FELJTON - SOCIJALDEMOKRATE TRAŽE USPOSTAVLJANJE REPUBLIKE: Dimitrije Tucović se zalagao za balkansku federaciju demokratskih narodnih republika

Sredinom marta 1912. razne novine javile su o postojanju oficirske zavere u Srbiji. Cilj je bilo svrgavanje kralja Petra. Srpsko Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo rata demantovali ove glasine. Ipak, navodno je upravo „vodeći oficir“ srpske vojske tvrdio da „Srbija želi republiku, kao i da je samo po sebi jasno da su vojska i nacija umorne od dinastije koju Velike sile samo tolerišu“.  Autori članaka su verovali da je zamisao o uspostavljanju republike iznesena samo da bi zaverenici stekli podršku javnosti.

Novine širom Evrope su sa zanimanjem prenele vest o proslavi 1. maja u Beogradu i Sofiji. Samo šest sedmica kasnije dve balkanske države našle su se u središtu opšteg rata na poluostrvu, a usred napetosti koje su prethodile Drugom balkanskom ratu stranim posmatračima činilo se čudnim da u Beogradu (Sofija je u ovim vestima samo pomenuta kao mesto održavanja sličnih demonstracija) oko 7.000 radnika maršira ulicama kličući „miru, balkanskoj republici i socijaldemokratiji“. Ustav „jedne federacije balkanskih država“ trebalo je, prema tim zahtevima, da bude napisan na „republikanskim osnovama“.

Leften Stavrijanos je primetio da, uprkos velikom uspehu srpske vojske u dva balkanska rata, ne samo da nisu promenjeni ciljevi srpskih socijaldemokrata, već je rasla i njihova popularnost. Dvojica socijalističkih poslanika neprekidno su u skupštini ponavljali partijski program, a Dragiša Lapčević je u govoru koji je održao u vreme potpisivanja mira u Bukureštu 1913. rekao: „Ako je mir potpisan u Bukureštu, on će po našem mišljenju biti samo nominalan. Ako nisu uspostavljeni klasni odnosi tj. ukoliko nije ostvarena federacija balkanskih republika, videćemo dalje borbe, zato što sve dinastije, i sve birokratske i vojne klike žele prevlast.“  

POPUT Svetozara Markovića, četiri decenije ranije, i srpski socijaldemokrati su socijalnu transformaciju pretpostavljali političkoj. Republikanizam ni kod njih nije bio cilj, već samo sredstvo, s tim što monarhija više nije mogla biti ni prećutno tolerisana niti prihvaćena kao prelazno rešenje. I kad je reč o republikanskom obliku vlade, socijaldemokrate su težile većem, balkanskom rešenju. Poput Lapčevića, Dimitrije Tucović je na kongresu Srpske socijaldemokratske partije održanom u Beogradu sredinom februara 1914. godine, u opširnom govoru izneo stav partije prema minulim ratovima i njen programski pogled u budućnost.  (Deseti kongres SSDP isprva je bio zakazan za 8/21. novembar 1913, ali je zbog upada arbašakih odreda u Srbiju bio odložen.

Prvobitni naslov Tucovićevog obraćanja bio je „Balkanski rat i balkanska federacija".

On je, međutim, na Desetom kongresu Srpske socijaldemokratske partije, koji je održan 31. januara (13. februara) 1914. godine, podeno referat „Posle ratova".)

Tucovićev  referat bio je lepo primljen, a veliki deo njegovog sadržaja unesen je u Rezoluciju koju je na kraju rada usvojio kongres. Tek pod četvrtom tačkom, na samom kraju njenog teksta, rezolucija preporučuje formiranje jedne „federacije demokratskih narodnih republika“.  

IZ OVOG donekle nejasnog i kontradiktornog stava ne sledi da li je reč o saveznoj državi ili savezu država, jer pored reči „federacija“ stoji i množina, dakle, „narodnih republika“. 

U  Četvrtoj tački rezolucija Desetog  kongresa Srpske socijaldemokratske stranke  je pisalo: „... Ne gubeći, naposletku, iz vida tesnu vezu izmeću nesnosnih spoljašnjih odnosa i unutrašnje bede, između stalne ratne opasnosti i privredne krize, Kongres poziva radničku klasu i široke narodne mase da se zajedno sa radničkim pokretima ostalih balkanskih zemalja što jače zalažu za privredno i političko zbliženje i udruženje balkanskih naroda, čija je krajnja, najsavršenija i najpouzdanija forma federacija demokratskih narodnih republika na Balkanu [...] Kongres želi da se započeti zajednički rad balkanskih socijaldemokratskih konferencija što pre nastavi i kliče:

Živela zajednica balkanskih naroda!; Rat neprijateljstvima i ratovima između naroda!;Živela solidarnost balkanskog proletarijata!“

U SABRANIM  delima Dimitrija Tucovića stoji da je na skupovima u kojima je učestvovao i u tekstovima koje je objavio tokom 1914. godine trinaest puta spomenuta republika. U velikoj većini slučajeva reč je o „federaciji balkanskih republika“ ili „balkanskoj federativnoj republici“ kao „jedinom pravednom i trajnom rešenju“ za polostrvo „prenapučeno nacijama“. Baš kao i komunisti posle Drugog svetskog rata, tadašnji socijaldemokrati smatraju za potrebno da pored termina „republika“ razluče i jedan uz drugi uspostave i dva prideva – „narodna“ i „demokratska“ – koji u suštini kazuju isto.

Samo kada se određuju prema imperijalizmu i trendu militarizacije Srbije, oni govore o njoj kao o „demokratskoj republici“, ali i tada smatraju da je krajnje i idealno jedno šire rešenje, u balkanskoj federaciji. Tako je bilo i u vreme izborne kampanje koja je trajala i kada je nakon Sarajevskog atentata započela Julska kriza.

U „Radničkim novinama“  24.juna 1914. godine pojavio  Izborni manifest partijskim i sindikalnim organizacijama, socijalistima biračima i nebiračima, u kome je pisalo:

„...Lažne patriote često puta vele: republika je zbilja bolja od monarhije; samo ona nije za Balkan, a naročito nije za Srbiju. Međutim, ako ikome, republika je potrebna kao nasušni hleb baš Srbiji, kao god i celom Balkanu. Istorijski događaji poslednjih dveju godina dokazali su neodoljivu želju balkanskih naroda da preporode ovo poluostrvo i da ga načine jednom velikom i srećnom zajednicom. Ti dogaćaji, isto tako, pakazali su ne samo istovetne potrebe balkanskih naroda nego, u najvećoj meri, i njihovu sposobnost da zajednički rade i žive kao god i da se zajednički bore.[...] Danas je, naprotiv, Balkan iscepkaniji no ikad, neprirodniji no ikad, sa državama zavađenijim no ikad, sa narodima bednijim no ikad! Otkuda to? Zašto to? Prosta stvar! Dok balkanski narodi imaju istovetne interese, balkanski kraljevi imaju suprotne interese. Monarhije na Balkanu najveće su prepreke sreći i blagostanju balkanskih naroda. Dokle god one postoje, dotle će se stalno klati i krviti balkanski narodi, iako su jedni drugima tako srodni, tako bliski i tako potrebni. Mi nećemo klanje bratskih naroda na Balkanu; mi hoćemo bratstvo naroda na Balkanu! Mi nećemo ratove; mi hoćemo mir! A to će biti ponajpre mogućno ako se radi na uništenju balkanskih monarhija i zavođenju balkanskih republika!“

NEĆE VLADU OFICIRA

U VREME izborne kapanje u leto 1914. Socijaldemkrate su poručivale glasačima: „I kao što nećemo vladu oficira, tako nećemo ni onu državnu organizaciju koja jednog čoveka pravi centrom svekolike vlasti i koja sudbinu miliona stavlja u ruke jednom licu koje nije sposobnost, već puki slučaj rođenja doveo na taj položaj. Drugim rečima, mi nećemo monarhiju, koja je i kad je najparlamentarnija ipak u osnovi militaristička; nego mi hoćemo republiku, demokratsku republiku, u kojoj će sudbina zemlje zavisiti samo od narodnoga predstavništva koje je veran izraz želja, raspoloženja i mišljenja sviju građana.

SUTRA: NA KRFU SE KRUNIO UGLED DINASTIJE KARAĐORĐEVIĆ