FELJTON - SIMBOLIČNA REVOLUCIJA POD KROVOM SABORNE CRKVE: Knez Mihailo je bio ubeđen da Ujedinjena omladina srpska hoće da proglasi republiku

Govorilo se o njegovoj odluci da donese novi ustav koji bi bio napisan u "liberalnom" duhu. Upravo krajem avgusta 1867. održana je u Beogradu, u Velikoj školi, Druga skupština Ujedinjene omladine srpske.  Knez je dozvolio održavanje omladinske skupštine i čak joj je i darovao nešto novca. Ipak, u nekim segmentima ona je otišla izvan njegovih očekivanja, postajući protivna njegovim željama. Pod krovom Saborne crkve, i u dvorištu Velike škole, izvršena je tada svojevrsna revolucija. Bila je ona kratkog daha i isključivo simbolička, ali svakako prekretnica koja će uticati na događaje posle kneževe smrti i, sasvim razumljivo, zbog malih kapaciteta i ograničenih resursa, i tada će proklamovani ciljevi imati samo delimičan uspeh. Manifestacija slovenske solidarnosti i rodoljublja, skupština je bila i mesto na kome je zastupan liberalni program omladine.

Prilikom okupljanja učesnika skupštine jedan član iz Temišvara proteran je iz Beograda zato što je prilikom večere nazdravio Svetozaru Miletiću i Vladimiru Jovanoviću.

Posebna delegacija omladine upućena je kod upravnika policije i ministra unutrašnjih dela. Nadležni su pokazali volju da dozvole njegov ostanak, ali proterani je već otputovao. Mala revolucija nastavljena je u crkvi. Mitropolit Mihailo, poznat zbog svog liberalizma i rusofilstva, nakon službe održao je besedu.

PRISUTNI izveštač „Zastave“ bio je oduševljen: „Juče izjutra zagrmeše sva zvona, i zatalasa se opet svet po Beogradu, samo što sad sve reke uticahu u crkvu sabornu, gde je mitropolit služio. Sva se omladina stekla u crkvu, ali još beše toliko da su i porta i ulica pred crkvom pune bile. Pošto je svršena služba izađe mitropolit, te pozdravi omladinu patriotskom besedom, u kojoj razloži od kolike je ogromne važnosti to što je ona započela, u kojoj pozva svakoga da učestvuje u njenom radu, a prokle svakoga ko digne ruku na nju, ili joj najmanje smetnje na put stavi. Ja sam ubeđen, da do danas još ni jedan naš pop (bar u Srbiji kneževini) nije ovako kao savestan S rbin i pošten građanin  govorio, kao što u toj besedi govoraše g. Mitropolit Mijailo. Zanimljivo beše gledati neka zvanična lica u crkvi za vreme dok je glava Srbske crkve govorila... Ne mogahu ti činovnici svojim ušima da veruju, da se to s amvona govori o građanskoj i ljudskoj slobodi i napredku i o stvarima što njima čemere talire za koje oni žive.

Omladina da je mogla triput bi uskliknula govorniku "Živeo!" ali se u crkvi morala zadovoljiti mesto toga, da se ushićena tri puta prekrsti, a posle službe posla trojicu da srdačno zahvale mitropolitu za njegove savete i blagoslov, i da ga pozovu na poslepodne u skupštinu.“  

NA SKUPŠTINI  je za predsednika izabran Jevrem Grujić. Ovaj nekadašnji sekretar Svetoandrejske skupštine, kasniji ministar pravde i sudija Velikog suda, samo tri godine ranije oslobodio je zajedno sa svojim kolegama učesnike Majstorovićeve zavere.

Oslobođenje tih trideset šest optuženika dovelo je do hapšenja i osude članova Velikog suda. Iako osuđen na tri godine zatvora, Grujić je već sledeće godine pomilovan.  Sada je aklamacijom izabran za predsednika skupštine Ujedinjene omladine srpske. Dopisnik „Zastave“ nije mogao da se uzdrži a da ne zapiše nekoliko „idliskih epizoda“ kako „ta oduševljena scena ne bi bila monotona“: „Na jednoj strani beše jedno dugačko lice pobledelo kao krpa. Kakva se revolucija gradila u toj lepoj duši za prvih pet minuta aklamacije ne znam, ali ona ista usta što su do sad za ljubav talira govorila sve što se naručivalo, pustiše iz sebe glas: Živeo Grujić! i ona ista ruka što je pisala odu sultanu  podiže kapu u vis. Ja nesam verovao svojim očima – ali je sveta istina. U prvim redovima bilo je takođe interesantnih stvari. ’Al verujte g. ministre,  ja nesam nikad mislio da će sadašnje ministarstvo biti toliko liberalno da pusti da se bira Grujić, koga ste vi vanrednim sudom oterali u aps, i koji nema građanske časti!... – E – pa zar bi ja inače služio? zapita ga ministar osmehnuvši se, i brišući se od znoja – jer beše vrlo vrućina i ako nad skupštinom beše nebo kao krov.’“

Izbor Stojana Boškovića i Vladana Đorđevića u vođstvo skupštine doprineo je konačnom raskidu između kneževske vlade i Ujedinjene omladine srpske. Dopisnik „Zastave“ zabeležio je da su okupljeni posebno klicali ovoj dvojici zbog odnosa vlade prema njima.

Istoričari su naišli na uverenje kneza i članova vlade da su organizatori skupštine Ujedinjene omladine srpske imali nameru da tada proglase republiku. 

Sam Svetozar Marković pisao je 4. jula 1870. godine, pod pritiskom napada sa kojima se sa svih strana suočavao, da u Srbiji u vreme Topčiderske skupštine, održanoj leta 1868, kada je na prestolu potvrđen knez Milan: „u celom srpstvu znalo se samo za jednog..., socijalistu’ ili komunistu’, a to je bio (Živojin) Žujović... republikanac’ Dragiša (Stanojević) pokazao se tek nekoliko meseci docnije, a socijalista’ Marković poznat je kao takav samo iz pisanja Vladimiru Jovanoviću, i to od pre mesec dana“.

Verovatno najznačajniji republikanac onog vremena bio je  Dragiša Stanojević, književnik i političar.  Na školovanju van Srbije boravio je ukupno oko dvadeset godina, uglavnom u Francuskoj i Nemačkoj. U Srbiju se vratio 1865. godine i postao profesor Liceja, ali je zbog ubistva kneza Mihaila morao da emigrira iz zemlje. Na sudu nije bilo dokazano da je imao neke veze sa zaverenicima. Od tada pa do kraja života borio se za uspostavljanje republikanskog oblika vladavine u Srbiji Obrenovića. Pod uticaj republikanskih ideja došao je u Parizu šezdesetih godina XIX veka.  U svojim spisima zalagao se za uspostavljanje demokratske i socijalne republike u Srbiji po ugledu na Francusku republiku od 1848. godine. Jovan Skerlić, koji je u biografiji Svetozara Markovića opisao njegovu polemiku sa Stanojevićem, predstavlja ga početkom 20. veka onako kako su ga u društvu zvali tih godina – kao „doktora radikalca“.  Iako iz ustavobraniteljske („velikaške“) porodice bliske dinastiji, Stanojević se na studijama u nemačkim zemljama „napojio sa demokratskim i republikanskim idejama“.  Imao je svega dvadeset godina kada je 1865. u Bonu objavio raspravu pod naslovom „Ist der Staat ein organisches Etwas?“.

LIŠENI POKLONIKA

U VREME održavanja Druga skupština Ujedinjene omladine srpske, „republikanizam“ u Srbiji, nije imao pobornike. Lišen poklonika, nisu ga cenili ni protivnici. Dok se generacija koja se u to vreme školovala na švajcarskim univerzitetima divila samoupravi, federalizmu i republikanizmu, knez Mihailo Obrenović, je prilikom putovanja za Pariz ostao pod utiskom ali i razočaran što su i „ovi (švajcarski) republikanci uspeli da njihove planine ispresecaju železničkom prugom“.

SUTRA: REPUBLIKANCI IZVELI PRVI MODERAN ATENTAT