FELJTON - POLITIČKI UTICAJI NA SRBE U ŠVAJCARSKOJ: Budući kralj parlamentarne Srbije, Petar I školovao se u Zavodu Venel Olivije

Švajcarska tog vremena bila je najveća evropska republika. ( Početkom sledeće decenije dve velike zapadnoevropske države će postati republike – Francuska trajno, a Španija zakratko.)

Javnost u Srbiji nazvala je studente koji su se vraćali sa švajcarskih univerziteta nazivali čak i „ciriškim otrovima“.  Iako je u alpsku (kon)federaciju otišlo srazmerno malo studenata, oni su se iz nje vraćali sa velikim i raznorodnim iskustvima i saznanjima. Mada u Srbiji kasnije neće biti primenjeno mnogo od švajcarskog modela, oduševljenje je bilo veliko i ono će odisati sa stranica beogradskog lista Republika čak četiri decenije docnije. Pismo objavljeno u novosadskoj Zastavi 1866. oslikava možda najvernije ovo raspoloženje. Primećujući kako su Švajcarska i Srbija samo po prelepoj prirodi slične, autor uz veliki patos objašnjava šta ga, kad je reč o Švajcarskoj, privlači. Za razliku od naroda koji su se nedavno oslobodili od tuđeg „tirjanstva”, u Švajcarskoj „svaki ti uživa svoju slobodu bez ikakve afektacije i razmetanja, tako prosto, tako prirodno...“ Za razliku od Srba koji „slobodu ne možemo da pojmimo bez policije i žandara“, u Švajcarskoj nigde nije moguće ni videti „surove organe sile“.

Srbe je postepeno kvarila „zlobna centralističko-birokratska sistema državne uprave“.

Dobar sistem počiva na bratstvu među ljudima, a ne na birokratiji, tvrdio je. Naši studenti koji u Švajcarskoj uglavnom pohađaju pravne fakultete, trebalo bi da se po završetku studiranja, predlagao je, posvete narodnoj privredi, pre svega, trgovini.

Slično je i sa obrazovanjem mladih, dok u Švajcarskoj od ranih razreda deca prolaze nekakvu vojničku obuku, u Srbiji je, prema autorovim saznanjima, planiranim reformama od 1860. ovakav predlog odbačen. „Ej Srbo, Srbo! dokle ćeš sam sebi oči kopati i sam svoje srce razdirati?!“

KADA  je počeo priliv srpskih studenata u ovu državu, ustavni poredak koji je uspostavljen 1848. davao je prve i najbolje rezultate. Na srpske posetioce bez sumnje je uticala činjenica da je švajcarska država funkcionalna iako je čine pripadnici četiri različite nacije, čije su joj matice susedi. Tadašnja dvadeset dva kantona nisu imala mnogo zajedničkih ustanova, a savez je bio utemeljen uglavnom na zajedničkoj odbrani.

Iako po veličini i brojnosti stanovnika donekle slična Srbiji i krajevima u kojima su Srbi živeli, Švajcarska se od nje razlikovala ne samo po istorijskoj sudbini već je njen geostrateški položaj, u stvari, bio povoljan za njen ekonomski i kulturni razvoj. Razvoj njenih velikih suseda ju je podsticao, dok je bila dovoljno izolovana da na nju ne utiču kobno velike političke, ekonomske i ratne krize koje su pogađale najvažnije kontinentalne države. Do tridesetih godina 19. veka u Švajcarskoj je radilo pet univerziteta (u Bazelu, Bernu, Lozani, Ženevi i Cirihu). Osim ciriškog, koji je otvoren 1833. godine, ostali su otvoreni u 16. i, u slučaju bazelskog, još u 15. veku.

POLITIKA rusifikacije, nedostatak sloboda i mnogi drugi razlozi doveli su do dolaska čitavog talasa studenata iz Ruskog carstva – Rusa, Poljaka, Jevereja i ostalih manjina.

Početkom sedamdesetih godina 19. veka Rusi su činili čak oko 30% studenata Univerziteta u Cirihu.  Broj srpskih stipendista na švajcarskim univerzitetima bio je srazmerno skroman. Tokom tri i po decenije – od 1880. do 1914. – tamo ih je bilo trideset dvoje.

Švajcarska je tako bila na petom mestu među državama na čije su univerzitete srpske vlasti slale studente.  Prvi srpski student došao je na Pravni fakultet Univerziteta u Cirihu 1863.  (Nije bez značaja da je 1861. školovanje u Zavodu Venel Olivije završio knežević Petar, sin prognanog kneza Aleksandra Karađorđevića i budući kralj demokratske i parlamentarne Srbije.) Deset godina kasnije tamo je studiralo čak 59 srpskih studenata. Među njima Čedomilj Mijatović, Jovan Avakumović, Nikola Pašić, Svetozar Marković, Pera Velimirović, Svetomir Nikolajević, Sima Lozanić, Marko Leko i Pera Todorović.  (Među ovom devetoricom bila su četvorica budućih predsednika vlada, dvojica rektora, dvojica predsednika akademije nauka, pokretač srpskog socijalizma i najslavniji srpski novinar 19. veka.)

PORED njih, u Švajcarskoj tog vremena boravili su razni srpski politički emigranti, počev od kneževića Petra i Arsena Karađorđevića, njihovog rođaka Vladimira Ljotića, preko onih iz Habsburške monarhije kakvi su bili Laza Paču, sestre Anka i Milica Ninković, Paje Radosavljevića, pa do Vase Pelagića.  Bila je to najbrojnija kolonija srpskih studenata tog vremena. Posebno se isticao Srbin iz Bosne Vasa Pelagić (1833-1899) bogoslov, kaluđer i socijalistički aktivista iz Bosne. Delovao je u nacionalnom i nastajućem socijalističkom pokretu srpskog naroda u Bosni i Srbiji. Bio je zagovornik socijalističkog preobražaja Srbije i Balkana, predlagao je stvaranje socijalističke partije u Srbiji. Ostao je odan narodnjačkim koncepcijama, nespreman da ode daleko u revolucionarnoj viziji preobražaja društva. Radikalni prvaci su u debatama njegov socijalizam označavali kao „kaluđerski“.

Upravo se u Švajcarsku, mada u Ženevu, sklonio Vladimir Jovanović. Tamo je boravio tokom tri godine (1863-1866), pokrenuvši štampanje lista. Nešto kasnije Svetozar Marković osnovao je savez po imenu „Zadruga“ čiji je sekretar bio Nikola Pašić. Ova grupa je početkom sedme decenije 19. veka uspela da dođe do štamparije iz koje je poteklo šest knjiga.

SVETOZAR Marković je u Cirih stigao iz Rusije, gde je ranije studirao. Ideologija ruskih narodnjaka, te studentski nemiri, koji su izbili u to vreme, i doveli do odlaska brojnih studenata iz carevine, podstakli su i njega, ali i još nekoliko studenata, da pređu u Švajcarsku. Marković je pisao kako mu motiv za preseljenje nije bilo samo studiranje, već i želja da bolje upozna svoje revolucionarne istomišljenike. 

Politički uticaji, koje su u Švajcarskoj tog doba, srpski studenti mogli da prime, bili su zato složeni i slojeviti. Na jednoj strani, bio je to poseban federalizam i republikanizam jedne verski, privredno, kulturno i etnički od Srbije sasvim različite države, koja na balkanske prilike podseća samo na prvi pogled svojom složenošću, narodnom egalitarnošću, te agrarnim i ratničkim tradicijama.  Na drugoj strani, svesni potrebe za velikim političkim i socijalnim promenama u Rusiji i velikom delu evropskih industrijskih država, a bliski u kulturnom smislu i po mladim godinama idejama socijalističkih revolucionara, pomešali su ono što su videli i usvojili od švajcarskog političkog sistema sa ruskim revolucionarnim učenjima.

SLOVENSKO PREDGRAĐE

O SRPSKIM studentima u Švajcarskoj kralju Milanu je pripovedao i Pera Todorović: „Kralj se živo interesovao za život srpskih đaka u Cirihu. Bio jer vrlo iznenađen kad mu rekoh da je u moje doba (od 1872. do 1874) u sa mom Cirihu bilo 50 srpskih đaka i 5-6 porodica s decom, koja su se tu po školama vaspitavala, a Rusa i Ruskinja da je bilo oko 3-400. Čitavo jedno predgrađe – Fluntern- bilo je preplavljeno Rusima, Srbima i Slovenima uopšte, na ulici se svuda čula slovenska reč i mnoga švajcarska deca već su bila naučila ruski. Tu je i prva Srpkinja postala doktor medicine“.

SUTRA: SRBI RAZAPETI IZMEĐU DVE RUSKE IDEOLOGIJE