FELJTON - SRBIJA NIJE SPREMNA DA UKINE MONARHIJU: Nikola Pašić je govorio da "stvoranje republike znači napuštanje zavetnih misli"

Bila je to Samostalna radikalna stranka koja se od početka 20. veka, tokom nekoliko godina, odvajala od stranačke matice. U Prodanovićevoj Republici je novembra 1945. o ovome napisano i: „Glavni odbor Samostalne radikalne stranke, najodvažnije i najborbenije političke grupe, podelio se u mišljenju o obliku vladavine. Tri profesora i jedan advokat bili su za republiku; tri advokata i jedan profesor za monarhiju. U NOVOM PROGRAMU STRANKINOM TO JE PITANjE OSTAVLjENO OTVORENO.“ [...]

Pojedini savremenici verovali su da je sa Majskim prevratom nestao legitimitet srpske monarhije. „Posle 29. maja, dana kada je Srbija videla da je jedan vladar (ma kakav on bio) poleteo glavačke kroz prozor, sa neprikosnovenošću i prestižom monarhovim (je) svršeno. I da monarhija u Srbiji živi još hiljadu godina, vladar ne može više dostići raniji prestiž“ – pisao je naprednjački prvak i doktrinarni monarhista Pavle Marinković.  Brutalno ubistvo, slava i moć ubica koji su usledili, te nemirni, nestabilni parlamentarni režim koji je usledio, doveli su monarhiju u Srbiji u neobičan i nesiguran položaj. Privremena vlada je sazvala narodno predstavništvo, a okupljeni narodni poslanici su izmenili ustavni redosled delatnosti. Prvo su doneli novi ustav, pa tek potom izabrali kralja.  Posle pogibije kneza Mihaila, Drugo namesništvo je suštinski nametnulo novog kneza pre nego što ga je izabrala od strane vojske opkoljena Topčiderska skupština. Ipak, i tada su namesnici odlučili da za kneževog maloletstva donesu novi ustav, zbog čega je on po preuzimanju pune vlasti razmišljao čak i da ih uhapsi.  Pojedini autori smatraju ovaj postupak narodnog predstavništva za preuzimanje samostalnog suverenog prava. Time je stupanje na presto budućeg kralja stavljeno u vezu sa njegovom pristankom na doneseni ustav. Skupština je tako monarha pretvorila u „sekundarnu vlast“ (izvedenu iz volje legislative), a sebe u „revolucionarnu konstituantu“.  Na drugoj strani, narodno predstavništvo je samo potvrdilo izbor koji je već učinila vojska, što, međutim, nikako nije rehabilitovalo stanje legitimiteta monarhije.

MEĐUTIM, poznato je da su izbor i ubistvo vladara u istoriji novovekovne Srbije bili prisutni. Iako im ne treba davati onaj značaj koji im pripisuje Olga Obradović-Popović – pošto su izostali i kod drugih blakanskih monarhija tog vremena – srpski monarsi Novog veka nisu svoj legitimitet baštinili ni na božanskom ni na istorijskom pravu.  Usled toga su postojali otpori čak i njihovom krunisanju.

Srbija je, međutim, posle 1903. došla u neobičan položaj. Nakon decenija borbe dve dinastije, ostala je samo jedna sa vrlo malo mogućih kandidata koji bi nasledili aktuelnog kralja. Odricanje princa Đorđa i bolest njegovog brata Aleksandra, krajem prve decenije 20. veka, otvorili su ponovo, ovaj put sa mnogo više razloga, pitanje da li „antidinastičar“ znači i republikanac. U to vreme ova dva termina nisu imala istovetno značenje. Moguća kandidatura kneza Nikole ili nekog stranog princa bila je sasvim logična budući da je prema ustavu Velika narodna skupština trebalo da izabere novog kralja a time i novu dinastiju. Zbog toga su se u vreme parlamentarne vladavine, pre 1914, i u većem broju nego ranije, javljali i samozvanci koji su tvrdili da su potomci starih srpskih dinastija.  Monarhizam parlamentarnih stranaka ipak je u to vreme još bio pravilo. Tako grupa naprednjačke omladine, okupljena oko lista Pravda, smatra krajem 1905. godine za neophodno da odgovori na članak koji je objavljen u bečkim novinama Prese. Autor članka doveo je u vezu Pravdu sa Svetomirom Nikolajevićem, koga je obeležio kao protivnika srpske dinastije. U odgovoru uredništvo je na sledeći način definisalo odnos naprednjaka prema monarhiji: „Naprednjaci su monarhiste po uverenju, a ne iz onih pobuda koje, izgleda kreću toga dopisnika, misle da im baš taj njihov monarhizam diktuje ovakvo držanje odnosno majskoga prevrata i zaverenika. Oni nalaze, da bi svoj monarhiski princip demantovali kada bi o tom prevratu delili poglede bečkog dopisnika. Sadašnja dinastija srpska pre će, svakako, naći potpore u principijelnoj politici napredne partije nego u teorijama bečkoga dopisnika. Dugogodišnji prijatelji ne moraju biti i pametni prijatelji.“

NA DRUGOJ strani, složeni procesi koji su započeli i pre smene dinastija i ponovne uspostave parlamentarne vlade, doveli su do toga da jedan liberal, narodnjak i budući demokrata, Vojislav Veljković, nekada blizak saradnik kralja Aleksandra Obrenovića, kaže da u Srbiji više ne postoji monarhizam: „...verovatno se više neće moći ni stvoriti”, u „demokratsko vreme... monarhijsko osećanje slabi i opada čak i u starim, viševekovnim monarhijama“. „Niko od nas ne veruje da Kralj svoju vlast ima s neba i od Boga... Po našim pojmovima, u dolasku Petra za kralja ima isto toliko božanskoga prava koliko i u dolasku g. Pašića za Predsednika Ministarstva.“ Prvak liberala je zaključivao: „Mi Kralja smatramo više manje samo kao državnog službenika”, Ovaj zaključak zasnivao je na istorijskom iskustvu pošto je “od vladalaca i šefova naše nove države polovina pobijena, a druga polovina prognana i naterana da se potuca po tuđini.“

Ovo pretvaranje monarha u „državnog službenika“ i njegovo poistovećivanje sa radikalskim premijerom Pašićem bilo je, prema mišljenju Olge Popović-Obradović, isključivo prikriveni republikanizam.  Kao najveći zaštitnici monarhizma pojavljivali su se sada poslanici Radikalne stranke koji, međutim, kako primećuje autorka, nisu upotrebljavali druge argumente do one svojih protivnika: neutemeljenost monarhijske vlasti videli su kao jemca parlamentarne vladavine, a samog vladara kao zaštitnika, patrijarhalnog ujedinitelja, očinsku figuru i čak neophodni simbol u vreme borbe za nacionalno ujedinjenje. Pojavila se čak i tvrdnja kako se u Srbiji vladari smenjuju češće nego vlade u nekim državama, što je, i pored zabrinutosti, bilo viđeno kao primar izvornosti nad naslednošću.  [...]    

STAV radikala prema obliku vladavine onovremene Srbije, možda je najbolje formulisao Nikola Pašić. Stranački vođa je nepune dve sedmice posle svrgavanja i gašenja dinastije Obrenović dao intervju srpskom časopisu iz Zagreba „Novom Srbobranu“. Novinar ga je pitao da li je većina srpskih poslanika i senatora naklonjena održanju monarhije ili, naprotiv, uspostavi republike. Pašić je odgovorio decidno: „Za Srbiju nije republika, prerano je to, daleko je to od nas. U Srbiju kao republiku prodrli bi silni i mnogobrojni strani uticaji a to bi bilo najveće zlo. Srbija ima pred očima ne samo sebe, kao što je danas, nego i srpsku misao. Stvoriti republiku značilo bi raskrstiti sa zavetnom mišlju. Jedva se kao monarhija opire stranim uticajima.“

SAMOSTALNI REPUBLIKANCI

NARODNA radikalna stranka, tokom više od dve decenije, koje su prethodile atentatu  1903.godine, bila je dominantna politička organizacija u Srbiji. U vreme Majskog prevrata nalazila se u procesu odvajanja samostalaca u novu političku stranku, u čije su vođstvo ušli republikanci. Radikalna stranka u ni u svojim formativnim godinama, a pogotovo ne na početku 20. veka svakako nije bila sklona promeni oblika vladavine u Srbiji.

SUTRA: DEMONSTRANRI TRAŽE USPOSTAVU REPUBLIKE