FELJTON - DEMONSTRANTI TRAŽE USPOSTAVU REPUBLIKE: Socijaldemokrate su već 1904. godine došli su u sukob sa radikalskom vladom Nikole Pašića

Tom prilikom ujedinila su se nekolika radnička udruženja koja su delovala pod uticajem ideologija starih socijalista, među kojima su najznačajniji bili Svetozar Marković, Vasa Pelagić i Mita Cenića. Prvi predsednik SSDP je bio Dragiša Lapčević, ali je njen najistaknutiji vođa bio Dimitrije Tucović. Vremenom ova stranka počela je da stiče podršku delova sve brojnijeg gradskog radništva. Razvijala se kao revolucionarna marksistička organizacija. Rešenje državnog i nacionalnog pitanja srpske socijaldemokrate videle su u južnoslovenskim, pa čak i balkanskim okvirima – u federaciji ravnopravnih država.

Ideologija SDSS razvijana je na temeljima „Erfurtskog programa“ Socijaldemokratske partije Nemačke. Ciljevi stranke bili su uvođenje opšteg prava glasa i donošenje zakonodavstva koje bi štitilo radnike. Stranka je stajala iza mnogobrojnih štrajkova, čiji su zahtevi bili povećanje nadnica, skraćivanje radnog vremena i poboljšanje uslova rada. SSDS je pokrenula socijalističku biblioteku i razne novine i časopise, među kojima su od posebne važnosti bili Borba, Radničke novine, i Jednakost. SSDS, koja je 1909. imenicu „stranka“ u nazivu zamenila sa „partija“, bila je članica Druge Internacionale.

VEĆ 1904. ovakav program i delovanje SDSS  došli su u sukob sa radikalskom vladom. Odnos vlade i opozicije u tom slučaju razlikovao se od odnosa vlade prema opoziciji u ranijim decenijama. SSDS je imala dva poslanika u Narodnoj skupštini. Partija je bila privržena pacifističkoj politici i glasala je protiv svih kredita u sklopu programa naoružavanja koji je prethodio ratovima u razdoblju od 1912. do 1918. godine.
Godina 1906. označila je prekretnicu u spoljnoj, ali i u unutrašnjoj politici. Započeo je

Carinski rat sa Austrougarskom. Srbija je bila prinuđena da u potpunosti promeni spoljnotrgovinsku orijentaciju, a tokom trajanja ovog ekonomskog sukoba zaoštreni međunarodni odnosi pretili su izbijanjem rata.  Srbija je posledicom ovog razvoja događaja, ali i sa svešću da je zaostala u programu naoružavanja za susednom Bugarskom, započela program naoružavanja koji je nametnuo potrebu uzimanja najvećih spoljnih kredita u dotadašnjoj istoriji. Kada je 1906. podignut jedan kredit u iznosu od 95 miliona dinara u zlatu za kupovinu oružja i izgradnju novih pruga, ukupan dug zemlje prešao je iznos od 550 miliona.  Narodna skupština je 12. decembra 1906. godine odobrila ovaj zajam, a javnost je bila zgrožena, pre svega zato što je kurs zajma iznosio 86%, pa je od 95 miliona koji su uzeti na zajam zaista preuzeto svega 81,7 miliona dinara.

I prihvaćena kamata od 4,5% godišnje činila se visoka, a rok otplate od najviše 50 godina – nepovoljan. U to vreme kolonijalnog podjarmljivanja malih naroda i njihovih zemalja, uzbunu je izazvala i vest da je kao garancija za kredit dat višak čistih prihoda Samostalne monopolske uprave. Zbog svega ovog su se pobunili studenti. Na studente okupljene 10. decembra 1906. žandarmerija je otvorila vatru iz pušaka. Iznenađenje i gnev učinili su da se u mnoštvu začuju poklici republici. Novine „Pravda“  uporedile su ove događaje sa martovskim demonstracijama iz 1903. godine, koje su teško narušile ugled dinastije Obrenovića. Autor članka je čak izneo uverenje da su ove događaje inspirisali istovetni krugovi.  

SAVREMENICI su zabeležili kako najveće nezadovoljstvo demonstranata nije izazvalo ni podizanje kredita, niti njegovi uslovi, već je ono najviše bilo usmereno prema kralju Petru. Verovalo se da je predsednik vlade Pašić obećao kralju tri miliona dinara ukoliko ne ometa donošenje kredita. Policija je na Terazijama pokušavala da spreči demonstrante da dođu do Dvora, konačno, u ogorčenom gušanju sa građanima uz upotrebu bajoneta i pucnjavi je ranjen jedan student. Demonstranti su se potom okupili na raskrsnici ulica kod kafane „London“. Tada se okupljenima obratio student Krsta Cicvarić  koji je, između ostalog, rekao: „Nedamo i nećemo zajam, kojim Pašić misli da plati ljude, koji su ga doveli na vlast!“ Ovaj budući novinar i anarhista tvrdio je da su prilike u zemlji gore nego pre Majskog prevrata iz 1903. godine. Pod režimom kralja Aleksandra, tvrdio je, nije bilo kamarile zaverenika i trgovaca. Cicvarić je tada otvoreno predložio bude uspostavljena republika, koju je video kao spas za Srbiju.

Sledećeg dana i prekosutra policija zaredom protivzakonito zaplenila tiraž „Pravde“.

Osnivač „Pravde“  Pavle Marinković pitao je u skupštini Pašića da li je vojska bila stavljena u pripravnost, ali nije dobio odgovor na ovo pitanje. Studenti su ponovo demonstrirali nakon što je skupština usvojila ovaj kredit, ali tada nije došlo do ponovnih sukoba.      

OPOZICIJI se u to vreme moglo činiti da je u krizi celokupan sistem. Krajem decembra 1906. „naprednjački omladinci“ su se u „Pravdi“  podsmevali radikalima pišući izveštaj sa demonstracija „po meri“ policije. U mašti autora okupljenim pristalicama raznih stranaka obratio se i sâm Pašić:

“’Kad je masa stigla na mesto gde se nalazi kuća gospodina Nikole Pašića, klicanje se ustostručilo. Uzvicima „živeo Pašić!“, „živeo zajam“ „živela tri milijuna“ nije bilo kraja sve dok se više Rosulekove radnje nije pojavio na prozoru gospodin Pašić, gologlav, i klanjajući se njegovim osmejkom na usnama, na sve strane. Kad se masa njegovom pojavom umirila on je uzeo reč i izgovorio ovaj govor:

„Mnogo vam fala, braćo, zbog ovo. Sad kad imamo zajam sve će da bidne dobro. Oće da bidne dobro i za ono što je gospodin Svetozar, ovaj ne Svetozar, nego gospodin Svetolik, rekao gospodin Miti, ovaj ne Miti nego gospodin Simi, ovaj Katiću. I to će da bude svršeno. Što se tiče republike, fala vam, jer i ja sam protiv. Za protiv sam jerbo je bolje da bude namesništvo. To jeste ne da bude namesništvo, nego da ne bude republika, jerbo u republiku nema namesništvo a namesništvo je bolje zbog što se tiče tri namesnika. U ostalom, sve će da bidne dobro i hvala vam braćo.“

O teškoćama u Srbiji čulo se i na drugom kraju sveta. Početkom 1907. godine razne novine širom sveta objavile su da u Srbiji postoji čitava struja koja zahteva uspostavljanje republike. Prvo u londonskim, a potom u mnogim drugim novinama na engleskom, objavljen je prvog dana Nove godine članak u kome stoji: “Stanovništvo Beograda, u Srbiji, pokazalo je značajne znake nelojalnosti prema kruni. Okupljeni oko palate građani su vikali: ’Dole monarhija!’, kličući republici.“  Pojedine novine objavile su kako je ova eksplozija republikanizma bila posledica nemira u kojima je ubijeno deset a ranjeno dvanaest studenata Beogradskog univerziteta.

ČITAVA KAMPANjA

BAŠ  kao i radikalima, u ranom razoblju njihovog delovanja, pitanje oblika vladavine nije bilo ključno ni srpskim socijaldemokratima. Ipak, kada je početkom marta 1909. godine princ Đorđe Karađorđrvić ubio svog slugu Stevana Kolakovića, upravo su njihovo glasilo,  „Radničke novine“ vodile čitavu kampanju za koju su mnogi verovali da je narušila ugled sâme ustanove monarhije.

SUTRA: U ZATVOR ZBOG PISMA ŠVAJCARSKOM KRALjU