FELJTON - OBESNI KNJAZ NE ŠTEDI NI NEJAKE SESTRIĆE: Predanje kaže da serdar Jole nije zaustavio knjaza u sludom naumu, dečake je ipak otrova

Naravno, to nije mogla sakriti ni vatra sa ognjišta njegove sestre Jane na Orjoj Luci: 

„Svi sa da­hom za­sta­lim u usti­ma po­sma­tra­ju ka­ko ne­man og­nja sve vi­še u vi­si­nu ra­ste, a vje­tar po oko­li­ni raz­no­si pri­jat­ni mi­ris od sla­ni­ne, me­sa i osta­lih ži­vot­nih na­mir­ni­ca pu­ne ko ko­šni­ce me­da Voj­vo­di­ne ku­će“  - bilježi Tomo Oraovac. „Na li­ci­ma že­ne i đe­ce Bo­ško­vi­ća, ni tra­ga od ža­lo­sti ili uz­ne­mi­re­no­sti. Ova hlad­no­ća iz­gle­da nji­ho­vih li­ca i sa­vr­še­na, pu­na do­sto­jan­stva, mir­no­ća, knja­za je do­ve­la do pra­vog bje­sni­la (lu­di­la), pa je na­mah sko­čio sa sto­li­ce i na­re­dio da se ro­blje (po­ro­di­ce) Bo­ško­vi­ća do­ve­du pred nje­ga.

Per­ja­ni­ci (ka­ba­da­hi­je) pri­ve­do­še že­ne i đe­cu. Me­đu že­na­ma knjaz spa­zi svo­ju se­stru Ja­nu, že­nu voj­vo­de Ri­sta, i br­zim joj ko­ra­ci­ma pri­đe i re­če:

— Ja­no, plju­ni na iz­daj­no­ga po­pa Ri­sta, pa idi i bu­di žena po­pa Đu­ra Ku­sov­ca — ti, po­pe Đu­ro, po­što ti je umr­la že­na, uzmi Ja­nu za že­nu.

Ali Ja­na uz­vra­ti knja­zu:

— Ni­je­si po­go­dio Ze­ko (knja­žev na­di­mak iz dje­tinj­stva), ja ni­kad ne­ću plju­nu­ti na mog vjernog mu­ža, voj­vo­du Ri­sta Bo­ško­vi­ća. On je ura­dio ono što bi sva­ki po­šte­ni Cr­no­go­rac učinio, ja se sa njim po­no­sim i di­čim se što sam nje­go­va že­na. On, ni ni­ko nje­gov, ni­je bio iz­daj­nik, već su iz­daj­ni­ci oni ko­ji su uda­ri­li na čast ju­nač­kog i vi­te­škog ple­me­na Bjelopa­vlić­kog. Voj­vo­da Ri­sto je osvi­je­tlio obraz svoj i svo­ga ple­me­na, oprao obraz pleme­na od tvo­jih la­ja­va­ca ko­je ti šti­tiš i po­ma­žeš, ne bi­lo ti pro­sto ni pred bo­gom ni pred lju­di­ma, i ka ne­će…

Knjaz uvri­je­đen i po­ni­žen Ja­ni­nim od­go­vo­rom, uz­vik­ne:

— Oćeš, kuč­ko, ili ću ti tu šte­nad (mi­sle­ći na đe­cu voj­vo­de Ri­sta — La­za­ra i Ma­ša­na, sta­re dvi­je i če­ti­ri go­di­ne) po­kla­ti da od psa ne osta­ne ku­ča­di.

Ja­na bez okli­je­va­nja od­vra­ti knja­zu:

— Udri, ubi, pa­li i po­si­je­ci, ja se ni­kad ži­va ne­ću od­re­ći ni mr­tvo­ga voj­vo­de Ri­sta.  Te­ško Cr­noj Go­ri s to­bom i ta­kvi­jem go­spo­da­rom. Ze­ko, Ze­ko, sve ćeš ovo grd­no pla­ti­ti, jer Bo­ško­vi­ći ni­ko­me ne osta­ju du­žni.

Ove ri­je­či knja­za su iz­ve­le iz tak­ta i u jed­nom sko­ku pri­đe Ja­ni i ugra­bi nje­na dva       sin­či­ća (La­za­ra i Ma­ša­na) i umje­sto da Ja­ni od­go­vo­ri, vik­ne:

— Oćeš li se, kuč­ko, od­re­ći po­pa Ri­sta ili ću ti ovu pa­ščad po­klat?

Kad mu je Ja­na od­go­vo­ri­la `ne­ću, već ko­lji i njih i me­ne`, knjaz Da­ni­lo, dr­že­ći đe­cu u  naruč­je, po­tr­či pre­ma vra­ti­ma ku­će ko­ja je već u pla­me­nu sa­go­ri­je­va­la u na­mje­ri da obo­je đe­ce ba­ci u va­tru da sa­go­re.

Ovaj neo­če­ki­va­ni knja­žev po­stu­pak sle­dio je sr­ca u pr­si­ma svi­ju gla­va­ra, ali ni­ko ne smija­še pro­go­vo­ri­ti. U tre­nut­ku kad je knjaz već po­di­gao đe­cu u vis i uzeo za­mah da ih što du­blje ba­ci u va­tru, is­ko­čio je pred nje­ga  ser­dar Jo­le Pi­le­tić i uz­vik­nuo:

— Ne, go­spo­da­re, ne osra­mo­ti se­be i sla­vu ku­će Pe­tro­vi­ća! — pa ga uhva­ti ru­ka­ma pre­ko rame­na, ne da­ju­ći mu na­pri­jed sto­pe.

Knjaz vik­ne na Jo­la i re­če:

— Puš‘ Jo­le, ubi­ću te!

A Jo­le mu uz­vra­ti:

— Ne puš‘, go­spo­da­re, živ Jo­le ne da da uči­niš sram­no i za tvo­je ime stid­no de­lo! — pa još vi­še steg­ne knja­za svo­jim če­lič­nim ru­ka­ma.

Knjaz is­pu­sti đe­cu, ko­ja pad­nu na ze­mlju, ma­ši se ru­kom za le­de­ni­cu, ko­ja mu je bi­la za poja­som i po­no­vo vik­ne na ser­da­ra Jo­la:

— Zar se ta­ko slu­ži go­spo­dar, or­ja­te pi­per­ski, drž mi se, ubi­ću te kao psa! — i već mu je le­de­ni­ca bi­la u de­sni­ci, na­šta mu je Jo­le uz­vra­tio:

— Udri, go­spo­da­re, ali sve ovo što ra­diš je pre­ko bož­je…

Gla­va­ri vi­de­ći đe će knjaz ubi­ti ser­da­ra Jo­la, a oku­ra­že­ni Jo­le­vim po­stup­kom i          hra­bro­šću, pri­tr­če Jo­lu u po­moć i spri­je­če knja­za da ne ubi­je ser­da­ra Jo­la…”

U NARODNOM pre­da­nju je sa­ču­va­na pri­ča da je knjaz Da­ni­lo, kad je Ja­na od­bi­la da ga posluša i pre­u­da se za po­pa Đu­ra Ku­sov­ca, uzeo bu­ri­lo vo­de i uga­sio joj og­nji­šte, a se­stra ga je on­da, na­vod­no, pro­kle­la: „Uga­si­lo se te­bi i og­nji­šte i uli­šte…”

Međutim, kako dalje piše Oraovac, knja­za ni­je mo­glo za­do­vo­lji­ti ni za­si­ti­ti nje­gov bi­jes pre­ma od­bje­glim Bo­ško­vi­ći­ma, te da bi se ovi­ma što vi­še osve­tio, pre­ko po­vjer­lji­vih li­ca na­re­di da se pre­ko no­ći otru­ju La­zar i Ma­šan, sin­či­ći voj­vo­de Ri­sta Bo­ško­vi­ća, i nje­go­vi lju­di us­pi­ju da pre­ko že­na (ko­je ni­je­su mo­gle ni sni­je­va­ti o če­mu se radi) da­du đeci hljeb „be­škot” (bi­je­li hljeb dvo­pek ko­ji je knjaz jeo) na­po­jen otro­vom.

Sjutra dan ra­no uju­tro obo­je je đe­ce u naj­stra­šni­jim mu­ka­ma umr­lo i od­mah su sa­hra­nje­na pored re­ba­ra cr­kve Sv. Će­kle, s li­je­ve stra­ne. Ka­ko Ja­nu ni po­sli­je smr­ti đe­ce ni­je mo­gao primo­ra­ti da se uda za po­pa Đu­ra Ku­sov­ca, to on na­re­di da mu do­ve­du Fin­tu, že­nu Šće­pa­na Bo­ško­vi­ća, i istu pre­u­da za po­pa Đu­ra Ku­sov­ca. Fin­ta se opi­ra­la, ali kao ma­nje raz­bo­ri­ta že­na i mla­da, ne mog­ne se opri­je­ti knja­že­voj na­red­bi, te je si­lom od­ve­du, što je Boškovi­ći­ma te­že pa­lo ne­go­li ubi­stvo dva si­na voj­vo­de Ri­sta…”

PRIČA dalje govori da je Jana Ristu rodila sina u 56 godini života, a da su Boškovići iz Podgorice prešli u Skadar. Glasoviti Omer-paša, skadarski vezir, junak i silnik, sve je učinio da pridobije Boškoviće i iskoristi njihovu mržnju prema knjazu Danilu – da ih obrne protiv njega i protiv Crne Gore. Nijesu pomogla nikakva obećanja i carske buruntije kojima su vojvodi Ristu i njegovim rođacima nuđeni činovi u turskoj vojsci – sve su odlučno odbili.

Na isti način su postupili i istim riječima odbili pašine darove i svi ostali Boškovići. Svojim držanjem su naljutili,ali i zadivili i pašu i sve skadarske Turke, među kojima su mnogi bili i odranije naklonjeni Boškovićima i gledali na svaki način da im pomognu. Tomo Oraovac među njima posebno ističe izvjesnog bega Bušatliju koji je za Boškoviće izmolio milost od vezira i preuzeo da se o njima stara.

Glas o hrabrom i viteškom držanju Boškovića se brzo pročuo i u Crnoj Gori i pronio do Cetinja. Knjaz Danilo je izgleda ipak osjećao grižu savjesti i kajanja zbog postupka prema Bjelopavlićima, posebno prema Boškovićima, mada to nikada dok god je bio živ nije ispoljio i javno priznao. Na navaljivanje glavara, među kojima se posebno istakao serdar Jole Piletić, knjaz se ipak odobrovoljio i odobrio da se Boškovići mogu vratiti u Crnu Goru. U tome je, po prilici, posebno važnu ulogu odigrao Nikola Musulin, Srbin, učitelj u Skadru, koji je, osim što je napisao pismo lično knjazu Danilu o Boškovićima i njihovom držanju u Skadru, objavio i članak u novinama, u bečkom »Svetovidu«, izdižući tako ovaj slučaj i primjer Boškovića na evropski nivo.

Odanost srpstvu

NA SVE ponude Omer-paše, skadarskog vezira, da se okremne protiv Crne Gore Risto Bošković je odgovarao: „Nikad, čestiti pašo, neću učiniti ono što bi osramotilo moje ime, ime moga bratstva, moje kuće, mog ponosnog plemena i Crnu Goru — odgovorio je, po zapisima Toma Oraovca, vojvoda Risto Bošković Omer-paši — pa te molim ostavi nas na miru, ili nas posijeci, kako to dolikuje tebi, tvome junaštvu i tvome caru. Mi Boškovići ne možemo biti drugo nego ono što smo, a to je vjerni sinovi Crne Gore i srpskog imena…“

SUTRA: KNjAZ DANILO PONIŽAVA BOŠKOVIĆE I BJELOPAVLIĆE