FELJTON - KRVAVI ZLOČINI PO DANILOVOM ZAKONU: Po predanju sve one koji su okrvavili ruke u Kučima Bog je kaznio oduzimanjem poroda

I ja sam ima 3-4 đe­ti­ća, sad ni­je do jed­no ži­vo, i nje­mu se ne na­dam da će ži­vjet, no će mi se trag is­ko­pat, ka svi­je­ma zlo­čin­ci­ma i bez­bo­žni­ci­ma.

- Mar­ko Pe­ra­zić pi­ta je Ne­ška Du­pi­lja­ni­na: ’Ka­ko si, Ne­ško? Odav­no te ni­je­sam gle­da’.

Ne­ško mu je od­go­vo­rio: ’Ja ni­ka­ko, Mar­ko, no mi se ste­če ono, kad mi re­če da ne za­ko­ljem ono di­je­te, e ću Bo­gu pla­tit: Ja ne po­slu­ša, no ga za­kla, i Bo­gu pla­ti: tri sam si­na ima, jed­no­ga mi izje­la zmi­ja, je­dan mi se uda­va­io u vo­du, a je­dan mi se ras­pa od bo­le­sti na poste­lju: sad ni­jed­nog ne­mam ži­vo­ga. Ma­la što sam ima i šnjim ži­vio, sve mi se je pogubi­lo i Bog mi je sve mo­je na­gr­dio.’ Mar­ko, oža­lo­šćen, re­če: ’Ne­mo sam se­be ta­ko ubijat, mo­že bit da je to Bo­ža sud­bi­na.’ Ne­ško re­če: ’Ni­je to Bo­ža sud­bi­na, no je to đavolja sudbi­na ko­ja na­gna mene i dru­ge da ko­lje­mo đe­cu u ko­li­jev­ke i star­ce, te ne Bog nagr­di, me­ne i dru­ge ko­ji smo to či­nje­li te se ka­li­je­ži na­rod s na­ma’. Mar­ko re­če: ’Ne kali­je­ži se na­rod no ve ža­li.’

Ne­ško: ’Ne­ma pra­vo ni­ko da nas ža­li, zgri­je­šio bi Bo­gu ko bi nas ža­lio.’“

- JEDAN Lju­bo­ti­nja­nin za­pi­ta Đo­ka Pu­ni­ši­na, Ku­ča, oda­kle je, i kad mu on ka­za da je iz Ora­o­va, upi­ta ga: „A je li sad oni dub kod ubla bli­zu se­la?“ Kad mu Đo­ko ka­za da jest, on mu re­če: „Pod oni dub za­kla je di­je­te u ko­li­jev­ku je­dan naš, eto ga sli­jep od oba oka, a ruke osu­še­ne.“ Za ti­jem mu je na­bra­ja po se­la i ple­me­na što se je ko­me do­go­di­lo, a slijepac, ču­ju­ći što mu pri­ča, re­če: „Ne­ka, Bo­gu fa­la, e sam ja i dru­gi ovo do­če­ka­li, dado­smo primjer na­ro­du.“ Zdra­vi mu re­če: „Vas ža­li na­rod da vi mo­že što po­moć“.

Slijepi: „Ne zaslu­žu­je­mo Bo­gu ni lju­di­ma da nas ža­le.“ Zdra­vi: „E, ja­dan, za­slu­žu­je svatko da se ža­li: i sve­ti su se va­ra­li, pa se i vi pre­va­ri­ste, no će Bog opro­sti­ti ono­ga što se ka­je.“

Slijepac ma­lo okri­je­pljen, re­če: „Mo­že Bog da ni ove mu­ke što olak­ša za oni svi­jet, a za ovi ne­ma­mo što tra­žit.“

- Ka­pe­tan Pa­vić Pe­ra­zić go­vo­ra­še: „Bog­me, vi, Ku­či, one go­di­ne, pla­ti­ste od nas što ni­je pri­je bi­lo, a mi pla­ti­smo od bo­ga, da se ne ču­je da je ko Bo­gu ta­ko pla­ća, pa je na­bra­ja s dru­ži­nom što je ko pla­tio Bo­gu.”

Na­spram stra­vič­ne ana­te­me ko­ja je na­kon po­ha­re Ku­ča pa­la na Crm­ni­ča­ne kao vi­nov­ni­ke naj­ve­ćih zlo­či­na, va­lja is­ta­ći da su Kr­nji­ča­ni, hra­bri rat­ni­ci iz ovog crm­nič­kog se­la sa oba­le Ska­dar­skog je­ze­ra, jed­ne od naj­i­stu­re­ni­jih i naj­tvr­đih cr­no­gor­skih bu­si­ja na granici pre­ma Al­ba­ni­ji, od­no­sno ta­da pre­ma Ska­dru i tur­skoj si­li, od­bi­li da stu­pe u vojsku knja­za Da­ni­la i uče­stvu­ju u po­ko­lju Ku­ča. Ku­či im to ni­ka­da ni­je­su za­bo­ra­vi­li, a povo­dom sto če­tr­de­set go­di­na od po­ha­re, uru­či­li su im i spe­ci­jal­nu za­hval­ni­cu.

ZANIMLjIVA su i raz­ma­tra­nja Mar­ka Mi­lja­no­va ot­kud ta­kva su­ro­vost i ne­mi­lo­srd­nost crnogor­ske voj­ske, ka­ko je i po či­jem na­re­đe­nju po­či­nje­no to­li­ko zlo­či­na u Ku­či­ma:

„U pr­vi ma’ mi­sli­lo se da je cr­no­gor­ska voj­ska uči­nje­la ono­li­ka zla bez za­po­vi­je­di starije­ga, ka ne­zna­ni­ja ka­kva, jer se ni­je mo­glo vje­ro­va­ti svo­ji­je­ma oči­ma i ra­zu­mu, dok se ni­je vi­đe­lo ko­li­ko je voj­vo­da Mir­ko s ti­jem za­do­vo­ljan. Po­čem mu se ni­je mo­glo po­znat, kad je na Mo­ra­ču bio, da će po­mi­slit što rđa­vo, no ka da je u svo­ju ku­ću odio, na­rod je naga­đao zbog če­ga uči­ni ovo. Jed­ni su jed­no go­vo­ri­li, a dru­gi dru­go, ali se br­zo zna­de, da je knjaz Da­ni­lo na­re­dio da ta­ko bud­ne, i voj­vo­da Mir­ko ni­je mo­ga da ne iz­vr­ši na­red­bu, pa i da ni­je že­lio. Isti­na, mo­ga je da ne uči­ni cio ovaj ibret i ka­stig, ali na­re­đe­no mu jest bilo. Ovo su po­svje­do­či­li gla­va­ri brc­ki i cr­no­gor­ski, ko­re­ći sa­mi se­be za što pu­šti­še da se ono zlo uči­ni, ču­ju­ći da na­rod za­vi­di oni­je­ma ko­ji od­bra­ni­še, a ko­ri i ku­ne one koji zlo či­nje­še. Ka­pe­tan ce­tinj­ski sta­ri La­zo Pu­ra­nov, Ste­fan i Ma­šan Per­kov, Vi­do Bošković, pop Ri­sto Pi­le­tić, Vu­le Ni­ko­lin, Su­la Ra­do­vić i mno­gi star­ci ove vr­ste ko­ji se nijesu bu­duć­no­sti bo­ja­li, ni­ti se ste­pe­nu i or­de­nu na­da­li, do ono­me ve­li­ko­me kr­stu, ko­ji će ih s ovo­ga svi­je­ta pro­pra­ti­ti - smi­jau go­vo­ri­ti da je knjaz Da­ni­lo na­re­dio ’i đe­ca u kolijev­ke da se ko­lju’ i da je re­ka: `Udri Ku­ča na bož­ju vje­ru, ako ga dru­ga­či­je ufa­tit nemoš.`“

KAO što je poznato na inicijativu knjaza Danila Crnogorski senat je 1855.godine donio Zakonik Danila Prvog. Najznačajnije odredbe su one koje se odnose na ustavnopravna pitanja, kao što su položaj čovjeka i građanina, položaj knjaza kao vrhovnog gospodara, prava i položaj sudova i obaveze građana u odbrani otadžbine. Ovim zakonom je dovršeno rušenje patrijahalnog načina života, ukinuta samostalnost plemena, učvršćena državna vlast, što nije prošlo bez otpora. Zakonik je imao 95 članova, a njegovo donošenje je naišlo na značajan odjek u široj javnosti.

Međutim, o to­me ko­li­ko je knjaz Da­ni­lo išao da­le­ko u svom sa­mo­vla­šću, ka­ko su i ko­li­ko nje­go­vu vo­lju po­što­va­li i sli­je­po iz­vr­ša­va­li i po­je­di­ni ple­men­ski ka­pe­ta­ni, go­vo­ri i jedan pri­mjer iz Crm­ni­ce ko­ji u svom felj­to­nu o No­vi­ci Ce­ro­vi­ću na­vo­di Du­ka Lon­dro­vić:

„Knjaz Da­ni­lo je tra­žio da se pri­mje­nju­je sve što je pro­pi­sa­no u nje­go­vom za­ko­ni­ku , a posebno je  bio okrutan član 4 koji doslovce glasi: ’Koji bi se Crnogorac ili Brđanin usudio ličnost ili dostojanstvo Knjaza vrijeđati, biće isto onako kastigat kao i oni koji samovoljno  čovjeka ubije’. U to­me mu je sve­srd­no po­ma­gao i brat, voj­vo­da Mir­ko. Od­stu­pi­ti se ni­je smje­lo ni za dla­ku. Za­kon su u na­ro­du pri­mje­nji­va­li ple­men­ski ka­pe­ta­ni, na­sto­je­ći da pri to­me za­do­vo­lje vo­lju knja­že­vu. U to­me su ne­ki išli ta­ko da­le­ko da je to da­nas te­ško shva­tlji­vo”, pi­še Du­ka Lon­dro­vić i za pri­mjer na­vo­di slu­čaj iz jed­nog crm­nič­kog se­la.

„U tom se­lu, zbog ne­kih za­đe­vi­ca, do­šlo je do ubi­stva i bje­ža­nja u Tur­sku. Zbog 'to­ja­ga­nja’, uvri­je­đe­ni su ubi­li ka­pe­ta­na — po­pa Fi­li­pa Bo­ka­na. Ubi­ce su po­hva­ta­ne i za­tvo­re­ne na Ce­ti­nju. Sud ih osu­di na smrt. Ka­zna je tre­ba­lo da se iz­vr­ši u se­lu Bu­ko­vi­ku, gdje se zločin i do­go­dio. To na­re­di lič­no knjaz. Iz­vr­še­njem ka­zne po knja­že­voj na­red­bi tre­ba­lo je da ru­ko­vo­di ta­mo­šnji ka­pe­tan Mi­lo Voj­vo­dić.

KAPETAN Voj­vo­dić na­re­di da ubi­cu, Iva Lu­ki­ća, ubi­je nje­gov ro­đe­ni brat, Ni­ko­la Lu­kić. Ovaj, pod si­lom i pri­ti­skom, to mo­ra ura­di­ti! Pri­li­kom iz­vr­še­nja ka­zne, dru­gi osu­đe­nik, Stan­ko Ra­da­ča, ni­je bio do kra­ja do­tu­čen već je još po­ka­zi­vao zna­ke ži­vo­ta. Vi­de­ći to, kape­tan Mi­lo Voj­vo­dić uze od ne­kog pri­sut­nog pu­šku i da­de je Stan­ko­vom ocu Dra­gu, sta­r­cu od pre­ko 80 go­di­na. Ka­pe­tan na­re­di sta­rom ocu da do­tu­če svog ro­đe­nog si­na, ili će i on bi­ti ubi­jen! Pod pri­ti­skom, sta­ri Dra­go je mo­rao po­vu­ći oroz pu­ške upe­re­ne u je­dva ži­vog si­na. Dra­go je dva pu­ta vu­kao za oroz, ali pu­ška ne opa­li. Vi­de­ći to, sin Stan­ko re­če ocu:

'Ja­dan, oče, ne­moj me ti bi­ti. Ima me ko bi­ti i bez te­be. Vi­diš da sam ubi­jen…’ Oja­đe­ni Dra­go, po­što pu­ška ne opa­li, re­če ka­pe­ta­nu Voj­vo­di­ću’: Ka­pe­ta­ne, ti si bož­ju pre­stu­pio, oči­ma vi­diš da pu­ška ne­će iz ru­ku oči­nih pu­ca­ti na svo­je di­je­te… Vi­de­ći to, ka­pe­tan drugi­ma na­re­di te do­tu­ko­še Stan­ka Dra­go­va.”

VEČITA ZAHVALNOST

CRMNIČKOM selu Krmnjice, koje je odbilo da čestvuju u pokolju, Kuči su uručili povelju zahvalnosti koja doslovno glasi „Zbog iz­u­zet­ne hra­bro­sti, od­bi­ja­njem da uče­stvu­ju u dru­goj po­ha­ri Ku­ča pod ko­man­dom voj­vo­de Mir­ka Pe­tro­vi­ća, a po na­red­bi knja­za Da­ni­la, ka­da su u Ku­či­ma po­sje­če­ne 243 mu­ške gla­ve, od dje­ce u ko­li­jev­ci do sta­ra­ca i bo­ni­ka, jer ne htjedoše pla­ća­ti po­rez Ce­ti­nju, kao ni ni­ka­da ra­ni­je tur­ci­ma, oda­je­mo zahvalnost žitelji­ma pri­je­zer­skog se­la Kr­nji­ce u slo­bo­dar­skoj Crm­ni­ci, pro­sla­vlje­nim bor­ci­ma za slo­bo­du i po­bjed­ni­ci­ma mno­gih bi­ta­ka, po­seb­no naj­že­šće u tom ju­nač­kom se­lu, ka­da zarobi­še 1.500 Ar­ba­na­sa i pod­vod­nom di­ver­zi­jom po­to­pi­še brod kod Ckla, ta­ko da preživje­li Tur­ci iz bo­ja na Kr­nji­ca­ma ne sti­go­še ži­vi u Ska­dar!“

SUTRA: KNjAZ LIKVIDIRA SVE UMNE LjUDE U CRNOJ GORI