FELJTON - KADIĆI NISU DRŽALI DO VLASTI SA CETINJA: Kadićisu bili zadrti plemenici i nisu imali bliske veze sa vladikama i Crnogorcima

To su dobro znali i  preci današnjih  Kadića. Stoga i nije slučajno što Andrija Dragov Kadić nije mogao da oprosti onu pošalicu o daru vladike Rada Manojlu Pešiću, velikom junaku svoga vremena. Pred Božić 1835. ode  on sa bratom Zekom i  ubi Mirčetu i brata mu Tiodora. Pešići na to odgovore i za osvetu ubiju dva Kadića sa Bovana.Perjanici vladičini, međutim, uspiju da uhvate braću Kadiće,zatvore ih u tamnicu Guvernaduricu i po Njegoševom naređenju, nakon strašnog mučenja i zlostavljanja, ubiju.

To je razgnjevilo Kadiće koji ni do tada nijesu mnogo držali do vlasti na Cetinju, niti su plaćali porez. Izmaknuti na sam  kraj Bjelopavlićke ravnice organizovali su presretanje turskih karavana, otimali tovare, a plijen najčešće ostavljali za sebe, ili dijelili sa ostalim bratstvenicima  iz ogranka Milekovića .Tako je bilo i u doba svetog Petra,velikim dijelomi u Njegoševo vrijeme , pa sve do dolaska knjaza Danila na vlast.

Za njih se govorilo da su najjače  bratstvo u plemenu. Petar Šobajić navodi da su mah počeli gubiti  od kraja 18. vijeka kad su Bjelopavlići  zajedno sa Piperima ušli u sastav Crne Gore.

„BILI su zadrti plemenici i nisu hteli imati nikakve veze sa vladikama i Crnogorcima, njima su uvek nasuprot stajali. To ih je i slomilo, a ojačalo njihove protivnike Boškoviće, koji su baš usled veze sa Crnogorcima sve više jačali. Sve dok su bili u plemenu kažu da su imali moći i Milekovići , kako su na šire zvali Kadiće, Šaranoviće, Pavličiće i Peleviće po nekom Mileku od kojeg vode poreklo. Ako nisu bili jači, a ono  su se jednačili po snazi sa Kaluđerovićima.

Petar Šobajić, koji je ovo zabilježio,navodi  da je nadgornjavanje Kadića i Boškovića trajalo sve do ubistva knjaza Danila i istrage Kadića.

INAČE, mladi knjaz nije trpio neposlušnost, pa je počeo da disciplinuje brdska plemena, u prvom redu Kuče, Pipere i Bjelopavliće, o čemu svjedoče njegove krvave  pohare, ubistva  plemenskih prvaka i nedužnog stanovništva, otimanje i uništavanje imovine  i druga nepočinstva za vrijeme njegove vladavine.

Ne ma­nje od nje­go­vog ap­so­lu­ti­zma i bez­du­šno­sti,nakon ukidanja Opštenarodnog zbora, kao najdemokratskijeg oblika  učešća naroda u vlasti u protekla skoro četiri vijeka, nje­go­ve sa­mo­vla­snič­ke ti­ra­ni­je i pre­vr­tlji­vo­sti, nje­go­vog ne­mi­lo­sr­đa i ne­po­pra­vlji­ve pa­ko­sti, ugled knja­za Da­ni­la je kr­njio, a mr­žnju ve­ći­ne na­ro­da iza­zi­vao nje­gov brat, voj­vo­da      Mir­ko, ko­ji je bio, ako ne u sva­koj pri­li­ci ini­ci­ja­tor i pod­stre­kač, a ono sva­ka­ko najpouzda­ni­ji iz­vr­ši­lac knja­že­ve vo­lje i vla­sti. U svim naj­tra­gič­ni­jim i naj­kr­va­vi­jim po­du­hva­ti­ma i od­lu­ka­ma, ne­iz­o­stav­no se ja­vlja nje­go­vo ime, go­to­vo bez iz­u­ze­ta­ka u glav­noj ulo­zi.

Ugled mu je,međutim,  na­ro­či­to po­ras­tao 1852. go­di­ne, po­zna­ti­je kao Omer-pa­ši­na go­di­na, od­no­sno na­kon ve­li­kih uspje­ha u bor­ba­ma sa Tur­ci­ma. Ipak, su­jet­ni, mla­di go­spo­dar Cr­ne Go­re, pr­vi ko­ji je ski­nuo vla­di­čan­sku man­ti­ju i pro­gla­sio se svetovnimvladarom, i da­lje je stre­pio za svoj po­lo­žaj i na­sto­jao da u ko­ri­je­nu sa­si­je­če sva­ku pomi­sao Pera To­mo­va i nje­go­vih pri­sta­li­ca da ga iz­ba­ce iz se­dla. U tim ob­ra­ču­ni­ma je poka­zao izuzet­nu oho­lost, upor­nost i ne­mi­lo­sr­đe. O to­me mo­žda naj­bo­lje go­vo­ri je­dan grozni primjer iz Bjelopavlića, slu­čaj ko­ji se zbio na po­čet­ku vla­da­vi­ne knja­za Da­ni­la, koji je zabilježio Budo Simonović. Ri­ječ je o tra­ge­di­ji bje­lo­pa­vlić­kog ple­men­skog kapeta­na Steva­na Điknića, odno­sno Ste­va­na Đik­ni­na, ka­ko je bio po­znat u na­ro­du.

Ste­van je bio po­smr­če. Otac mu La­zar po­gi­nuo 1780. go­di­ne na Mo­ra­či u bo­ju sa Tur­ci­ma i si­na mu, ka­ko je to ta­da bio obi­čaj, zva­li Ste­van Đik­nin, tim vi­še što je Đik­na iz­gle­da bi­la čo­vjek-že­na, do­bra i od do­br­o­ga da ni­je bi­lo sra­mo­ta da joj se sin po njoj ka­zu­je.

I Ste­van sta­sao u do­br­og čo­vje­ka i ju­na­ka ko­ji je ste­kao ka­pe­tan­ski čin na sa­blji i pu­šci ta­ko da ga je i Nje­goš opje­vao u „Ogle­da­lu srp­skom“.

Ste­va­nu se, me­đu­tim, ni­je do­pa­dao Ze­ko Ma­li i ni­je to ni krio – otvo­re­no je go­vo­rio i prven­stvo da­vao Pe­ru To­mo­vu. Knjaz ni­je ta­kve tr­pio i br­zo je smi­slio ka­ko da mu se   osve­ti, da opa­me­ti i nje­ga i dru­ge.

Dva Ste­va­no­va si­na, Go­šo i Ti­o­dor, bi­li su tek pri­sta­sa­li, ali već ogla­še­ni kao haj­du­ci i ju­na­ci bez ma­ne i stra­ha. Knjaz Da­ni­lo ih, me­đu­tim, ogla­si kri­vi­ma – da oni po­red Turaka ubi­ja­ju i Cr­no­gor­ce, i osu­di ih na smrt. No, va­lja­lo je po­hva­ta­ti ta­kve gor­ske vukove pa se Da­ni­lo po­slu­žio lu­kav­stvom. Po­slao je per­ja­ni­ka kod ka­pe­ta­na To­ka Ni­ki­na Ša­ra­no­vi­ća i na­re­dio da za­ka­že zbor Bje­lo­pa­vli­ća kod cr­kve na Je­len­ku, ra­ču­na­ju­ći da će tu, ne slu­te­ći zlo, do­ći i si­no­vi Ste­va­no­vi.

Ta­ko i bi­lo. Na zbor do­šli i Go­šo i Ti­o­dor i per­ja­ni­ci ih oni čas po­hva­ta­li, po­ve­za­li i po­ve­li na ka­pe­tan­ski sud na Pren­ti­nu gla­vi­cu. A pre­su­da se od­mah zna­la: ko ta­mo kre­ne taj se ne­će gla­ve na­no­si­ti… Us­put, dok su ih spro­vo­di­li, ko­man­dir per­ja­ni­ka uda­ri Go­ša i brek­ne mu:

— Živ­ni, po­ga­ni od po­ga­ni!

Go­šo, ko­ji je i za ma­nje ski­dao gla­ve, a bio iz­u­zet­na ljud­ska sna­ga, seg­ne, ras­ki­ne ve­ze na ru­ka­ma i zgra­bi ko­man­di­ra za gr­lo da ga za­da­vi i zu­bi­ma za­ko­lje. Spa­se ga osta­li          per­ja­ni­ci — pri­pu­ca­ju i ubi­ju Go­ša i is­pod nje­ga je­dva ži­vog iz­ba­ve svog ko­man­di­ra.

Iako sve­zan, Go­šov brat Ti­o­dor is­ko­ri­sti tu gu­žvu i str­ku i po­bjeg­ne pre­ma se­lu Kolašino­vi­ći­ma. Ali, bio je zle sre­će. Kad je iz­gle­da­lo da je uma­kao i unio gla­vu, puk­ne mu gat­njik na ga­ća­ma, a on sa ru­ka­ma sa­ve­znim na le­đi­ma nit mo­gao ga­će di­ći nit se njih ka­ko kur­ta­li­sa­ti. U to­me na­i­đe je­dan kom­ši­ja i bli­žnji mu ro­đak. Ti­o­dor se po­na­da da ga je ogri­ja­lo sun­ce, da će mu on po­mo­ći da se kur­ta­li­še ne­vo­lje i iz­ba­vi gla­vu, ali ro­đak zabo­ra­vi ro­đa­štvo i Ti­o­do­ra pre­da per­ja­ni­ci­ma ko­ji su pri­sti­gli u po­tra­zi za njim.

Ti­o­do­ra, na­rav­no, stri­je­lja­ju na Pren­ti­noj gla­vi­ci i on­da i nje­ga i bra­ta mu Go­ša, po     na­re­đe­nju knja­za Da­ni­la, ob­je­se da vi­se tu za pet­na­est da­na kao opo­me­na svim osta­lim    Bje­lo­pa­vli­ći­ma ka­ko će pro­ći oni ko­ji su ne­po­kor­ni i ne­vjer­ni go­spo­da­ru sa Ce­ti­nja.

KRUPNI I STASITI

"Kadići su bili krupni ljudi, stasiti, pravi soj. Kad je viđen krupan čovek u plemenu, pitalo se je li Kadić ili je od odive njihove, toliko su odskakali od drugih plemenika tom osobinom. Od njih su se ženili i s njima prijateljila najbolja bratstva u plemenu, a prijatelji su im bili i glasiti Crnogorci: S mnogim bratstvima u plemenu su se krvili, hteli su svoj prestiž, te kažu da su bili nasilnici i orijati. Od njih i od Jovanovića iz Pavkovića je palo po pet mrtvih zbog ovog slučaja: oženio se bio jedan Jovanović od njih, pa ga žena ostavila i pobegla u rod, a Kadići je, ne pitajući joj muža,  preudali u Pipere."

SUTRA: KNjAŽEV UDAR NA PIPERE OPOMENA BJELOPAVLIĆIMA