FELJTON - SRBI RAZAPETI IZMEĐU DVE RUSKE IDEOLOGIJE: Početkom 1864. došlo je do sukoba vlade i liberala u Društvu srpske slovesnosti

Mihail Bakunjin, i sâm u Švajcarskoj, bio je jedan od najznačajnijih evropskih anarhista tog doba.  Zalagao se za ukidanje države; protivnik svih imperijalizma, predlagao je revolucionarno stvaranje zajednice slobodnih građana i opština u slovenskom svetu. Na drugoj strani, sledbenici Internacionale zanosili su se mogućnošću da revolucionarnim prevratom društvo u kratkom razdoblju dođe do najvišeg stepena razvoja.

Mihail Aleksandrovič Bakunjin je svakako jedna od najuticajnijih stranih ličnosti kada je reč o srpskoj politici druge polovine 19. veka. Ovaj nemirni ruski anarhista uticao je na dve srpske političke generacije – liberale i narodnjake/radikale, u njihovim formativnim razdobljima – ali, ni na jedne do kraja. U Londonu je jeseni 1862. Bakunjina upoznao i Vladimir Jovanović. Liberal, koji se divio britanskom parlamentarizmu, sa ruskim anarhistom se saglašavao oko rešavanja slovenskog pitanja – o stvaranju jedne sveslovenske federacije po ugledu na Sjedinjene Američke Države ili Švajcarsku. Bez sumnje, ta država bi po obliku vladavine bila republikanska.

NADMEĆUĆI se međusobno, ove dve grupe su pokušavale da se priključe Internacionali kao posebne sekcije. Tako je Bakunjin jula 1872. osnovao Slovensku sekciju, dok su pristalice Nikolaja Černiševskog dve godine ranije organizovale rusku. Srbi su bili prisutni u obe sekcije, ali su bili najbrojniji narod Bakunjinove organizacije. Nije zato čudo što je upravo u Švajcarskoj, početkom jula 1872, održan jedan kongres srpskih socijalista. Usvojeni program predlagao je bakunjinovska rešenja, među kojima i stvaranje federacije slobodnih opština. Ovaj program naišao je na protivljenje Svetozara Markovića i njegovih sledbenika (među kojima i Nikole Pašića), koji su ga videli kao isuviše anarhistički za prilike u Srbiji.

Bilo je i drugih ruskih ideologa čije su zamisli uticale na srpske studente. Uverenje Lavrova, jednog od onovremenih ruskih socijalista, da je društvena revolucija bila moguće putem narodnog obrazovanja, bile su slične zamislima srpskih liberala, popularnim u Srbiji tokom šezdesetih godina 19. veka. Ta ideologija, istina, liberalska, bila je na vlasti u Srbiji sa uspostavom Drugog namesništva 1868. godine.

Čak je i anarhista-revolucionar Nečajev imao pristalice među Srbima. Neki od njih su čak učestvovali u pokušaju njegovog oslobađanja iz švajcarskog zatvora.

RUSKI narodnjaci su hvalili Srbiju kao zemlju u kojoj je njihov pokret imao više uticaja nego u Rusiji. Kad je reč o Nečajevu, tu je ta naklonost srpskih studenata još čudnovatija.

U to vreme najradikalniji među ruskim revolucionarima, Nečajev posle jednog ubistva beži u emigraciju ge neko vreme koristi srpski pasoš. Stvarajući treći pravac u ruskoj socijalističkoj emigraciji (pored Lavrovljevih evolucionista i Bakunjinovih anarhista on organizuje jakobinsko-blankistički pokret), usled slabije podrške Rusa oslanja se na Poljake i Srbe. Trojica Srba bili su članovi tajnog revolucionarnog suda koji je trebalo da sudi Poljaku navodnom izdajici Nečajeva. Čak četrnaestorica Srba učestvovali su u nastojanju da bude sprečeno njegovo izručenje.

Dvojica budućih srpskih političara su u ono vreme upravo u Švajcarskoj stupili na politiku scenu. Jovan Žujović, budući poznati profesor Univerziteta u Beogradu i jedan od vođa Jugoslovenske republikanske stranke posle Prvog svetskog rata, došao je na kurs niže matematike na Cirišku politehniku. Upoznao je Bakunjina i toliko bio očaran da je odlučio da napusti studije i posveti se revoluciji, ali je otac uspeo da ga vrati u Srbiju.  Iako se odvojio od Bakunjina, Nikola Pašić nije izgubio na prevratničkom temperamentu. Švajcarski radnički vođa Herman Grojlah bio je prisutan na skupu srpskih studenata, a od Pašićevog govora razumeo je samo da je spominjao revoluciju.

ŠVAJCARSKA je nesumnjivo bila uzor velikom broju srpskih narodnjaka, radikala, pa i liberala pre njih. Uverenje da je moguće zanemariti razlike između dva društva bilo je podjednako netačno, koliko je i prezir kneza Mihaila prema „švajcarskim republikancima“ bio progrešan. Istina, za razliku od Srbije, gde se stanovništvo učetvorostručilo od 1804. do 1901, u Švajcarskoj se udvostručilo (sa 1,6 na 3,3 miliona).

Švajcarsko stanovništvo bilo je raznorodno i po tome je ličilo na balkanska društva, ali je do sredine 19. veka bilo integrisano više nego bilo koje drugo društvo Istočne ili Srednje Evrope. Od 1850. godine ono se može ubrajati među u najvećoj meri pismena društva Evrope, do kraja stoleća biće postignuta gotovo potpuna pismenost.  U Švajcarskoj su, kao što smo videli, postojali značajni univerziteti stari nekoliko vekova. Od 1802. u njoj se ubrzano razvijala industrija. Do 1888. udeo poljoprivrednika među radno sposobnim stanovništvom pao je na 36%, dok su iste godine čak 44% zaposlenih u industriji bile su žene. Do kraja veka je u zemlji izvršena druga industrijska revolucija. Pored tekstilne industrije, rudarstva, proizvodnje mehanizama, razvijalo se i bankarstvo, farmaceutska, hemijska industrija itd. Od 1854. do 1864. železnička mreža se proširila sa 38 na oko 1.300 km, da bi se do kraja stoleća bezmalo utrostručila (3.789 km). Do kraja veka Švajcarsku je posećivalo čak 350.000 turista godišnje. Sve navedeno bilo je u potpunom kontrastu sa stanjem u Srbiji.

VLADIMIR Jovanović, jedan od svetoandrejskih liberala, u vreme druge vladavine kneza Mihaila bio je otpušten iz državne službe kao pristalica ideja italijanskog republikanca Đuzepea Garibaldija i ruskog filozofa Aleksandra Hercena. Bila je to 1863/1864. – „godina čudesa“ srpskih liberala. U „Glasniku Srpskog učenog društva“ objavljen je niz slobodoumnih članaka. Stojan Bošković  napisao je tekst „Skupštinski razvitak i društveni preobražaj u Engleskoj“. Milovan Janković napisao je „Bukvar za staro i mlado“; Alimpije Vasiljević „Kratki pregled Hegelove filozofije“; Jevrem Grujić – nekrolog Andriji Stamenoviću, jednom od poslanika Svetoandrejske skupštine,  Minjeovu „Istoriju Francuske“  preveo je Ljubomir Nenadović. Pripremano je i izdavanje jedne enciklopedije za narod.   Početkom 1864. došlo je do sukoba vlade i liberala u Društvu srpske slovesnosti, pri čemu je na skupštini održanoj u zgradi Velike škole (Kapetan Mišino zdanje) u prisustvu brojne publike nadglasan ministar prosvete i predsednik Društva. Sednica skupštine je prekinuta nakon što je predsednik nezadovoljan izborom časnika društva tražio da bude odložen prijem novih članova, posebno naglasivši da je protivan izboru Garibaldija. Sednica je prekinuta u opštoj larmi, prisutni đaci poneli su Vladimira Jovanovića na rukama, a društvo je već sutradan zabranjeno.

"CIRIŠKI OTROVI"

SLEDEĆI  ruske anarhiste i komuniste u jednom razdoblju njihove revolucionarne borbe, srpski studenti su delimično zavisili od njene dinamike. Nekoliko faktora, pre svega, odlazak Bakunjina, zatim promene na drugim švajcarskim univerzitetima i, konačno, činjenica da je ova generacija počela da završava studije i vraća se u Srbiju, učinili su da vreme "ciriških otrova" završi do sredine sedamdesetih godina 19. veka. Njihove uloge kasnije biće značajne i često različite.

SUTRA: HAPŠENjA REPUBLIKANACA I ZABRANE NjIHOVIH NOVINA