FELJTON - TODORA KADIĆA POČINJE DA SE PRIPREMA ZA OSVETU: Knjaz Danilo je često voeo da nagađa ko su bolji - Srbijanci ili Crnogorci

On sam se, me­đu­tim, ni­je to­ga do­sljed­no dr­žao. O tome je sačuvano dosta priča i dokumenata. Pri­mje­r koji navodimo to nedvosmisleno potvrđuje.

Na­i­me, u že­lji da uća­ri i uve­ća ime­tak, knjaz Da­ni­lo je dao „pod in­te­res“ 3.000 fo­rin­ti plje­valj­skim tr­gov­ci­ma Ku­jun­dži­ći­ma, zapisuje u jednj priči o Novici Ceroviću Duka Londrović. Kad je shva­tio da su ga lu­ka­ve San­dža­kli­je iz­i­gra­li, da ne­će da vra­te ni „glavni­cu“, a ka­mo­li ka­ma­tu, knjaz Da­ni­lo po­zo­ve No­vi­cu  i po­go­di se sa njim da, ka­ko zna i umi­je, na­pla­ti dug, a za na­gra­du da uzme po­lo­vi­nu tih pa­ra.

Čim je oba­vio po­sao, No­vi­ca je po­žu­rio na­trag na Ce­ti­nje. U Bi­ljar­di je, na­vod­no, za­te­kao samog voj­vo­du Mir­ka i po­tan­ko mu is­pri­čao šta je uči­nio. Voj­vo­di Mir­ku se to ne do­pad­ne, pa poč­ne gr­di­ti No­vi­cu. U to­me ba­ne i knjaz Da­ni­lo i poč­ne da vi­če na Mir­ka:

— Je­sam li ja go­spo­dar ili ne? Pre­ko mo­je ri­je­či ne mo­že ni­ko, pa ni ti Mir­ko, iako si mi ro­đe­ni brat. I za te­be sam go­spo­dar kao i za sve dru­ge Cr­no­gor­ce!

U na­stu­pu ljut­nje, za­mah­nu da uda­ri bra­ta, ali ga spri­je­či No­vi­ca, pre­kli­nju­ći:

— Ne, go­spo­da­re, na bra­ta, za ime bo­ga i Sve­to­ga Jo­va­na…

I NOVICU Ce­ro­vića, ne­sum­nji­vo je­dan od naj­u­ti­caj­ni­jih i naj­u­gled­ni­jih gla­va­ra i senatora, , uma­lo ni­je gla­ve ko­šta­lo kad je pro­ti­vu­re­čio go­spo­da­ru. Do­ži­vio je i je­dan vr­lo ružan gest od go­spo­da­ra. I o to­me pi­še Du­ka Lon­dro­vić:

„Jed­ne ve­če­ri sku­pi­lo se kod knja­za mno­štvo gla­va­ra i se­na­to­ra. Po­ve­de se ri­ječ o Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri. U raz­go­vo­ru se na­ga­đa­lo da li su bo­lji Sr­bijanci  ili Cr­no­go­ri­ci. Da bi raspra­vu okon­čao, knjaz se obra­ti No­vi­ci ko­ji je za sve vri­je­me tih raz­go­vo­ra ću­tao. Knjaz mu po­sta­vi di­rekt­no pi­ta­nje:

— Što ti mi­sliš, No­ko, ko­ji su bo­lji — Sr­bijanci ili Cr­no­gor­ci?

— Go­spo­da­ru, oni u Sr­bi­ji su ja­či i bo­ga­ti­ji pa su za­to i bo­lji — od­go­vo­ri No­vi­ca, nenavikao da pol­tro­ni­še.

Na te ri­je­či knjaz pla­nu. Iz­gu­bi kon­tro­lu nad so­bom, po­če da psu­je i vi­če. Sko­či u tom nastu­pu ljut­nje i plju­ne No­vi­cu.   

Pla­nu i No­vi­ca pa jur­nu na knja­za, ali sko­či­še Pe­ro To­mov i Đor­đi­je sa dru­gim senatorima i gla­va­ri­ma te za­dr­ža­še No­vi­cu i po­ve­do­še ga u dru­gu pro­sto­ri­ju Bi­ljar­de da ga smi­re i sti­ša­ju…“

TO JE BIO raz­log da gla­si­ti drob­njač­ki ju­nak, mo­zak ope­ra­ci­je u ko­joj su Drob­nja­ci i Uskoci do­šli gla­ve zlo­gla­snom tur­skom zu­lum­ća­ru i ha­rač­li­ji, Sma­i­l-a­gi Čen­gi­ću, zauvijek okre­ne le­đa Ce­ti­nju i pre­se­li se u Tušinu. Tu ve­li­ku uvre­du ko­ju je na­nio No­vi­ci Ce­ro­vi­ću knjaz Da­ni­lo je po­ku­šao da iz­gla­di  ta­ko što mu je pri­re­dio sve­ča­ni is­pra­ćaj sa Ce­ti­nja, ko­ji pri­li­či ta­kvom ju­na­ku i voj­sko­vo­đi: dok je na­pu­štao cr­no­gor­sku pre­sto­ni­cu sa Or­lo­vog kr­ša su pu­ca­li to­po­vi…

Ako se sve ovo ima u vidu onda postaje još jasnije zašto  osve­to­lju­bi­vom i na ­zlo ­br­zom knja­zu Da­ni­lu ni­je bi­lo do­volj­no to što je Bje­lo­pa­vli­će pre­ga­zio s voj­skom, što je po­pa­lio ku­će i po­bio lju­de, što je Bo­ško­vi­će na če­lu s po­pom Ri­stom pri­si­lio da spas po­tra­že pod tur­skim sku­tom, što je to­li­ko zla uči­nio svo­joj se­stri i ze­tu, već je po­tom po­čeo da vre­ba i tra­ga za svi­ma ko­ji su onog da­na pod Ostro­gom sta­li uz po­pa Ri­sta i di­gli glas zbog sra­mo­te ko­ju su knjaz i njegova svita na­nijeli Bje­lo­pa­vli­ći­ma. Pre­ko žbi­ra i špi­ju­na je pro­vje­ra­vao po­je­di­ne sum­nji­ve lju­de ko­ji su na ne­ki na­čin uspje­li da iz­mak­nu nje­go­vom ne­mi­lo­sr­đu u pr­vom na­le­tu.

MEĐU pr­vi­ma se na spisku za odstrel na­šao i pop Pu­ni­ša Pa­vi­će­vić, ka­pe­tan­ski pi­sar u ka­pe­ta­ni­ji na Pren­ti­noj gla­vi­ci, od­no­sno u Mar­ti­ni­ći­ma, a zet To­do­ra Ka­di­ća. Knjaz Dani­lo je za ka­pe­ta­na bio  po­sta­vio To­ka Ni­ki­na Ša­ra­no­vi­ća, ugled­nog ple­me­ni­ka i velikog junaka , ali ne­pi­sme­nog.

Jednoga dana Pu­ni­ša otvo­ri pi­smo od Gospodara  upućeno Toku i ima šta vi­dje­ti: pro­či­ta svo­ju smrt­nu pre­su­du.Međutim,   snađe se i  na br­zu ru­ku met­ne pi­smo za si­lav i besprimjet­no se is­kra­de iz­me­đu oku­plje­nog na­ro­da, pa pra­vo u Spuž. Ta­mo je  za­te­kao  i svo­ga šuru To­do­ra ko­ji je napustio slu­žbu na Ce­ti­nju i is­pri­čao mu  da je dobio zadatak da ga ubije i zato je pre­bje­gao Tur­ci­ma.

Po pričanju Miša Zaharijevog Kadića, ekonomiste iz Beograda na jednom  bratstveničkom okupljanju u Bovanu krajem devedesetih godina prošlog vijeka ,Todor je navodno imao još jednog brata. Od toga Todorovog brata vode porijeklo on i njegov brat Vojo, ali  i još neki Kadići.To su ,po njegovom kazivanju, pričali njegovi stari preci  koji su sve do početka Prvog svjetskog rata živjeli u Vraki kod Skadra.Moguće da je  to  tačno, ali mimo ove priče nijesmo mogli pronaći nikakve druge tragove ,ili dokumenta koji bi ovo potkrijepili. No, i neki hroničari novijeg vremena navode da je Todor imao brata, koji je navodno bio najmlađi od svih  sedmoro  Aleksine djece, ali to ne dokazuju.

Međutim,da nije bilo  ono što se zbilo, da Todor nije ubio Knjaza, o njemu se, moguće je, ne bi toliko ,ili uopšte ne bi govorilo, kao što se  ne govori  ni o mnogim Bjelopavlićima i Brđanima  koji su bili i veliki ljudi i junaci u svoje doba, kazaće prilikom jednog susreta na Bovanu za Vaskrs Živojin Kiro Radović, glasoviti Martinić i vječiti  neprijatelj svake vlasti, blagodareći mu javno  za djelo koje je učinio.

PREMALO je si­gur­nih i pre­ci­znih po­da­ta­ka šta se po­tom do­ga­đa­lo i ka­kvim su stra­da­nji­ma na turskoj teritoriji bi­li iz­lo­že­ni To­dor i nje­gov zet Pu­ni­ša. Zna se, međutim,da su se nedu­go po­sli­je bjek­stva, ne­ka­ko pre­ko Pod­go­ri­ce i Ska­dra ob­re­li u Ca­ri­gra­du. To­do­ro­va že­na i dvo­je mu­ške dje­ce (  Nenad i Aleksa)su pro­tje­ra­ni iz Cr­ne Go­re, a se­stra Vilajeta je od­ve­de­na na Ce­ti­nje. Knja­zu Da­ni­lu je, iz­gle­da, bi­lo ma­lo što je obru­kao i obeš­ča­stio one no­ći u Ostro­gu već je že­lio još ne­ko vri­je­me da uži­va u nje­noj lje­po­ti. Po ne­kim poda­ci­ma, on je dr­žao u svo­jim oda­ja­ma oko dva mje­se­ca, a on­da je pre­u­dao za jed­nog Martinovi­ća, šu­ru voj­vo­de Mir­ka, od­no­sno mla­đeg bra­ta njegove  že­ne  Sta­ne,dok je njen dru­gi  brat bio cr­no­gor­ski kon­zul u Ca­ri­gra­du.Kad je ovaj počeo time da se hvali  uvrijeđe­ni Todor se ni­je mo­gao uz­dr­ža­ti: ubio je kon­zu­la Mar­ti­no­vi­ća, iako on  ni­je bio ni kriv ni dužan za sra­mot­ni čin knja­za Da­ni­la i to je najava početka Todorove osvete. 

U me­đu­vre­me­nu je na­u­čio i ne­ko­li­ko je­zi­ka. Ne zna se ko­li­ko je ostao u Carigradu i kud se odatle sve kre­tao, tek u jed­nom tre­nut­ku se ob­reo u Ba­ru i ja­vio ču­ve­nom Se­lim-be­gu sa kojim se od ra­ni­je po­zna­vao.

LUKAVI TURČIN

DOLAZAK u Bar Todora Kadića ni­je ostao ne­za­pa­žen. Na­šlo se i tu žbi­ra i špi­ju­na ko­ji su do­ja­vi­li knja­zu Da­ni­lu gdje se i kod ko­ga kri­je Ka­dić. Se­lim-be­gu je ubr­zo sti­glo pi­smo sa Ce­ti­nja u ko­je­mu je Da­ni­lo obe­ća­vao či­zmu zla­ta za To­do­ro­vu gla­vu. Lu­ka­vi Tur­čin je očigledno umio da kod va­tre­nog i uvri­je­đe­nog Ka­di­ća ras­pa­li mr­žnju i pod­stak­ne že­lju za osve­tom. Ude­sio je zgo­du da mu po­ka­že pi­smo sa Ce­ti­nja i po­tom vi­še, iz­gle­da, ni­je bi­lo raz­go­vo­ra i ubje­đi­va­nja: To­dor je od­lu­čio da i po ci­je­nu svo­je gla­ve ubi­je Da­ni­la i osve­ti mu se za sva zla ko­ja mu je na­nio.

SUTRA: TURCI IZABRALI KUBURU ZA ATENTAT U KOTORU