FELJTON - IDEJE PARISKE KOMUNE UTICALE NA RADIKALE: Posle smrti Svetozara Markovića pristalice Nikole Pašića nazvale su se radikali

Pojavile su se organizovane stranke. Narodnjaci-radikali pretvorili su se u Narodnu radikalnu stranku, političku organizaciju koja je oko sebe okupila seljaštvo. Bilo je to doba masovnih stranaka, a NRS je bila prva i jedina istinski masovna politička stranka za postojanja nezavisne srpske monarhije. Originalno okupljeni oko ideja Svetozara Markovića, radikali su u početku bili u velikoj meri revolucionarna stranka.

Radikalska himna „Ustaj seljo“  sadržala je i stihove: „Protiv boga i vladara, protiv popa i oltara, protiv krune i skiptara...“ Ipak, baš kao i Svetozar Marković, libili su se da otvore pitanje "oblika vladavine". Radikali, bar kad je reč o zvaničnim dokumentima, nisu bili voljni da ulaze u proces uspostave republike. U nacrtu prvog programa, koji je Svetozar Marković napisao 1873. godine, nije posvećena pažnja obliku vladavine. Međutim, baš kao i u slučaju mladoosmanskih intelektualaca tog vremena, ostatak programa jasno je pokazivao da od monarhove vlasti praktično neće ostati ništa.

Ova koncepcija predviđala je da državna vlast bude potpuno u nadležnosti Centralnog odbora. Za razliku od skupštine kakva je predviđena Ustavom iz 1869. godine, ovaj bi odbor bio izabran po delegatskom sistemu. U okruzima bi po istom načelu bili stvoreni okružni odbori.  (Svetozar Marković je u prvo vreme verovao da bi osnovna jedinica samouprave trebalo da bude opština (po pravilo opštine su u to vreme obuhvatale po jedno selo). Osvedočivši se u male kapacitete srpske opštine, kasnije ju je zamenio srezom (koji, moglo bi se reči odgovara današnjoj opštini), da bi se konačno opredelio za okrug (koji odgovara današnjim okruzima).

POLICIJSKA  vlast došla bi u nadležnost opština. Porotni sudovi zamenili bi sudsku vlast u državi. Mnogo značajniji bio je ekonomski segment ovog programa. Svi dugovi prema Upravi fondova bili bi ukinuti. Agrarnom reformom deo zemlje koji domaćinstvo nije u stanju da samostalno obrađuje prešao bi u vlasništvo opštine. Socijalna davanja bila bi na teretu „opštih narodnih prihoda".

Milan St. Protić tvrdi da je ideologija srpskih radikala podrazumevala davanje manje važnosti pitanju oblika vladavine. Za razliku od Francuske, gde je, kao što smo videli, pitanje republikanizma bilo ključna odrednica političkog identiteta radikala, u Srbiji je to pitanje bilo znato manje važno.  Razlog za to Protić je, pre svega, video u "osobenosti srpskog državnog razvitka", "važnu ulogu" obe dinastije i njihovu "bliskost srpskom narodu".  Mada tvrdi da je još grupa okupljena oko Svetozara Markovića „razvila teorijski koncept republike“, Protić vidi republikance samo među radikalima koji su delovali na prelazu iz 19. u 20. vek.  No, ako među radikalima, posebno na početku stranačkog delovanja, nije bilo (mnogo) istinskih republikanaca, bilo je, prema mišljenju ovog autora, antidinastičara. Neskloni pretendujućim Karađorđevićima, radikali su samim tim mogli biti označeni kao republikanci, ali tek posredno.

TAKO  je Srpska napredna stranka u predizbornom proglasu 1882. kao odgovor na program Narodne radikalne stranke navodila kako se ostvarenje potpune samouprave „kroz sve grane državnog života ne može se zamisliti do samo u zamišljenoj socijalističkoj republici.“  Kada su radikalski poslanici 1882. izašli iz Narodne skupštine i u njoj zavladala reakcija, naprednjačka većina nastojala je da „rasprostiranje nihiliza, komunizma i socijalizma“ postane krivično delo. Radikal Uroš Knežević, advokat po zanimanju, odgovorio je na ovaj predlog ustvrdivši kako mu se „ne dopada stilizacija kojom se predviđa kazna za rasprostiranje nihilizma, komunizma...“. Verovao je da u pravnoj državi: „može svaki po svome ubeđenju da ispoveda načela, tu se ne mogu postaviti ograničenja. Može neko biti republikanac, socijalista itd“, samo, ne sme da radi na sprovođenju ideja republikanstva, socijalizma, komunizma, nihilizma.

Radikali su, na drugoj strani, do kraja, makar na rečima, ostali privrženi idejama Pariske komune. Savremenici su imali različite procene o stavu radikala prema obliku vlade u Srbiji. Pišući o tome, Vladan Đorđević, konzervativni političar, privrženik dinastije Obrenovića i predsednik vlade, ostavio je sledeće redove:

“...Pristalice Svetozara Markovića, a posle njegove smrti Nikole Pašića i kompanije, nazivahu se radikali, a u stvari behu teroriste, docnije antidinastičari i revolucionri, a posle uspeha u dinastičkom prevratu, postadoše reakcionari i dinastičari. Što se ovih tiče, jednovremeno sa ovom podelom političkih partizana, behu duhovi podeljeni na privrženike Obrenovića, Karađorđevića i Petrovića Njeguša, pa čak ’Kakvog stranog princa’, pa čak i kakve ’republike’.“  Ovo je pisao Vladan Đorđević, nekadašnji protivnik kneževske vlasti i časnik jedne skupštine Ujedinjene omladine srpske, koji je nakon što se vratio u Srbiju početkom sedamdesetih godina 19. veka samog sebe smatrao „nepokolebljivim republikancem“.  Nije bio jedini, Jovan Skerlić je tvrdio da je nekada „i sâm Panta Srećković govorio jezikom Vase Pelagića“.

IPAK, koliko god oduševljeni, duhovi novih srpskih političara nisu bili tako jedinstveni kad je reč o obliku vladavine. Leta 1880. uredništvo jednog humorističkog časopisa smatralo je da će pesma koju su objavili na naslovnoj strani biti lepo primljena od većine. Već sam naslov „Starmali se ruga francuskoj republici“ govorio je dovoljno.
Milan St. Protić izneo je ocenu odnosa Narodne radikalne stranke prema monarhiji iz ranih godina ove političke organizacije, poredeći je sa francuskim radikalima:

„Istini za volju, bilo je nekoliko načelnih  republikanaca među članovima Radikalne stranke, osobenosti srpskog državnog razvitka u kome je vladalac imao glavnu ulogu i bliskost obe dinastije srpskom narodu isključivale su mogućnost ozbiljnog zalaganja za uvođenje republikanskog ustrojstva. Obe vladajuće porodice ostale su simboli nacionalne borbe za oslobođenje i ujedinjenje. Njihovo srpsko i seljačko poreklo sasvim ih je približilo običnom narodu. Umesto zastupnika ideje republike, Radikalna stranka u Srbiji razvila je snažno antidinastičko obeležje. Neumorno se borila za ograničenje vlasti Krune. Sva energija i snaga srpskih radikala bila je usmerena na borbu protiv kralja Milana koga je Ljuba Živković duhovito nazvao – Demonom Srbije. Tako je srpski Radikalni antidinastizam postao zamena za francuski Radikalni republikanizam.“

RUGANjE KRALjU

ANTIDINASTIČKE članke prvi je pisao Pera Todorović, jedan od radikalskih prvaka, koji je uređivao stranački list „Samouprava“. Todorović je pisao članke u kojima je otvoreno kritikovao kralja Milana.  Pisao je humoreske u kojima ga je izvrgavao ruglu, što je do tada bilo nezamislivo.  Radikali su, pored „Samouprave“, izdavali još književni list „Rad“ i šaljive novine „Ćosa“. Radikali su sa spomenutim novinama i uz talentovane autore kakav je bio Todorović uskoro zavladali javnošću Kraljevine Srbije.

SUTRA: BEČ I MOSKVA NE ŽELE SRBIJU KAO REPUBLIKU