FELJTON - POSLANICI U SKUPŠTINI KRITIKUJU KRALJA I PAŠIĆA

Čak i kada je deo radikala stvorio Samostalnu radikalnu stranku ništa se, za pripadnike republikanske demokratije, nije mnogo promenilo. Početkom januara 1907. održana je u „Kolarčevoj sali“ sedica Kluba samostalnih radikala. „Republika“  je izveštavala o analizi programa radikalne demokratske stranke u Bugarskoj i napredne pučke stranke u Hrvatskoj,  koju je okupljenima predstavio Jovan Skerlić. Govornik je zaključio da je Samostalna radikalna stranka za razliku od ove dave došla „spontano, iz praktike, iz života“ i da nema „ni toliko doktrine ni precizan program, te široki horizont političkih i socialnih ideja“.  Usledila je diskusija u kojoj su prema izveštavanju „Republike“  na jednoj strani Jaša Prodanović i Dragoljub Joksimović zastupali očuvanje dotadašnjeg programa, dok su se za novi program zalagali Skerlić i Kosta Jovanović.

Poslednja dvojica predlagali su osnivanje narodne vojske, uvođenje opšteg prava glasa, davanje istog prava ženama, ukidanje posrednih preza, smrtne kazne i odvajanje crkve od države. Ismevajući „šuplje fraze“ „reakcionarne i oportunističke“ desnice u SRS – kako su nazvali zalaganje za „saniranje finansija“, „širenje prosvete“, „pošumljavanje goleti“ – pristalice „republikanske demokratije“ tvrdili su da su samostalni radikali priznali da njihova stranka nema ideologiju.  Za razliku od samostalaca, za radikale ništa nije trebalo dokazivati. „Republikanske demokrate“ videle su radikale kao stranku „na službi kamarili“, od osnivanja stranke 1881. do 1903. autori „Republike“ izbrojali su čak devet velikih ustupaka koje su radikali izvršili prema vlastima: „tražiće im se... i oni će sve učiniti“. 

U REDAKCIJI  „Republike“  verovali su da su vlasti propustile da zabrane šesti broj novine zbog toga što je u vodećem tekstu traženo uklanjanje vere iz prosvete. Navodno su vlasti verovale da je svaki napad na religiju kontraproduktivan za republikance zato što izaziva otpor javnosti.  Kao da su sa „demokratskom republikanizom“ posle više od četvrt veka ponovo na red došli revolucionarna retorika i najava korenitih, nasilnih promena u državi.

Policija  je zabranjivala „Republiku“, a sudovi su te zabrane poništavali.  Uredništvo novina se žalilo na zloupotrebe sudskog postupka u cilju njihovog progona. Policija je zabranjivala brojeve koje bi potom policajci odneli iz štamparije. Sudovi su odugovlačili sa odlukama o policijskoj zabrani, koju bi najčešće poništili, ali prekasno da bi broj mogao da bude prodat čitaocima. Dešavalo se i da policija ne ostavi revers o zaplenjenom tiražu, pa bi kasnije bio vraćen daleko manji broj primeraka novina. Zato uredništvo nije bilo u mogućnosti ni da tuži policiju.  Kada je policija krajem marta 1908. zabranila i 14. broj Republike, nezabranjena su ostala svega tri njena broja. Uredništvu je ostalo samo da nastavi po starom. Vređali su sudije i policajce.

„Arnautski tip mita vlašče“ bio je za njih samo nastavak režima poslednjeg Obrnovića, deo policijskog aparata koji je odan svim režimima.  Tvrdili su da okupaciona uprava manje zabranjuje banjalučku „Otadžbinu“, koja je pak daleko više gonjena od mostarskog „Naroda“ ili sarajevske „Srpske riječi“. Nabrojane novine „mnogo manje gone punomoćnici Franca Josifa i kuferaši sa Musale no što „Republiku“ gone šumadinski Cigani sa Terazija“.

ZA RAZLIKU od ondašnjih socijalista i socijaldemokrata, republikanski demokrati nisu razdvajali demokratiju i socijalizam. U tom verovanju sledili su učenje Žorža Renara. Krajem januara 1908. u jednom članku predstavljen je pokret u prilog uspostave republike na Beogradskom univerzitetu. Univerzitetska omladina postala je od „avangarde srpskog radikalizma“ grupa oportunista koji radi zaposlenja i povlastica deluju u prilog korumpiranom vlastima „rad komada hleba bijeloga“, većina studenata je stala protiv „poklonika Gornjeg doma“ i „apostola korupcije i državnih udara“.  Navedeno je i da se republikanska ideja na univerzitetu pojavila tri godine ranije (1905) „i počela vršiti svoj blagotvorni uticaj na studentsku inteligenciju“.  O očekivanju da većina studenata postanu pristalice republikanske ideje autori članka u „Republici“  računali su da vlada promenom Zakona o univerzitetu zabrani organizovanje studentskih političkih klubova.

JEDAN od dokaza da je položaj kralja bio ne samo pokoleban već i suštinski slab, bilo je za pojedine autore pitanje kraljevske civilne liste.  Prema Ustavu iz 1903, pitanje iznosa ove stavke rešavano je posebnim zakonom.  Vladajući radikali želeli su da povećaju kraljeva primanja, ali nisu želeli da se obavežu zakonom, namerni verovatno da ga na taj način dodatno približe i učine zavisnim. Kršenje ustava vlada je prikrivala obrazloženjem da je reč o apanaži za prestolonaslednika i izdržavanje ostalih članova vladarskog doma. Stvari su postale naročito složene nakon što je početkom 1908. princ Đorđe uputio pismo predsedniku narodne skupštine u kome je naveo da odbija ovu apanažu.

Poslanik opozicione Samostalne radikalne stranke uzviknuo je tim povodom u skupštini:

„To što ste vi hteli, to znači da se podmiti jedan kralj srpski.” “G. Pašić, po svojoj staroj navici... da nudi bakšiše i da ih prima, uneo je u budžet i ovaj bakšiš-peškeš... tvrdio je drugi. Veljković je pak kritikovao Pašića, koji navodio je „veruje u svemoć novca“ i stavlja kralja ’u onaj isti red ljudi u koji stavlja i lovce klase, koncesionare i liferante’.“ Tom prilikom kritikovan je kralj. Ljuba Stojanović, Ljuba Davidović i Jaša Prodanović, samostalci, dvojica od njih kasnije, u Kraljevini SHS, osnivači Republikanske stranke, svedočili su o dogovoru kralja i Pašićeve vlade da neustavnim putem bude povećana civilna lista. Kralja su optuživali da zbog toga ne koristi svoje ustavne prerogative propuštajući tako da spreči samovlast vlade. Prodanović je čak verovao da je deo ovog sporazuma, u stvari, bio i nesprečavanje dovođenja Pašića na vlast. 

CITIRANjE FRANCUZA

U JEDNOM od prvih brojeva „Republike“ u motou ispod naslova vodećeg teksta stajao je citat iz jedne od revolucionarne deklaracije donesene u Francuskoj 1793. godine.

„Svakog pojedinca koji bi nasiljem prisvojio suverenitet, slobodni građani treba da ubiju.“  Teško da je bilo monarhije tog doba čija je vlada mogla mirno da pređe preko ovakvih političkih stavova. U istom broju u svečanom tonu su prenesene pojedinosti o atentatu na kralja Portugalije, narodnom oduševljenju koje u usledilo i borbi republikanaca za promenu oblika vladavine.

SUTRA: PRETNjE KRALjU PETRU DA ĆE OSTATI BEZ KRUNE