FELJTON - SRPSKO DRUŠTVO NA POČETKU NOVOG VEKA: Koreni republikanizma mogu se pronaći još i tokom Prvog srpskog ustanka

O političkom životu i javnosti Kneževine Srbije najbolje svedoči činjenica da je sredinom veka u zemlji izlazilo samo dvoje novina i to sa ukupnim tiražom od oko 1.000 primeraka.  Nove ideje mogle su doći iz inostranstva. Najznačajniji protagonisti tih zamisli bili su Srbi iz Austrije koji su u zemlju stizali kao činovnici i većinom su u narodu bili nepopularni i prezreni kao tuđini, "nemačkari". Nastojeći da uvedu novine u Srbiju, ovi ljudi bili su uglavnom vezani za model zemlje iz koje su došli. Na srpsko društvo, koje je, po prirodi stvari, bilo konzervativno i nepoverljivo, u tom formativnom periodu, pre dolaska školovanih generacija na političku scenu, bilo je praktično nemoguće uticati kako bi se oduševilo za složenije i radikalnije reformi.

„Klasični“ zapadnoevropski republikanizam doći će u Srbiju tek s povratkom prvih studenata iz inostranstva, tzv. Parizlija. I tada, on će decenijama ostati ograničen u krugu obrazovanih i uticajnih.

TOKOM celokupnog razdoblja monarhijska vlast u Srbiji nije bila samo predmet otimanja između dve dinastije (1817-1903), niti su činovnička ili stranačka opozicija težile samo da je ograniče. Savremene definicije "republike" i "republikanizma" omogućavaju da pojedina nastojanja, koja nemaju veze sa savremenim evropskim republikanizmom niti utemeljenje u revolucionarnim, prosvetiteljskim ili klasičnim tradicijama, ipak posmatramo kao republikanska. Monarhijska vlast, poistovećena sa vojnom komandom, bila je prisutna od samih početaka novovekovne Srbije. Nekakav rudimentarni republikanski model bio je monarhu suprotstavljen u opoziciji koju su činile razne oligarhije. Prota Matija je u Memoarima ukazao na činjenicu da je stvaranje Praviteljstvujuščeg sovjeta, druge ustanove nastajuće države, inicirala ruska diplomatija tražeći da u zemlji bude uspostavljen sinod sa kojim bi Sankt Peterburg mogao da održava odnose.  Tokom narednih pola stoleća, sve do 1858. godine, vlasti monarha bile su suprotstavljene razne oligarhije. One na vlasti nikada nisu zamenile kneževe, mada je bilo planova.

Pa ipak, kulturni uticaji učinili su da u urbanim središtima Južne Ugarske nastajuće srpsko građanstvo bude upoznato sa idejama prosvetiteljstva. Najvažnije ličnosti među Srbima tog vremena govorile su francuski, koji je predavan u školama koje su pohađali. Zabeleženo je da temišvarski vladika Petar Petrović (1740-1800) u svojoj velikoj biblioteci imao i dela francuskih prosvetitelja,  u ovoj veruje se najvećoj biblioteci jednog Srbina onog vremena, nalazio se i primerak "Deklaracije prava čoveka i građanina", kao i Ustava Francuske Republike. Zanimanje za ove knjige delili su i drugi važni savremenici kakav je bio Sava Tekelija ili Lukijan Mušicki. Milorad Ekmečić primetio je kako su u ratove sa revolucionarnom i imperijalnom Francuskom bili uključeni i brojni Srbi iz Habsburške monarhije, a pre svega iz Vojne granice. Procenjuje se da je njih oko 100.000 ratovalo sa Francuzima.  Mnogi su bili u francuskoj službi, makar tokom kratkotrajnog postojanja Ilirskih provincija.

IDEJE revolucije, liberalizma i republikanizma su se tako širile i na neprosvećene srpske seljake tog vremena. Dolazak ovih ideja do srpskog naroda bio je ograničen ne samo njegovom podeljenošću, te lošim privrednim i prosvetnim prilikama, već i teškoćama njegovog položaja kao naroda bez države, neravnopravnog sa drugim narodima i u mnogi slučajevima manjinskog.  Srbi su se, kako je to primetio Vasa Čubrilović, borili protiv „tuđinske feudalne vlasti“, a sami su imali „patrijarhalno društveno uređenje“.

Autori su, međutim, tražili i pronašli mnogo, istina, uglavnom posrednih veza, između Francuske revolucije i Prvog srpskog ustanka.  Ustanak je kao jednu od prvih zastava usvojio jednu trobojku, Božidar Grujović je već 1805. sastavio jednu deklaraciju pod naslovom „Slovo o slobodi“ – „slovo vrlo vozbuditelno za slobodu i trogatelno“ – koja ima dodirnih tačaka i nesumnjivo je nadahnuće imala u „Deklaraciji prava čoveka i građanina“ donesenoj deceniju i po ranije.   

NIKOLA  Stanarević, autor rukopisa Jugoslovenska republikanska stranka (osnivanje stranke i njen rad do 1941. godine), nema dileme kada korene republikanizma u novovekovnoj Srbiji pronalazi još za vreme Prvog srpskog ustanka. „Prota Nenadović se najviše istakao u borbi protiv samovolje Vožda i smatralo se donekle da teži jednom sistemu vladavine koji im izvesne sličnosti sa republikanskim uređenjem.“  Obrazovani Srbi iz habsburških zemalja koji su došli u ustaničku Srbiju da preuzmu važne dužnosti u njenoj vladi i prosveti – Dositej Obradović je bio prvi ministar prosvete, Božidar Grujović sekretar Praviteljstvujušćeg sovjeta a Ivan Jugović profesor Velike škole – bez obzira na moderne ideje koje su u većoj ili manjoj meri usvajali, u nastajućoj i zaostaloj državi bili su zastupnici potrebe stvaranja centralizovane i tek u izvesnoj meri ograničene vlasti vožda Karađorđa.  Utemeljenje ovakvih težnji u narodu Stanarević prepoznaje u rasprostranjenom nezadovoljstvu zbog „apsolutističkog režima“ kneza Miloša. Kao republikansku težnju, izvodeći je verovatno iz ideje narodne suverenosti tako temeljne u američkom i francuskom republikanizmu, Stanarević prepoznaje u nastojanju da „vlast treba da bude narodna i da se vrši preko Narodne skupštine, slobodno izabrane, koja bi imala pravo da kontroliše rad vlade donosno kneza.“  Čak i u prvoj polovini 19. veka, tvrdio je Stanarević, knez Miloš je svoje protivnike, one koji su mu zamerali zato što je „sputavao osnovne slobode (zbora i dogovora, štampe, prava izbornog i dr)“ proglašavao za „antidinastičare ili republikance“.  

ČAK i pre otvaranja ustavnog pitanja bilo je među protivnicima kneževe samovolje i onih koji su se pozivali na uzore i tekovine zapadnoevropskih revolucionara. Stefan Živković Telemak je napustio Srbiju 1817. žaleći se na vladarsku tiraniju Miloša Obrenovića. Vuk Karadžić je još dvadesetih godina 19. veka nagovarao kneza da donese makar neke zakone čineći tako Srbiju „nalik na evropejsku državu". Kada je Đorđe Čarapić započeo bunu iz 1826, pozivao se na načelo „moralne filozofije" koje daje pravo da bude svrgnut „opštenarodni tiranin“.

Već nakon što su Srbiji izdati prvi i drugi Hatišerif (1829. i 1830) na srpskim skupštinama čulo se kako su Srbi postali "nacija", te kako im je ovim sultanskim dekretima dodeljena konstitucija.

INDIVIDULANO REPUBLIKANSTVO

VREMENSKI  će se pojave republikanizma u srpskoj politici poklopiti sa velikim promenama – evropskom revolucionarnom 1848, prevratnom 1858/9. godinom, prelomnom godinom na Balkanu 1867/8, kada su pogibijom kneza Mihaila razvejana mnoga nadanja i stvorena nova. Takav republikanizam u Kneževini i Kraljevini Srbiji bio je ideološki i idividualan, po pravilu prateći druge šire ideologije ili se sa njima (ne)podrazumevajući.

SUTRA: NACIONALNE ELITE POSTAJU GENERATOR REPUBLIKANIZMA