FELJTON - NA KRFU SE KRUNIO UGLED DINASTIJE KARAĐORĐEVIĆ: Tokom tri godine dugog progonstva srpska država je prolazila kroz razne krize

Balkanski ratovi i prvi globalni sukob u istoriji za neko vreme su zatvorili unutrašnje političke borbe, makar kad je reč o politički strankama koje su listom ušle u veliku ratnu koaliciju. Jaša Prodanović je kasnije o tom vremenu napisao:

„Za vreme Rata, monarhija je pokazala svoje pravo lice. Umesto ličnog režima od pre 29. maja javila se oligarhijska vladavina oficirske kamarile. Stari metodi lažnih zavera i izmišljenih atentata stavljeni su ponovo u pokret. Korupcija je počela da se širi naglo i brzo. Kao što je stara monarhija bila pod kraljem Milanom naprednjačka, a pod poslednjim Obrenovićem stvorila je naročitu kraljevsku stranku, tako se i nova monarhija identifikovala sa radikalima, strankom bez principa i sa labavim moralom.“

TOKOM tri godine dugog progonstva srpska država je prolazila razne krize. Koliko god bila kasnije stavljana pod sumnju, navodna zavera crnorukaca, koja je dovela do događaja u Ostrovu od strane vlasti proglašenog za atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića, otvorila je pitanje Solunskog procesa koji je svakako bio najveći od svih izazova srpskoj kruni i vladi u progonstvu. Pored unutrašnjih i međunarodnih zapleta koji su pratili suđenje i presudu optuženim oficirima i pogubljenje njih trojice na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, postavljalo se pitanje šta bi, u slučaju svrgavanja Karađorđevića. pripadnici Crne ruke dalje preduzeli u pogledu ustavnog uređenja Srbije.

Prema optužnici, njihova namera je bila da ukinu ustavni poredak, svrgnu vladu i dinastiju, i uspostave vladavinu jednog vojnog komiteta.  Mihailo Ranković – bivši poslanik Samostalne radikalne stranke, u vreme rata pristalica Pašićevih radikala i član Crne ruke – tvrdio je da je namera bila uspostavljanje „vojne republike“.  

NAJBOLjA slika promene koja se dogodila 1917, posle pogubljenja osuđenih na Solunskom procesu,  odnos Milorada Draškovića, prvaka Samostalne radikalne stranke, koga je Jaša Prodanović čak ubrajao među „stranačke monarhiste“, prema Solunskom procesu.  Prema nekim svedočanstvima, tokom narednih godina većina samostalaca se razočarala u Karađorđeviće kao dinastiju, ali pretežno ne i u monarhiju kao ustanovu. Verovali su da je dinastija „potrošila fond od imena Karađorđeva“ i da je treba „najuriti“.  Drašković je avgusta 1909. čak savetovao republikanskom samostalcu Jovanu Žujoviću da otputuje u Veliku Britaniju kako bi tamo pronašao novog kralja za Srbiju. U vreme jedne od narednih kriza, 1912, Drašković je ipak mislio da je za promenu dinastije postalo prekasno.  Balkanski ratovi i Prvi svetski rat doveli su do ponovne promene njegovog stava. U to vreme član velike koalicione vlade, on je visoko cenio doprinos mladog regenta Aleksandra ratnom naporu Srbije. Drašković je nakon uspešnog prelaska preko crnogorskih i albanskih planina o Aleksandru Karađorđeviću pisao svojoj surpuzi:

„...Kako je podnosio, kako je mirno, kako dostojanstveno podneo više no mi ostali. Našoj je vojsci pisana teška sudbina, ali joj je Bog ostavio jedno zadovoljstvo: ima na svom čelu junaka dostojna nje. Iz Albanije je došao pošto je ispratio 2/3 svoje vojske i osigurao prelazak ostalih.“  Ovaj sasvim pozitivan odnos je, kako kad je reč o Draškoviću, tako i kod većine samostalaca, radikalno promenjen nakon što su juna 1917. pogubljenjem pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, majora Ljubomira Vulovića i Radeta Malobabića izvršene presude vojnog suda. Mada je prvom presudom znatan broj crnorukaca bio osuđen na smrt, očekivalo se, s obzirom na prilike u kojima se nalazila prognana srpska država, ali i na neuverljivost dokaza na osnovu kojih je presuda donesena, da će osuđeni konačno biti kažnjeni na dugogodišnje kazne zatvora. Tada su samostalski ministri Ljubomir Davidović i Milorad Drašković podneli ostavke, a sa njima je iz Pašićevog kabineta, koji je prestao da bude izraz koalicije većine parlamentarnih stranaka, istupio i naprednjak Vojislav Marinković.

SAMOSTALSKI ministri odlučili su se na ostavke posle audijencije kod regenta Aleksandra koja je kasnije naširoko prepričavana i za mnoge savremenike i autore ima karakter događaja prekretnice. Treba, međutim, napomenuti da je na početku krize u kojoj su udela imala sva tri centra moći u državi – vojska (posebno njeno crnorukačko krilo), regent i vlada – upravo Miloradu Draškoviću, kao ministru pravde, bilo dato zaduženje da u Solunu sprovede neku vrstu istrage. Njegov izveštaj doneo je i predlog za kažnjavanje pojedinih oficira. Kasnija istraga i proces, međutim, otvorili su i pitanje saučesništva pojedinih ministara, a vladi je referisano da su neki zaverenici ukazivali i na saučesništvo ministara Draškovića i Marinkovića.  No, uprkos tome, Drašković i Ljubomir Davidović otišli su posle izrečenih presuda kod regenta da od njega traže da se uzdrži od izricanja najtežih kazni osuđenima.  Očevici su saglasni da je razgovor postao buran. Drašković je u jednom času udario šakom po stolu i obratio se regentu uzvikujući: „Visočanstvo, samo ne u krv.“  Samostalski prvaci su potom uzbuđeni napustili ovaj sastanak. Upravo negde u to vreme Jaša Prodanović izgovorio je direktnije i brutalnije ocene solunske presude tvrdeći da su one: “’smišljena zavera da se nevinim ljudima uzmu glave – „ubistvo“ dakle“.  

NA REGENTOVA pitanje o sopstvenim republikanskim uverenjima, Prodanović je ovog puta obrazlagao nešto drugačije nego što je to učinio više od decenije ranije na slično pitanje njegovog oca: „Republiku neće dovesti čista teorijska propaganda republikanskih načela. To ni u jednoj zemljine ne biva tako, nego se republike javljaju kad monarhije dozlogrde narodu. (...) Narodna masa može mnogo da trpi, ali kad ‘pređe dara meru’, javljaju se bune, revolucije i zavere. To je lekcija svetske istorije. Ako princ ne bude vladao kako treba, on će sam pojačati (...) republikanski pokret.“  Regent Aleksandar je kasnije preneo prvaku Jugoslovenskog odbora Anti Trumbiću ovaj Prodanovićev stav kao izraz nelojalnost i odstupanje od rodoljublja. Praktično je optužio dvojicu samostalskih političara za saučesništvo.  Uprkos tome, bivši ministri učestvovali su u radu Krfske konferecije početkom leta 1917. godne. Upravo tada je, međutim, grupa samostalaca na čelu sa Jašom Prodanovićem odlučila da konačno prekine sa monarhijom. Većina onih srpskih opozicionara, u to vreme nije bila antimonarhistički opredeljena, ali im je smetalo delovanje vlade i regenta Aleksandra koje su smatrali nedovoljno demokratskim.  Jaša Prodanović se tada, 1917. godine, poslednji put sastao sa Aleksandrom Karađorđevićem.

ODRŽANjE MONARHIJE

POGUBLjENjE trojice osuđenih na Slunskom procesu dovelo je do velike promene u delu srpske političke javnosti. Bez obzira na beznadnu ratnu situaciju, Krsta Cicvarić je primetio da je čak i Slobodan Jovanović, koga Dejvid Mekenzi naziva „konzervativnim profesorom“, postao republikanac.  Za Cicvarića je upravo međunarodni odnos snaga bio ključan kad je reč o održanju monarhije u prognanoj srpskoj državi.

SUTRA: SRPSKA OPOZICIJA TRAŽI FEDERALNU JUGOSLAVIJU