FELJTON - REPUBLIKANCI IZVELI PRVI MODERAN ATENTAT: Zaverenici su imali naum da presto ponude budućem kralju Petru Karađorđeviću

Pojedini autori ovoj promeni daju nenameravani i neočekivani značaj, koji je imao posledice istinske liberalne revolucije.  Kad je reč o srpskom republikanizmu, možemo reći da je ovaj „prvi moderni atentat“ u srpskoj istoriji izveo republikanizam u Srbiji iz domena pojedinaca i ideja.  Videli smo kako je Dragiša Stanojević porodično bio povezivan sa pretendujućom dinastijom koju je Drugo namesništvo smesta okrivilo za atentat (umesto dotadašnjih sumnji na liberale i omladinu). Ako je poziv Garibaldiju i Hercenu u članstvo Društva srpske slovesnosti bio prvi republikanski gest onda je Stanojevićevo držanje i okupljanje studenata na Velikoj školi nakon atentata, možda prvo otvoreno delo u prilog republike u srpskoj istoriji.

Iako oslobođen zbog nedostatka dokaza,  Stanojevićevo držanje nije bilo jedini nagoveštaj da su iza atentata stajali republikanci.

(Peti od osam optuženih, Stanojević, imao je svega 24 godine. Iako je pozvao studente da podrže osnivanje republike i on je od strane tužioca označen kao „sluga familije Karađorđevićeve“, „sebičnjaci, bezkučnici i u celom skupu sami izrodi“ konačnio „dostojni samo onoga – koga oni htedoše dovesti na srpski presto mučkim ubistvom kneza Mihaila“. Naglašeno je da ovaj čin nema „ni najmanje popularnosti ni u jednom redu našeg građanstva“.)

JEDAN od učesnika atentata svedočio je tokom suđenja da je veče uoči ubistva razgovarao sa Simom Nenadovićem, Kostom Mitrićevićem i Dragišom Stanojevićem, ali da sa njima nije govorio o zaveri. Potvrdio je pritom i kako sa Stanojevićem nije bio ni blizak u meri dovoljnoj da bi sa njime podelio tako poverljivu stvar.  Peti od osam optuženih, Stanojević, imao je svega 24 godine. Iako je pozvao studente da podrže osnivanje republike i on je od strane tužioca označen kao „sluga familije Karađorđevićeve“, „sebičnjaci, bezkučnici i u celom skupu sami izrodi“ konačnio „dostojni samo onoga – koga oni htedoše dovesti na srpski presto mučkim ubistvom kneza Mihaila“. Naglašeno je da ovaj čin nema „ni najmanje popularnosti ni u jednom redu našeg građanstva“.

(Veruje se da je prvorazredni motiv braće Radovanović da izvrše atentat na kneza bio lični. Ljubomir Radovanović bio je u zatvoru i braća Pavle i Kosta su zbog toga želeli da se osvete knezu. Pavle Radovanović, je međutim, i sâm stekao doktorat iz prava u Parizu.

Savremenici su tvrdili da je sa sobom nosio prevod nekog Robespjerovog zakona koji je često citirao svojim sagovornicima. Inače kod Radovanovića je pronađen spisak namesnika i ministara za koje je želeo da preuzmu vlast posle atentata. Prema ovo spisku Stojan Bošković i Dimitrije Matić trebalo je da postanu namesnici , Vladimir Jovanović je trebalo da postane ministar inostranih dela, a Milovan Janković – finansija. Zbog ovoga je Vladimir Jovanović stavljen u pritvor u Austrougarskoj, Ljubomir Kaljević, urednik liberalske Srbije, je uhapšen, a Stojan Bošković stavljen u kućni pritvor. U želji da se sporazume sa liberalima, ali verovatno i u nedostatku dokaza, članovi Drugog namesništva general Blaznavac i Jovan Ristić obustavili su istragu i svu krivicu preneli na pristalice Karađorđevića.)

„CRVENI republikanci su težili da ovenčaju političke atentate slavom i naklonošću. Na taj način održavali su neke od najgorih tradicija republika drevne Grčke i starog Rima, namećući ih mladim i oduševljenim, čija je privrženost slobodi napadna i melodramatična, često tek malo bolja od parazitske uslužnosti koja monarsima laska i izdaje ih. Mnogobrojni pokušaji ubistva evropskih suverena, nedavna brutalna pogibija Abrahama Linkolna, krvava zločinstva Fenijanaca u Engleskoj, Irskoj, Kanadi i Australiji, pokazuju koliko se užasno proširila ova politička zaraza; konačno nasilna smrt kneza Mihaila od Srbije dokazuje da je ovaj porok dosegao do dela Evrope koji do tada nije privlačio pažnju ovakvim nedelima, koliko god bilo divlje i neotesano ponašanje njegovih stanovnika.“

Sukob između Garašanina i Blaznavca doveo je u prvim danima posle kneževe pogibije i do spora oko toga koga okriviti oko zavere. Dok su Garašanin i njegove konzervativne pristalice želeli da za atentat okrive liberale i omladinu, Blaznavac i Ristić nastojali su da se sami predstave kao liberali i da usmere istragu ka prognanom knezu Aleksandru Karađorđeviću. Već u optužnici za atentat, na njenim prvim stranicama gde su nabrojani motivi i ciljevi zaverenika, stoji da je proglašenje republike, u stvari, bilo glavni cilj (!), ali je zbog okolnosti i političkog pragmatizma postojala potreba da na čelo države bude doveden knez iz porodice Karađorđević. Novine su prenele kako je stajalo u optužnici: „... što je (vođa zaverenika Pavle Radovanović, prim. Č.A.) ovu nameru, kao što sam kazuje, saopštio i Petru Karađorđeviću i preko delovođe Karađorđevićevog Pavla Tripkovića poslao mu da potpiše i ustav, koji je – veli – spremio bio još pre tri četiri godine u smislu za vladaoca sa svim ograničenim, a u nameri, da za slučaj, ako prevrat uspe, tek onda i pod takim uslovom da dođe na vladu Petar Karađorđević, ako se inače nikako ne bi moglo učiniti da bude republika“.

 AUSTROUGARSKI generalni konzul u Beogradu, Benjamin Kalaj, raspolagao je dve sedmice kasnije sličnim informacijama, samo što je sled bio drugačiji pa bi, u slučaju da ne bude moguće uspostaviti republiku, zaverenici ponudili presto „mladom Karađorđeviću“ (kneževiću Petru).  Namesnik Blaznavac oslanjao se na priznanje Mladena Nenadovića, streljanog rođaka Karađorđevića, kada je tvrdio da su zaverenici imali podršku prognanog kneza Aleksandra, koji je razumeo da su oni većinom naklonjeni uspostavi republike ili dovođenju nekog stranog princa na srpski kneževski presto, ali ih je pomagao u uverenju da su ta dva rešenja nemoguća i da će sa smrću kneza Mihaila presto pripasti njemu. 

Praška „Politika“, a prenela je i liberalska „Zastava“ u Novom Sadu, tvrdila je „ da su srbski `liberalci` i `respublikanci`, u imenima: V. Jovanović i M. Janković kompromitovani u strašnom događaju u Beogradu.“  „Zastava“, čiji je Jovanović bio saradnik, tvrdila je kako su njih dvojicu „još mnogo ranije... smatrali za ultraliberalce, izvikane liberalce i respublikance“.  Lično je Svetozar Marković u jednom članku objavljenom posle atentata na kneza Mihaila izričito tvrdio da je „...opadanje da je ikakav član omladine javno propovedao republiku kao državnu formu za srpski narod ili radio na tome da se ona ostvari...“

PARLAMENT I REPUBLIKA

LIBERALI i omladinci doživeli su izgleda oseku svog republikanizma u godinama koje su neposredno prethodile Topčiderskom atentatu. Vladimir Jovanović je posetio Veliku Britaniju, gde je ostao pod snažnim utiskom parlamentarizma koji je nakon nedavnih reformi delovao toliko vitalno i privlačno da je želeo da ga smesta „presadi“ u Srbiju.

SUTRA: POLICIJSKA VLAST NAROD  DELI U POLITIČKE PARTIJE