RAZDOR MEĐU EPISKOPIMA PRENOSIO SE I NA NAROD: Srbi iz Budima i Sentandreje imali su veliki uticaj na srpske odluke u XVIII veku

Mitropolit Vikentije Jovanović je odmah otišao u Beč i u njemu ostao do juna 1735. kako bi Reskript bio povučen, Privilegije potvrđene kao 1715. i proglašeno Zaštitno pismo. Ipak bilo mu je jasno da se od nekih srpskih tumačenja mora odustati. U Beču mu je to ne samo sugerisano nego i stavljeno do znanja da, ako se ne prihvate carska rešenja, mogu u potpunosti izgubiti Privilegije.

Dvor je insistirao da Srbi prihvate obavezu dobijanja dozvole za kanonsku vizitaciju i zidanje crkava i da kaducitetna imovina pripada državi. Jovanović je o svemu tražio mišljenje Srba iz Budima, Pešte i Sentandreje početkom 1735. i sugerisao im da se od nekih prava mora odustati. Dok je čekao njihov odgovor dobio je 18. maja 1735. Zaštitno pismo, na čije donošenje su najviše uticali Evgenije Savojski i Franc Stefan Lotarinški, ali i nemiri u Pomorišju i Bačkoj i priprema za novi rat sa Osmanskim carstvom. Arhiepiskopu je odmah savetovano da sa Zaštitnim pismom krene među Srbe i umiri ih. Svi njegovi zahtevi da se u Zaštitnom pismu izmeni deo u vezi sa kaducitetom su odbijeni.
Car  je odobrio da se Zaštitno pismo pročita na Saboru određujući za svog komesara feldmaršal-lojtnanta Ota fon Trauna, koji je potom svedočio nejedinstvu među episkopima. Poslanici su zahtevali da se u Zaštitnom pismu ni jednim slovom ne odstupa od Privilegija ili u suprotnom da se donese nova potvrda po ugledu na 1715. godinu. Ovo je traženo jer u Zaštitnom pismu nisu nabrojana sva privilegijalna prava, a traženo je brisanje sporne formulacije o nadležnosti svetovnih sudova nad sveštenicima, kao i da se Srbi ne terete porezima više nego drugi narodi.

SPORNA je bila i odluka da mitropolit o trošenju kaducitetne imovine mora da podnosi izveštaj vladaru. Sabor je rešio da u Beč ide nova delegacija i prenese stav Sabora vladaru, ali je sukob unutar jerarhije paralisao rad Arhiepiskopije i borbu za privilegijalna prava, pa i odlazak izaslanika u Beč.

Sukobi episkopa nisu bili novina u Arhiepiskopiji ali nikada nisu vođeni takvim intenzitetom kao u doba mitropolita Vikentija Jovanovića i nikada nisu imali tako velike posledice po pravoslavno društvo. Poznata su ranija neslaganja između Isaije Đakovića i Stefana Metohijca, koja su u interesu naroda i crkve lako prevaziđena. Sukob između arhiepiskopa Vikentija Popovića i Mojsija Petrovića trajao je nekoliko meseci 1718-1719. zbog osnivanja Beogradske arhiepiskopije i jurisdikcije nad jugoistočnim delom Srema, koji je Habzburškoj monarhiji pripao Požarevačkim mirom. U njemu je pre rata jurisdikciju imao Mojsije Petrović, kao beogradski mitropolit, dok je u ostatku Srema duhovnu vlast imao karlovački arhiepiskop. Vikentije Popović je smatrao da mu vlast mora pripasti nad celim Sremom što je car 19. jula 1719. odobrio. Negde u isto vreme, u sukobu su bili bački episkop Sofronije Tomašević i budimski Mihajlo Milošević. U vezi sa njim nije ostalo puno traga sem vapaja Budimaca „... propadosmo, propadosmo i mi i crkva i privileđije i narod“, ali posledice mu nisu bile toliko velike.

ARHIEPISKOP Mojsija Petrović je držao čvrsto u pokornosti svoje episkope i na taj način centralizovao vlast prvojerarha, a upravo je ovaj proces bio jedan od razloga koji su u vreme njegovog naslednika doveli do problema. Iako se to jasno ne vidi, međusobna netrpeljivost među vladikama je postojala i u vreme Mojsija Petrovića, što je po njegovoj smrti izbilo na površinu. Temišvarski episkop Nikolaj Dimitrijević je uz podršku Beogradske administracije postao administrator crkve, tvrdeći da ga je za to mesto na samrti preporučio arhiepiskop. Odluku Administracije episkopi nisu mogli da izmene iako se sa njom nisu slagali, posebno aradski Vikentije Jovanović i vršačko karansebeški Maksim Nestorović. Sukob među episkopima doveo je do podela među njihovim monasima i egzarsima. Na jednoj strani su se našli arhimandriti Visarion Pavlović i Isaija Antonović, koji su podržavali Vikentija Jovanovića, a na drugoj egzarh Petar Nenadović, koji je podržavao Nikolaja Dimitrijevića. Skoro svi akteri sukoba koji su počeli u avgustu 1730. i trajali naredne dve decenije bili su poreklom iz tri gradska centra - Novog Sada (Vasilije Dimitrijević, Sofronije Jovanović), Budima (Isaija Antonović, Pavle Nenadović) i Sentandreje (Vikentije Jovanović, Maksim Nestorović, Visarion Pavlović). Delimično je to bio nastavak netrpeljivosti između zanatlijskih i trgovačkih porodica iz kojih su poticali. Radilo se i o svojevrsnoj smeni generacija, nestajala je ona koja je došla sa patrijarhom Arsenijem III, a rađala se nova koja je potekla iz ugarskih gradova. Srbi iz Budima i Sentandreje igrali su u odnosu na svoju brojnost nesrazmerno veliku ulogu i imali jači uticaj na srpske odluke u XVIII veku, nego bilo koja druga sredina, pre svega zahvaljujući svojoj obaveštenosti, obrazovanju i kontaktima, a to se sve videlo i u njihovim sukobima.

SVI BI DA BUDU ARHIEPISKOP

BUDIMSKI poslanici su zaključili na Saboru 1731. da episkopi ne mogu jedan drugog ispred sebe da puste, nego bi svaki želeo da bude izabran za arhiepiskopa, a pošto to može postati samo jedan onda bi ostali voleli da taj jedan nad njima nema veliku vlast. Za razliku od jerarhije građanstvo nije želelo da nestane jake uprave iz vremena Mojsija Petrovića koji „...sav koliki kler crkveni pod zaptomjeste za života svojega držao i dobro jeste bilo, i sve je dobro napredovalo i dobar je red uveo i učinio“.

KRAJ