoge i danas  ostao i mit i  zagonetka. Narod je od toga napravio mnogo priča i legendi.

PO JEDNOJ le­gen­di, ne­ki od Ka­di­ća ko­ji se me­đu pr­vi­ma na­se­lio u Bo­va­nu, do­nio je odnekud iz pla­ni­ne i na­sred se­la po­sa­dio jed­nu bu­kvu. Za ču­do, bu­kvi se tu ne­što ugo­di­lo, pri­mi­la se i po­ra­sla kao da je u pla­ni­ni. Svi su je pa­zi­li i ču­va­li kao naj­ljep­šu voć­ku i ona je vre­me­nom po­sta­la zbo­ri­šte se­la. Pod njom su se oku­plja­li na se­o­skim sla­va­ma i vese­lji­ma ili kad je va­lja­lo od­lu­či­ti o za­jed­nič­kim po­slo­vi­ma i pro­ble­mi­ma.

Po toj le­gen­di, na­vod­no, na jed­nom ta­kvom brat­stve­nič­kom ve­se­lju i okupu, svi su pje­va­li i igra­li, sa­mo je ne­ka­kva ba­ba — zva­li je ba­ba vra­ča­ra — sje­dje­la po stra­ni i pla­ka­la, a stal­no po­gle­di­va­la uz go­ro­sta­snu bu­kvu. Vi­di to ne­ko i pi­ta je šta joj je i za­što pla­če kad su svi osta­li ve­se­li i raz­dra­ga­ni:

— E, mo­ja đe­co, i vi bi­ste pla­ka­li da vi­di­te ono što ja vi­dim. Ne­će du­go pro­ći, a od sve­ga ovo­ga, ove sil­ne lje­po­te lju­di, ku­ća i ima­nja, ne­će osta­ti ni tra­ga. Upam­ti­te do­bro: dok je bu­kva na sred Bo­va­na — bi­će Bov­an bu­zdo­van, a kad ne­sta­ne bu­kve sa sred Bo­va­na — bi­će Bov­an ba­zdo­van! A ka­ko ja vi­dim, bu­kvi su iz­bro­ja­ni da­ni…“

GROHOTOM se svi na­smi­ja­še ba­bi­nom pro­ro­čan­stvu i ni­ko ni­je ma­rio za nje­ga sve dok ma­lo po­tom ne­ka­kva stra­šna olu­ja ni­je za­i­sta obo­ri­la bu­kvu i dok u se­lu ni­je­su za­re­đa­le nesreće i na­stu­pi­lo is­ko­pa­nje, baš ka­ko je ba­ba ka­za­la.

„Ovo je bilo jedno od najjačih bratstava u plemenu do 1860. godine – piše Petar Šobajić u svojoj pozantoj knjizi  'Bjelopavlići i Pješivci“ prvi put objavljenoj u Beogradu 1920. godine – kada je Todor ubio kneza Danila, te su svi prognati. Živeli su u Bovanu gde se i sad poznaju velike zidine njihovih kuća...“.“

„Za Kadiće - piše dalje Šobajić - govore da su u svoje vreme bili najjače bratstvo u plemenu. Mah su počeli gubiti od onda, od kraja 18. veka, kad su se Bjelopavlići pripojili uz Crnu Goru. Bili su zadrti plemenici i nisu hteli imati nikekve veze sa vladikama i Crnogorcima, njima su uvek nasuprot stajali. To ih je i slomilo, a ojačalo njihove protivnike Boškoviće, koji su baš usled veze sa Crnogorcima sve više jačali...“

Šobajić ističe da je nadgornjavanje Kadića i Boškovića trajalo sve do ubistva knjaza Danila i istrage Kadića:

„KAD je zbog uvrede i sramote, koju je knjaz Danilo naneo plemenu došav sa svojom svitom u manastir Ostrog, gde je tražio da mu perjanici dovedu i sestru Todora Kadića , a ovaj ubio kneza, prognati su Kadići iz plemena. Predanje osuđuje serdara Mata Ramova Boškovića za izgnanje Kadića iz plemena – 'jer ih je on uzeo na dušu' “- zaključuje Petar Šobajić.

Iz tog vre­me­na je sa­ču­va­na još jed­na le­gen­da ve­za­na di­rekt­no za To­do­ra Ka­di­ća, ko­ja, kao i ova pret­hod­na, mo­že bi­ti plod ma­šte onih ko­ji su ka­sni­je po­ku­ša­va­li ob­ja­sni­ti tragedi­ju Ka­di­ća.

NAVODNO, ne­gdje u pr­voj po­lo­vi­ni de­vet­na­e­stog vi­je­ka, kroz Bo­van je na­i­šao ne­ka­kav sveto­gor­ski ka­lu­đer. Da li je bio na­u­mio u Ostrog ili kud dru­go, ni­je ni va­žno, tek noć ga je sti­gla u Bo­va­nu i va­lja­lo mu je tu ne­gdje pre­ko­na­či­ti. Upu­te ga kod bra­će Alek­se i Nikole Ka­di­ća, ve­li­kih do­ma­ći­na, i ka­lu­đer pra­vo nji­ho­voj ku­ći:

— Po­ma­ga bog do­ma­ći­ne!

— Bog ti po­mo­gao, pre­sve­ti oče! — sre­o ga Alek­sa na vra­ti­ma.

— Je­si li rad ko­nak­dži­ja­ma no­ćas, do­ma­ći­ne?

— Je­sam, pre­sve­ti, i da vas je vi­ši­na, ma smo no­ćas ma­lo u ne­pri­li­ci.

— U ka­kvoj ne­pri­li­ci, za­bo­ga?

— Že­na mi je, da pro­stiš, đe­ti­nja i evo je na mu­ka­ma da­nas od ne­ko do­ba, nikako da se rastavi s prinovom...

— To je bož­je da­va­nje ni­je ne­pri­li­ka, do­bri do­ma­ći­ne, sret­nji­je­ma se đe­ca ra­đa­ju. I da znaš, no­ćas ne­ću ni­kud is­pod tvo­je­ga šlje­me­na…

Alek­sa i Ni­ko­la se po­ra­do­va­li ne­nad­no­me go­stu. Još iz Sve­te Go­re! Po­na­da­li su se da bi im ka­lu­đer mo­gao do­ni­je­ti sre­ću, da bi te no­ći bog mo­gao beč­nu­ti na nji­ho­vu ku­ću da u njoj pro­pla­če mu­ško di­je­te. Ni­ko­la, na­i­me, ni­je imao dje­ce, a Alek­sa je imao se­dam kće­ri i svi su se po­na­đi­va­li da bi u osmom bre­me­nu mo­glo ko­nač­no bi­ti mu­ško.

OZNAKA ZA IDOLA

PETAR Šobajić, knjizi "Bjelopavlići i Pješivci", za selo u kojem su živjeli Kadići, u jednoj napomeni kaže: "Ime selu Bovan, gde su živeli Kadići, je ostatak iz predhrišćanskog doba" i dodaje, pozivajući se na K. Jirečeka, da je taj izraz, Bovan, "služio kod starih Srba za oznaku idola".

SUTRA: TODOR JE KAO DEČAK PREŽIVEO UJED ZMIJE